Ostrvo Kea Grci izgovaraju Tzia sa akcentom na a tako da nama zvuči kao Đa. Uopšte je ne zovu Kea iako je u svetu poznata po lavu sa Kee. Taj lav na izreckanom ostrvu koje izgleda kao lepeza kad bi bila u obliku jajeta, izrodiće jedan od tih srećnih krajeva.
Obično preko leta odemo na par grčkih ostrva jer su toliko raznovrsna, lepa i nikad ti ne dosade. Pošto smo obišli najpoznatije i najlepše Kiklade, krenuli smo na ona manje poznata bez prevelikih očekivanja. Kakva zabluda! Posle raskošnog Androsa i mermernog Tinosa stigosmo na Đa. Nije mi bilo baš jasno zašto je ovde toliko skup smeštaj. Jedva sam našla nešto lepo i pristupačno ali dalje od Hore koja na Kei nosi ime Julida. Mislila sam da je to šteta ali ispostavilo se da smo se zatekli u najlepšem zalivu Otzia. Dobili smo predivan bungalov iznad plaže i naš pas je odmah pronašao sebi žensku, tu u dvoristu. Počeli su da jurcaju dok smo ih mi opušteno posmatrali srećni da ima društvo. Ostrvo je toliko izrezbareno uvalama da imate milion predivnih plaža. I naša ispred kuće je bila divna ali kako ne posetiti još neku! Krenuli smo u akciju, odmah uzbrdo preko planine na severo-istočnu stranu ostrva. Kao svuda po Grčkoj i ovde imate niz manastira i gomilu crkava razbacanih po celom ostrvu. Svi imaju nevidjeno lepe razglede a najpoznatiji su manastiri Panagia Kastriani i Sveti Simon. Na žalost, na toj strani ostrva je spust do plaža uglavnom neasfaltiran tako da nismo hteli da mučimo auto jer je bilo mnogo drugih sa boljim prilazom. Pogled sa vrha planine na naš zaliv Otzia je veličanstven. Izgleda kao neki ogroman bazen u sumrak dok sunce rumeni obrise Atike. Žurimo ka lavu dok ne padne mrak.
Parkiramo ispod jednog strmog puta koji je označen kao parking za lava i dok moj muž uporno slika prekrasan zalazak, ja žurim nizbrdo da vidim to čuveno stvorenje dok je još vidljivo. Osvrćem se ka Gaji i pretpostavljam da neće za mnom jer je često ostajao da me čeka kad vidi da se zaputim nekom strmom stazom. Ugledala sam oznaku da je tu prečica do Hore koja je duša ostrva i nosi ime Yulida. Pisalo je da je do nje 25 minuta hoda. Neumorno sam hodala dok nisam videla znak za skretanje ka lavu. Drevni lav koji se osmehuje je glavna atrakcija na Kei. Zavaljen na padini, verovatno izradjen od stene koja je tu stajala (duga 6 metara) stoji nasuprot Hori i gleda je s osmehom. Razgledala sam ga sa svih strana i psovala muža što ga nema da me slika jer mi selfići nisu uspevali u onom mraku.
Napokon sam se rastala sa lavom i u već opasnoj pomrčini krenula nazad prema autu. Psić me je neumorno pratio i kad smo stigli Gaje nije bilo nigde. Razvrtala sam se na sve strane i konačno ga pozvala. Haloooo, rekao mi je da je već stigao u Horu. Da ne opisujem ovde svoje deranje kako me je promašio i šta sad ja da radim. Dakle, ko bi očekivao da će on krenuti za mnom, promašivsi tablu za skretanje ka lavu i produžiti tom divljom stazom do mesta. Nije bilo šanse da po mraku idem za njim nego je jedino rešenje bilo da izvučem auto na tom ludo strmom putu i odem do mesta pa da se tamo ispronadjemo. Dva puta sam uspela da promašim skretanja za mesto, jer nije bilo oznaka, okretala se nazad nasred puta, konačno stigla i srećno našla parking u onoj gunguli.
Uplovila sam u čudesno bajkovito mesto na jednoj nizbrdoj hridini, svo u obojenim kućama nekim pastelnim nijansama. Celo veče smo uživali u razgledavanju lepih trgovinica, kulirali u kafićima, restoranima. Nikad kraja u promatranju živosti i zanimljivih obraza prolaznika.
Sledeći dan isplovljavamo iz lepog bungalova Cavo D’Oro i većamo. Gaja je za našu plažu jer je lepa i pita se zašto bi tražili drugu. Ja, kao neko ko ne voli izležavanje na plaži pitam ga a šta sa ostalih stotinak predivnih uvala. Pa bar još neku da vidimo😁Naravno krećemo, jer nema bogzna šta da se drugo vidi na ostrvu sem prelepih plaža. Lažem, jedan arheološki grad Sveta Irena na koji odmah nameštam navigaciju. Nalazi se u velikom zalivu Korisia gde smo i uplovili trajektom prvi dan. Jedno prelepo poluostrvo sa crkvom Svete Irene i ruševinama za njom. Poslala sam dronija u akciju jer je bilo naravno zatvoreno. Razgledala sam ga preko žice i slika odozgo. Inače crkva gleda direktno na drugo veliko seoce u zalivu s imanom Vurkari. Svo je ogrezlo u debeloj borovini, divnoj plaži i lepim kafićima. I šta se desi? Sednemo u najlepši i čujemo naše ljude. Naravno da se ubacimo u priču i poslušamo o njihovom lepom jedrenju i mukama sa ladjom. To nas podseti na naše prošlogodišnje jedrenje i probleme s kvarom jedrilice te smo nakon toga odlučili da se vratimo našem starom načinu obilaženja ostrva, trajektom.
Sledi niz predivnih plaža, jedna lepša od druge. Neke su bile sa hladom, il predivnim restoranima sa ležaljkama ali skoro svi su imali vetar. Samo smo išli s jedne na drugu tražeći mirnu bez vetra. Nadjosmo je skoro na kraju te severozapadne strane ostrva koju smo pročesljali u uvali Konduros. Sledio je ogled antičkog grada Kartaia koji je iznad plaže na južnoj strani ostrva. Put do nje je grozan pa ako nekoga zanimaju ruševine, predstoji mu malo žesće pešačenje po brelom suncu. Mi se odlučujemo za Julidu, glavno mesto jer nas je sinoć oduševila.
Hora je toliko živopisna i mirna da smo jedva našli neki otvoreni restoran. Kafe-slastičarna „To panorama“ sa divnim pogledom i jos lepšim slasticama. Restoran Steki u koji smo nameravali da jedemo se otvara tek kasno popodne tako da smo mu se vratili kasnije. Hrana je bila stvarno izvrsna a pogled razoružavajući. Malo na more a malo na lava koji se naravno ne vidi odatle. Sreća da smo ranije došli jer se restoran brzo napunio i ljudi su stajali i čekali na sto. Kasno naveče smo se konačno vratili u bungalov, Gaja otišao na spoljni tuš, ja unutra i dok sam izlazila van da iznesem mokre kupaće, dunuo je vetar!!!
Tako je lepo zapihao i tresnuo vrata a ja umotana u peškir, on u kupaćim gaćama, ključevi unutra i svi prozori zatvoreni jer nismo ništa stigli da otvorimo. Počinje scena kao na filmu. Zovemo gazde onako ko popišani i verujemo da već imaju takva iskustva. Ali ne lezi vraže. Žena pokušava da otključa gleda nas ko krivce. Kad smo pre uspeli da stavimo ključ u bravu iznutra što retko kad radimo. Smeška se ona i ide kući po rešenje. Vraća se s kreditnom karticom i počinje🤣Ja ne mogu da verujem, jel ovo neki film, šta. Gazda razgleda prozore i smeje joj se u fazonu“ pazi da ne uspeš“. Ide po merdevine, mi se motamo oko prozora s nekim zicama a žena neumorno ponavlja isti pokret s onom karticom. Na kraju svi iznemogli, očajni, ja već puštam film kako će nam reći :E spavajte sad napolje kad pravite pizdarije! Ode čovek negde i govori joj da prestane, nema šanse. Ali ona ne odustaje. Ja mislim sažalila se i neće da nas tako ostavi a on kao otišo jer digo ruke. Razmisljam da slomimo staklo i da im platimo i u tom trenutku čujem njen slavodobitni krik. Uspela je da otvori karticom kao na filmu. Ne znam dal je kartica preživela al mi se spasismo i odosmo na počinak.
Budi me sledeće jutro cviljenje našeg Ćoćoja. Mehanički ustajem, puštam ga napolje i vidim kujicu gde ga čeka. Vraćam se u krevet i nakon možda 2 sata, pojma nemam u stvari koliko, budimo se i pijemo lagano kaficu na balkonu. U jednom momentu se priupitasmo gde je pasče. Krenem ja kasnije u potragu al od njib dvoje ni traga ni glasa. Vidi me gazda i ukapira sta tražim. Zove telefonom okolo i u jednom momentu mi kaže da su vidjeni na plaži. Ja kao bez glave krećem u potragu bez da uzmem telefon i javim Gaji. Obiđem celu uvalu i vratim se nazad sva šokirana a Gaja krenuo u potragu i zaključao kuću. Bliži nam se vreme odlaska na trajekt a od njih ni traga ni glasa. Gazda prolazi i kaže da će sad on da ide da ih traži. Ja već onemoćala blejim na terasi i u momentu čujem njegov susret s Gajom koji ih je pronašo. Vuče on Ćoćoja a ovaj sav mokar i izbezumljen. Ko da su mu sve lađe potonule. Kaže Gaja da ga je video kako uleće za njom u more što ga inače nikad ne možes naterati. Uživao je ja mislim najlepših par sati u svom životu ali je na žalost ulovljen i vezan. Kakva tuga!
Spakirali smo se, poklonili ljudima dobro vino u znak izvinjenja što smo ih ugnjavili i krenuli. Zaustavili smo se na plaži da prozujimo jos malo do odlaska na trajekt. Ćoćova psica je šetala okolo a on je čežnjivo gledao jer ga nismo puštali opet da nam zbriše. Čekajući trajekt šetali smo lepim seocem Korisia gde je luka. Nakon jednosatne vožnje stigli smo u luku Lavrio odakle smo nastavili putovanje po Grčkoj, prvo kratki obilazak Suniona pa odlazak na naš predivni Pilion.
Kratki snimak sa Đa vidite ovde 💞
Nensivoodoo travel 
Prelijepo ❤❤
Sviđa mi seSviđa mi se