Pitala sam muža krajem novembra gde će da me vodi sledeće godine za srebrnu svadbu. Kaže on meni da je to prošlo ovog novembra, jer se kao računa od dana kada smo počeli da živimo zajedno a ne od kad smo se venčali!!! Pošto nismo mogli da se usaglasimo, rešim ja da slavimo celu godinu i tako ga sočno preveslam. Novogodišnji praznik imamo 12 dana raspusta a ja da ne odem nigde. Pa grehota! Pošto sam u zadnjem trenutku počela da planiram, nisam baš naletela na jeftine karte. Dilema je bila Indonezija ili Sejšeli, pošto je to jedino bilo za iole pristojnu cenu. Činilo mi se premalim 12 dana za Indoneziju i prevagnuli su Sejšeli.
Sejšeli su drevna ostrva u Indijskom okeanu. Bili su pod raznim dominacijama ali su Francuzi ostavili najdublji pečat.Sam kreolski jezik je neka kreacija izvitoperenog francuskog.Valuta je rupi i za 1 euro dobiješ 15 rupija. Kad smo meštanima govorili kako žive život iz sna, belo su nas gledali!
Danima sam proučavala veze između ostrva, jer mi naravo nije palo na pamet da idem samo na jedno. To je ispalo malo komplikovano, tamo brodom, nazad avionom, sve sam iskombinovala ali o tom po tom.
Kako bilo da bilo, krenuli smo preko Dubajia za Mahe. Dubaji ima aerodrom kakav do sada nisam videla- velelepan i ogroman. Sve je naravno preskupo osim limenki soka od guave koji smo tu otkrili. Ona nam je omiljeno tropsko voće i lepo smo se mi snabdeli desetinom limenki za Sejšele.
U Mahe smo prispeli u rano jutro i već nas je čekao čovek sa autom koji smo iznajmili. Jedan nezaboravan detalj mi se desio kad smo izašli iz aviona i stali u red za pasošku kontrolu. Iako me muž tri puta u avionu pitao jel sam spakovala telefon koji sam punila na sedištu, spakovala sam kabal i nešto mi odvuklo pažnju pa telefon zaboravila. Ja samouverena da sam ga spakovala! To mi se još nikad nije desilo ali 25 godina braka verovatno utiče! Sreća je da sam opazila njegov nedostatak dok smo stajali u redu. Pomahnitalo sam prišla nekom radniku i rekla da moram nazad u avion. Čovek me umirio, pitao za broj sedišta i javio nekome.
Dok smo završili kontrolu, oni su došli s mojim telefonom. Uf, kakav početak! Mislila sam šta li će se još desiti, jer sam već imala malu traumu za predstojeće veze između ostrva koje su mi bile na knap. A sve karte sam već platila!!!
MAHE
Čovek koji nam je iznajmio auto nas je odvezao do kuće u kojoj smo rentali apartman. Pošto sam se preko mejla sa gazdom apartmana dogovorila za auto, mislila sam da je to i vlasnik kuće. Moj uslov je bio da preuzmemo auto na aerodoromu a da ga vratimo za tri dana u luci i zato mi posle bilo čudno, zašto nas je ovaj čovek vozio do kuće a onda čekao da dođu po njega?! Mogli smo i sami!!Nešto nezamislivo smo ovde prvi put doživeli. Auto nam je dao bez da traži karticu ili depozit, dali smo mu keš 120 eura za tri dana i reko nam da ga prilikom vraćanja parkiramo negde u luci i ključ ostavimo ispod sedišta!
Apartman sam izabrala u središtu ostrva sa predivnim pogledom, malo dalje od plaža pošto smo imali auto. Krasna pozicija za obilaženje. Bilo je predivno od domaćina da su nas pustili u apartman odmah, tako da smo se komirali do dobrog popodneva.
Za Mahe sam mislila da nije ništa posebno jer se Sejšeli uvek predstavljaju plažama na ostrvima Praslin i La Digue. Kakva nepravda! Na kraju putovanja sam zaključila da nam se Mahe mnogo više sviđao od Praslina. Saznaćete i zašto!
Središte ostrva okupira čudesna planina Morne. Vožnja po levoj strani uzanim putevima, vrlo često oivičenih provalijama, bez zaštite i svetlosti je bila više nego traumatična. Svaka čast mome dragome kako je to podneo! Ja se nisam ni htela okušati jer je auto bio automatik. Još i to!
Prvog popodneva, nakon raskomiravanja, spustili smo se do najbliže plaže Anse la Mouche. Oseka i puno korala, bez ribica, učinili su da nam nije bila baš privlačna. Produžili smo ka jugu i ostali na lepoj Bay Lazare da uživamo u zalasku sunca.
Pošto smo bili odmorni, krenuli smo u glavni grad Viktoriju, preko planine. Po debelom mraku je to bilo baš neprijatno iskustvo. Tesni, strmi, krivudavi put, potpuni mrak bez ikakvih svetlosnih signala. Dobro smo prošli!
Viktorija je sva blještala u prazničnom ruhu. Prošetali smo glavnim trgom gde dominira sat koji je mini imitacija Big Bena. Uz put smo videli i nacionalni muzej koji je, naravno, bio zatvoren u ovo doba.
Čula sam za hinduistički hram i dobro smo se provrteli po centru dok ga nismo pronašli. Vrlo ljupko izgleda. Žao mi je bilo što narednih dana nismo opet svratili da ga vidimo po danu. U parku je sve bilo u znaku novogodišnjih praznika- deda Mraz, jelke, pokloni.
Novogodišnji ukrasi u parku
Ujutru nas je na terasi dočekao tanjir voća i kolača. Gazdarica je mislila na nas za Božić! Prve komšije su nam bile mladi par iz Bocvane, na medenom mesecu. Pozvali su nas da im se pridružimo na večeri jer imaju previše hrane a sutra odlaze. Baš smo se smejali kako jeftino prolazimo na Sejšelima.
Ovaj dan smo planirali da obiđemo plaže na jugu i one na istoku koje smo videli juče iz auta. Anse Royal je zanimljiva zbog malog ostrva do koga ljudi pešače kad je oseka.
Pošto je na istoku bila oseka i plićak, krenuli smo ka upoznavanju juga. Dovezli smo se do krajnje tačke i produžili pešice do takozvane Policijske plaže. Sreli smo jedan par putem i pitali ih da li je vredna tolikog hodanja. Rekli su da je, ali je prevruće jer nema hlada.
Veličanstvena, ne prelepa. Posle onih plićaka, ova plaža je divlje mamila svojim urnebesnim talasima. Stajalo je upozorenje o opasnosti za plivanje ali ko još to gleda!
Krasan kupanjac i pokret dalje. Bacili smo pogled na neuglednu malu policijsku plažu i prošetali poznatom Anse Intendance. Na njoj je bio sladak bič bar, baš pored sliva rečice u more. Na Anse Takamaka smo samo bacili pogled iz auta ali nije nas primamila kao sirena.
Sledeća plaža Anse Solei je bila pravi biser i na njoj smo se malo duže izležavali. Pridružila su nam se tri mala psića za koje sem keksa, nismo ništa drugo imali. U toj preslatkoj uvali sa nizom kafića, uživali smo u interesantnom zalasku sunca.
Večera sa mladim susedima je bila divna. Pripremili su kari od piletine i rižoto od džigerica. Gazda nas je častio šampanjcem i ja sam im tad rekla da mi imamo srebrnu svadbu na šta me muž izblamirao pitanjem zašto lažem!!! Pa ove godine je, zar je bitan dan! Uglavnom, saznali smo da u Bocvani ima Srba, čak su jednog i poznavali!
Ostrvski busevi lepo funkcionišu ali upoznavanje sa njima smo ostavili za treće ostrvo. Kad imaš auto, slobodan si i možeš da odeš skoro svuda. Vegetacija na ostrvima je kao da si u rajskom vrtu. Svo egzotično cveće ( difenbahije, dracene, hibiskusi, Adami i Eve) koje vidimo po našim cvećarama, ovde slobodno raste. Par puta smo na nebu ugledali crna krila ogromnih slepih miševa koji su ovde domaći.
Za poslednji dan na glavnom ostrvu Mahe smo ostavili severo-zapadnu obalu. Bilo je tu previše plaža tako da sam konsultovala net i izabrala one koje su vredne viđenja. Prvo smo se zaustavili u predivnoj maloj uvali Anse Louis. Na njenom ćošku se nalazi hotel Maya sa egzotičnim bungalovima i paprenim cenama.
Sledeća, Grande Anse nas je takođe očarala.Tu smo videli ogromne ribe koje su ribolovci prodavali za bagatelu. To je jedino što je na Sejšelima bilo jeftino. Na svakom koraku su bili super marketi ali skoro duplo skuplji od naših. Kad si turista, moraš na to da navikneš ali nije mi jasno kako lokalci to podnose!
Na kraju puta je plaža Port Launey iza koje se isprečila planina i put se tu završavao. Morali smo nazad i zaustavili smo se na jednom čudesnom mestu sa crkvom. Brza rečica se uliva u lagunu Anse L’Islette, prepunu malih ostrva. Na jednom od tih ostrva se snimaju rialiti šouovi i videli smo aktere. Šetnja po toj slatko-slanoj vodi je bila pomalo i opasna.
Konačno smo po danu prešli preko planine i uživali svim čulima. Put je manje strahotan kad ga jasno vidiš i predeli su kao iz neke egzotične bajke. Prošli smo mimo Viktorije i opet zavili na zapad prema poznatom mestu sa gomilom hotela – Beau Valoone. Razočarenje! Ogromna plaža, plitka voda i restoran Baobab u kome smo planirali da ručamo, prepun.
Nastavili smo do Sunset plaže i uživali u kafici u prekrasnom hotelu.
Kad naiđeš na prelepu plažu, prosto ti se ne ide sa nje. Ja se ipak oduprem toj želji, jer sam željna da što više vidim. Čekao nas je severni deo ostrva. Spustili smo se preko nečijeg dvorišta do plaže Machabee i osetili bes severnog vetra.Veliki talasi i ogromne stene su delovali negostoljubivo. Sigurno je ujutru situacija drugačija!
Pošto se već smrkavalo, nastavili smo ka Viktoriji i zaustavili se na ogromnoj plaži Nord Ist point. Zalazak sunca na istoku uvek daje zamagljene pastelne boje.
Konačno, pošto smo završili planirani krug, otišli smo blizu veštačkog ostrva Eden island u Breez caffe na večeru. Divan ambijent, izvanredna hrana i pristojne cene. Konobarica, mlada kreolka je tako divno mirisala da sam je morala upitati koji parfem koristi. Srdačno mi je odgovorila: „Bulgari rose“.
Došao je dan seobe na ostrvo La Digue. Kada sam kupovala karte, za vreme koje mi je odgovaralo nije bilo veze sa jednom kompanijom već smo morali na Praslinu da menjamo brod. Imali smo samo 15 minuta vremena za to preletanje i kad sam videla kako protiče čekiranje i ukrcavanje, pomislila sam da nema šanse da stignemo. Sve po avionskoj proceduri, uzmeš bording karte, predaš prtljag… znoj me oblio od panike. Propašće mi karte, ali hajde! Te sa Praslina za La Digue i nisu bile toliko skupe kao ove do prvog ostrva: 28 eura je povratna La dig-Praslin, jedan pravac Mahe-Praslin 50 eura za jedan sat vožnje brodom a avionom 64 (po osobi). Prilikom ukrcavanja, zamolila sam radnike na prtljagu da mi stave kofere što bliže izlazu. Stigli smo na Praslin i ja sam odjurila da čekiram nove karte a muž je čekao kofere. Sreća pa smo sve hitro završili i ukrcali se na brod. Tada sam videla da su svi opušteni i da ne kreću sve dok i zadnji putnik ne uzme prtljag. Džabe sam paničila!
LA DIGUE
Sećate se onog tropskog raja koji se pojavljuje u bezbrojnim reklamama i putnim časopisima. Ovde je, sa zelenim vodama od žada, očaravajućim uvalama okruženim predivnim plažama a u srcu ostrva smaragdno brdo obmotano zamršenom džunglom. Najlepši od svega je saobraćaj biciklima po lepo popločanim putevima jer je ostrvo dugo svega 5 km. Sačekao nas je čovek u luci, preuzeo kofere i dao nam po bicikl. Pratili smo ga do pansiona Hibiskus koji je prevazišao sva naša očekivanja. Bungalovi su bili ukusno opremljeni i bilo je apsolutno svega, čak i suvišnih ležaljki na balkonu, par sličnih na terasi, peškiri za plažu.
Kuhinja opremljena svim potrebnim ali nama se nešto nije mililo da gubimo vreme tu. Odmah smo krenuli ka najlepšoj plaži Source d’argent- izvor novca (srebra).
Jurcanje biciklama je bilo prva liga. Sledeći mapu, došli smo do ulaza u Nacionalni park (farma) gde uzgajaju razno bilje i čuvaju kornjače . Platili smo ulaz koji važi dva dana i produžili kroz park, zasade vanilije i drugih čudesnih biljaka.Tu se nalazi gigantska stena oko koje žive ogromne kornjače.
Malo smo se mazili sa njima i odleteli ka dugo priželjkivanoj plaži.
Ogromne stene koje izgledaju kao okamenjeni dinosaurusi, razbacane svuda. More ko more tj. Indijski okean, lepe ali ne spektakularne boje. Možda zato što je bilo oblaka, ali ipak mislim da čaroliju toj plaži daju stene.
Ponela sam u torbi moje omiljene sandale marke Art koja me uvek prati svojom udobnom obućom i napravila slike u njima, za svoju sestričinu Anu, kojoj je bio rođendan.
Uveče smo se odvezli u deo sa restoranima i večerali u jednom indijskom. Prilično skupo ali to je La Digue. Mrak, neosvetljene ulice, biciklisti takođe bez svetla i sve savršeno funkcioniše. Ponegde neki osvetljeni izlog. Svi jure i nema sudaranja, opušteno i bez evropske panike. Prijatno nas je iznenadio nedostatak gužve svuda, iako je bio top termin. Sejšeli čuvaju svoju prirodu i ne dozvoljavaju masovni turizam.
Sutradan, posle čišćenja organizma velikim količinama egzotičnog voća koje ima pravi ukus, otišli smo opet na najlepšu plažu da bi je videli u jutarnjem svetlu.
Voda je bila pretopla jer preovladava plićak. Ronili smo malo i jurili ribice ali ih nije bilo u velikim količinama kao kod nekog većeg koralnog grebena.
Krenuli smo ka sledećim plažama na jugu i bili zatečeni usponom od 300 metara. Put je bio baš naporan i imao je ludački spust do plaže Grand Anse-na La Digu.
Ponovo upozorenje zbog talasa i oduševljenje velikom vodom.Tu smo se stvarno nauživali. Nije bilo prirodne hladovine, već ovde, onde improvizovani vigvami od palminog lišća. Sve skupa me najviše oduševio nedostatak ležaljki i suncobrana na svim ostrvima. Na većini plaža imate prirodni hlad i nema urbanizacije. Lepota!
Muža sam često kritikovala kako ne zna da slika, pola slike pesak a na drugoj polovini ja, more, nebo. Rešio čovek da se popravi i sledila je serija slika gde mi je skratio noge pa sam izgledala kao pored foto tapeta.
Na toj plaži je bio restoran Loutier coco i saznali smo da za 20 eura jedeš koliko hoćeš. Otišli smo i pitala sam glavnu na šanku šta sa onima koji malo jedu. Rekla mi je da ćemo se dogovoriti. OK rekoh, hajde da vidim. Stvarno mi je idiotski razbacivati se parama ako nisi žderač. Pošto mi stvarno jedemo malo, za moje pojme normalno, žena je to videla i naplatila nam za trećinu manje. Snađi se!
Popodne se moj dragi izvalio u vigvamu i zaspao a ja, nemirna duša otplaninarila sam do sledeće plaže“ Mala uvala“! Tu je bio naporan stenoviti prelaz preko brda ali vredelo je. Iskupala sam se malo i vratila nazad bez da sam otišla na poslednju uvalu Anse Cocos.
Kasnije smo pravili kule u pesku, gađali se bombama od peska i svi oko nas (a nije ih bilo mnogo) su se smejali matoroj deci. Kotrljali smo se po prelepom belom pesku i nauživali na najlepšem ostrvu na svetu.
U povratku smo se ludačkom brziom sjurili nazad u mesto i uz put stali u kafić na ceđeni sok od manga i guave. Pošto smo promašili put, naleteli smo na crkvu u steni. Jako zanimljiva! Jedino su mi smetale ogromne količine veštačkog cveća pored onolikog prelepog prirodnog. Ovde na La Digu nema saobraćaja samo poneki kamion i autići za golf igrališta.
Zadnji dan do polaska broda smo otišli na severnu stranu mesta i iskulirali se na jednoj plaži koja je bila onako obična ali sa kornjačama kao uličnim ljubimcima.
Potrpali smo kofere na bicikle, jer nije bilo čoveka da nam ih vozi i zahvaljivali se svojoj pameti da uvek putujemo sa malim koferima i nikad ne preterujemo.Teško je poverovati ali u tom malom koferčiću ja sam spakovala 6 haljina, 3 majice, 3 šorca, pantalone, veš, peškir za plažu, dva para sandala i neseser. Ja ne znam šta ljudi trpaju u ogromnim koferčinama.
Na brodu smo otišli na palubu i čudili se zašto je prazna.Pogled na gusto obmotan crnim oblacima Praslin nam je sve kazao. Ušli smo unutra i doživeli prvi pljusak. Čitala sam da je decembar kišovit ( nakon što sam kupila avio karte) ali ovaj put smo imali sreće da nije bio. Pljusak je trajao 10 minuta, taman koliko i vožnja do mondenskog Praslina.
PRASLIN- Prale kako ga zovu lokalci
Praslin je poznata turistička destinacija međutim posle prva dva ostrva, nije nas specijalno oduševio. Ovde smo odlučili da koristimo ostrvski bus i odmah ga ulovili u luci. Postoje samo 3 linije i imali smo sreće da sve voze pored Grand Anse, gde smo imali smeštaj. Luksuzni apartman od 70 kvadrata u kompleksu Praslin holiday nas je oduševio.
Kad smo na plaži ugledali ribara sa svežim ulovom, odmah smo odlučili da konačno koristimo kuhinju. Dve ogromne ribe za 6 eura i hrana za tri dana. Sve potrebno smo kupili i voća u izobilju.
Na recepciji su nam rezervisali ulaz na plažu Georgete na koju možete da uđete samo kroz hotel Lemuria.
Ujutru smo busom stigli za 10 minuta i pešačili još pola sata pored ogromnog golf terena. Na terenu smo ugledali veliku krabu i malo sam se jurila sa njom.
Anse Georgete je lepa plaža ali već je bilo teško da nas nešto oduševi. Ostali smo tu celi dan i sreća da je bio jedan prodavac voća koji nam je naseckao miks na palminom listu. Bilo je tu manga, papaje, kokosa, džek fruita,ma lepota!
Sledeći dan, ponovo celi dan na čuvenoj Anse Lazio. Bus je vozio skoro celi sat do Zimbabve stanice i odatle ponovo pešačenje i to preko dobrog uspona. Prelepe stene, čarobna boja vode i peckanje! Ostalo nam je nejasno šta nas je to peckalo u vodi. Gledala sam i ostale ljude kako se razvrću oko sebe. Sreća pa je na toj plaži jedan divan kafić u šumici, sav u stenama.
Kasnije smo saznali podatak da se na plaži Anse Lazio, jedini put u 50 godina, desio napad ajkule.Bilo je to 2011. i nastradao je mladi par na medenom mesecu.Dobro je da to nismo znali pre odlaska na tu plažu.Ostrva su uglavnom zaštićena koralnim rifom,samo ponegde on ne postoji.Retko se desi da zaluta ajkula, skoro nikad ali …
To veče je bio doček Nove godine. Napravili smo si lepu večericu i kasnije izašli do plaže, gde se okupila gomila mladih na fešti. Još prethodne večeri su nas zvali da im se pridružimo sutradan jer smo otkačeno plesali na doku. Takamaka, sejšelski rum je doprinela ludom raspoloženju!
Prvi dan Nove godine i naš poslednji dan, obišli smo još dve planirane destinacije. Cote d’or, poznata zlatna obala i ponovo neispunjenje očekivanja. Tu sam konačno videla par ležaljki od hotela i ta urbanost nas je verovatno odbila.
Seli smo u čuveni Art caffe koji je izuzetno originalno dekorisan.
Pošto nam se baš i nije sviđala plaža, produžili smo na sledeću Anse Boudin koju smo juče videli iz busa. Ona je stvarno prelepa i postala nam je favorit na Praslinu.
Buseve su neki šoferi vozili divlje , naročito preko brda i doline Valee de Mai koja preseca ostrvo. Turisti su sliazili tu da bi šetali džunglom i videli čuveni cocos „Coco de mer“ koji raste jedino na ovom ostrvu.Većina stanovnika su kreoli ali ima i dosta Indijaca. Uticaj Francuske se ogledao u sređenim gospođama koje su na visokim petama ulazile u bus. Svi mirišu, nikog nisi osetio da je oznojen! Fascinantno kakva kultura!
Dođe vreme za odlazak i pošto je poslednji brod bio u pola 5, ja sam izabrala da se vratimo avionom da ne bi gluvarili toliko rano. Avion iz Mahea za Dubaji smo imali tek u ponoć. Zadnjim busom u 19 sati smo otišli na aerodrom iako smo imali avion za Mahe tek u pola 10. Tu sam imala malu paniku jer sam kupila karte za 21 sat a poslali mi mail da je promenjen za 21:40 Dok sam se presvlačila u vc- u dotrčao je muž i rekao mi da požurim jer nam ponudili da idemo u 19:30. Uf kakvo olakšanje da ne strepim dal ćemo stići. Kako je bilo zanimljivo leteti 20-tak minuta tik iznad mora malim aviončićem sa svega 20 ljudi.
Za povratak sam izabrala kombinaciju zaustavljanja u Istanbulu i taj metež, živost i lepota su nas skroz razdrmali.
Sejšeli su za svaku preporuku za medeni mesec ali ako hoćete jeftiniju varijantu, dovoljno je da odete samo na Mahe. Brodovi između ostrva su jako skupi ali ipak, kad ste već tu, napravite izlet na La Digue! Meni se činila bolja varijanta da se selimo jer mi je tako zanimljivije ali možda i napornije.Kako god, uživaćete u svakom slučaju jer Sejšeli su jedinstveni!
Nensivoodoo travel 