Šri Lanka je ostrvo u obliku suze na kome žive nasmejani ljudi, koji su sa veseljem dočekali mene i Branku. Ta bezbrižnost, kod nas dve se manifestovala u jedno bezgrešno ludilo koje nas je odvelo u nezaboravan provod. O tome malo kasnije, prvo vas uvodim u oficijelni deo priče.
Ako želite slike bez čitanja kliknite ovde:💞💖💕
Dakle, Šri Lanka je biser, gde se iskopavaju modri safiri😁. Džungle, vodopadi, hramovi, božanska hrana i more kao na najlepšim razglednicama, začinjeno je životinjama koje se slobodno kreću. Bogata istorija kraljevstava seže preko 2500 godina unazad.
Ako se sami organizujete, imaćete let sa presedanjem u nekoj od bliskoistočnih zemalja. Mi smo imale let preko Sharjaha gde smo pauzu od 17 sati iskoristile za rentanje auta i uživanje u Dubajiu. Sama Šri Lanka nije preporučljiva za vožnju autom jer je saobraćaj jednom rečju ludilo za naše pojmove. Nisam verovala, ali sam ipak odlučila da unajmimo šofera. Tamo sam se uverila da je to bila najpametnija ideja. Druga jeftinija varijanta je ići lokalnim prevozima ali to ostavljam mladima. Na prvom mestu u mojim godinama je hedonizam. Šofera sam organizirala preko interneta, ispogađala se za cenu i sa vencima orhideja za dobrodošlicu, Fernando nas je čekao na aerodromu. U onoj gomili ljudi koji čekaju sa napisanim imenima, mi smo ga prepoznale po cveću i iznenadile se kako je zgodan uživo.
KAKO JE SVE POČELO Uglavnom putujem sa mužem 5-6 puta godišnje a deca, od kako su studenti, pridruže nam se samo jednom na nekom putovanju. Iskreno sa mojim Gajtonom mi je najlepše jer smo već uigran tandem. Na žalost, njega uhvatile neke bubice (tj.hoće da kupi čamac) i pokušava da me sabotira u putovanjima govoreći stalno da on tamo neće ići.“Samo ti idi, niko ti ne brani!“ Požalim se ja mojoj Branki za koju znam da divlja autom po Evropi, i kad ona meni reče da bi išla, ja u šoku. Sećam se jedne prilike kad nije htela sa mužem u Njujork, veli kako njoj lepša njena Banja Luka.Tad sam se šlogirala a sad još više. Otkud njoj dunu da bi išla sa mnom. Ma prihvatam ja sve bez udubljivanja a opet mi neverica. Ostale prijateljice u čudu. Pa kud vas dve skupa? Branka sva mekana, ležerna, ma pravi bosanski sevdah a ja kao kometa. Prvo uradim pa tad razmišljam o posledicama jer stalno verujem u svoje Jupiterovsko geslo da bog čuva hrabre (da ne kažem budale). Kupila ja karte, muž mi se podsmeva i uopšte ne veruje da ću ići a ja još uvek sumnjičava da će me ona ipak ispaliti na kraju. G. je tako zinuo kad je ukapirao da stvarno idem i nakon toga nikada više nije odbio bilo koju moju ideju za putovanjem! Ide glavačke! Elem dođe ti Branka po mene autom jednog krasnog decembarskog dana i odlepršasmo na aerodrom. Ja u blagom šoku kad sam je videla, ne znam dal da se smejem il da ćutim. Ona obučena kao da ide na džoging, odeća od one teške sintetike a ja u udobnoj pamučnoj eleganciji. Kaže ona da je to njoj najudobnije a meni neverica. Pisala sam joj pred polazak šta da ponese od odeće ali celi cirkus nastane kad neko moje baletanke sa kojima se pentram po stenama razume kao skupocene Diorove baletanke, i ponese pride gomilu marama kojima će se obmotavati na plaži. Sirota, skoro ništa pametno za takvo putovanje nije imala što će izroditi mnoge cirkusijade na putu. Kad sam preuzela auto u Sharjahu u 4 ujutru, bila sam presrećna da je to uopšte moguće. Krenule smo u blještavu noć, njoj sam dala da me navigira i nakon prvog ekcesa gde mi je rekla:“ E sad trebaš desno“ a ja u petoj traci sedampasovnice, zgrabila sam navigaciju sočno je psovajući i držala je u jednoj ruci a vozila drugom. Dubaji je posebna priča, bitno da smo se divno provele i srećno vratile auto a avanture s Brankom su se nastavile.
1.Dolazak, Pinavella, Sigirija, Polonaruwa, Dambulla
Istog momenta kad smo se ukrcale u Fernandov auto, Branka se komirala a ja sam ustrajno poslušala njegove priče dok mi glava nije klonula. Unapred sam odabrala plan puta i rezervisala hotele a na njemu je bilo samo da nas vozi, čeka i priča o svemu. Religija, istorija, hrana, o svemu nam je naširoko pripovedao i stvarno smo uživale s njim. Mislim Ja, jer Branka je uglavnom četala po celu noć i kako bi ušla u auto, istog momenta bi zaspala. Naš F. me pitao drugi dan jel ona uvek takva i da li zna uopšte gde se nalazi. Umrla sam od smeha! Ma Brančici treba vremena da shvati da joj se sve to dešava. Ja sam par puta izgubila strpljenje na njene spore reakcije i zvala je autisto, na šta se srcka uopšte nije ljutila. Još me ubeđivala kako nije ona usporena već je u nekom svom svetu pa dok se vrati iz njega, to traje! Prvo smo pristali u Pinawalli, mestu gde odgajaju napuštene i bolesne slonove. Pejzaž je predivan oko razigrane reke na koju mnoštvo slonova dolazi na kupanje. Malo mi je bilo čudno njihovo ponašanje. Stajali su ukipljeno i kao da nisu uživali. Izgleda da je sve to farsa za turiste i oni to osećaju. Možete posmatrati iz kafića uz dobru kavicu i na kraju ih hraniti nekim tikvastim voćkama koje vam lokalci ponude.
Sigirija je bila moj davnašnji san. U rano jutro, dok se izmaglica još nije razbistrila, krenuli smo na nju. Horde turista su se već nagomilale na početku stepenica. Naš F. nas je uputio u istorijat tog mesta i evo njegove priče. Kralj Kašap je bio sin nekraljevskog porekla i nakon što je svrgao svog oca sa prestola, plašeći se osvete zakonitog polubrata, pobegao je iz stare prestonice Anuradapure i na impozantnoj steni napravio sebi palatu koja je bila čudesna u to vreme. Na nju se ulazilo kroz lavlju glavu od koje su danas ostale samo šape i do vrha si morao preći 1200 stepenika. Putem si mogao razgledati prelepe freske lepih žena, proći pored zidova ogledala koja su u to vreme napravili glačajući zidove belancima i medom da i danas zrcale kao ogledala. Kralj Kašap je ubistvom svoga oca, zacrtao sebi mračnu sudbinu. Na kraju, kada je vojska njegovog polubrata stigla do Sigirije, ostao je zatočen u svojoj palati Kasnije je palata korištena za samostan da bi na kraju bila napuštena i prepuštena zubu vremena. Od lava su ostale samo šape. Mi smo se pridružile neverovatnoj koloni koja se lagano uspinjala strmim stepenicama i na vrhu nas je dočekala izmaglica od koje nisi mogao da vidiš daleko. Ta izmaglica se ubrzo pretvorila u neverovatan pljusak. Pošto nisi imao gde da se sakriješ na onom platou ruševina, prepustile smo se toplom pljusku i uživale u pročišćenju. Neverovatan osećaj! Spuštajući se na dole, kiša se slivajući niz stene pretvorila u vodopad i zalepila nam odeću za telo. Bilo je zanimljivo doživeti ovako nešto. Pokisle smo do gole kože!
Smeštaj u Sigiriji je bio perfektan i domaćini su nam pripremali odlične večere. Jedino nam je u onom luksuznom smeštaju smetao miris vlage koji na žalost nisam mogla na slikama da vidim kad sam ga birala. Link za bungalove u Sigiriji. Sledeći dan smo otišli u Polonaruwu. Ogroman prostor na kome se nekada prostirala drevna prestonica obilazili smo autom koji se zaustavljao na svakom od lokaliteta. Prvo smo razgledali muzej gde nas je jedan radnik preobukao u lovce da se slikamo i zezamo. Upijale smo očima ruševine kraljeve palate, hramove u obliku zvona posvećenih raznim podobama Bude, Šive i slušale mnogo, mnogo priča koje nisam imala snage da zapamtim. F. je bio neumoran a Brankine noge umorne tako da kod zadnjeg hrama više nije izlazila iz auta. Ja sam upravo tamo srela grčku turu i ispričala se sa braćom Helenima. Najsmešnije je bilo kad sam se kod prvog ogromnog zvonastog hrama ubila tražeći ulaz! To ne postoji! Sledeći dan smo se zaustavili u impresivnom hramu Dambulla. Dočekao nas je ogroman zlatni Buda i pravilo da se ne smete nikako slikati ispred njega. Uvek morate malo stajati sa strane. Prava atrakcija su pet pećinskih hramova u kojima je raspoređeno 153 Budinih kipova. Pećine su potpuno oslikane i prava je čarolija razgledati svaku. Branka je ugledala monahe i u svom novom sariju, pohrlila ka njima i zamolila ih da se slikaju sa njom. Ja sam užasnuto posmatrala i još više bila šokirana kad su oni pristali. Vani je bilo prevruće te smo malo ležale na stenama ispred hrama gde su nam dva majmuna kojih je bilo posvuda, priredila spektakl. Jednom turisti su ukrali flašicu koka kole i dovijali su se kako da se dočepaju tečnosti. Bilo je jako zabavno gledati ih.
2.Kandy, Nuwara Elia, Ella
Vožnja Šri Lankom je neverovatna. Tridesetak kilometara se vozite oko 2 sata. Lepo je razgledati prelepe predele, uz put kupovati svakojako voće, isprobavati novo, jesti njihovu predivnu hranu. Omiljena jela su nam bila roti i kotu i kad bi se zaustavili usput da jedemo, šokirano smo gledale našeg elegantnong F. kako jede rukama. Od voća smo isprobale aplewood, kiralu, putem kupovali oguljeni jack fruit i svašta, svašta još. Obilje novih ukusa. U jednom mestu je F. parkirao na sred ceste i skoknuo da nam zameni novac. Moja biserka je videla butik preko puta i kako nije imala nikakvu normalnu odeću, istrčala je da kupi. Kad se F. vratio i video da je nema umalo nije šandrcnuo. Odleteo je za njom, platio joj garderobu i izvukao je iz radnje kao malo dete. Ona je od zaprepašćenja bila u šoku a ja sam joj se toliko smejala govoreći da joj tako i treba!Kandy je prelep grad smešten oko veštačkog jezera i okružen gorama. Vazduh je ovde bez vlage, divan i mirisan a prosečna temperatura je 24 stepena.
Brežuljci sa zasadima čaja su svuda naokolo. Posetile smo fabriku čaja, ispratile sve procese i pripremu za beli, žuti i zeleni čaj. Probale smo sve tri sorte i iskreno, beli koji je najskuplji ostavio mi je utisak nedovršenosti. Stvar ukusa. Inače svih ovih dana F. nas je vozao po mnogim raznovrsnim manufakturama: gde se izrađuje nameštaj od mahagonija, tekstil ukrašavan batik tehnikom, vrt sa začinima, fabrika dragulja, prodavnica sarija. Svuda su se zdušno trudili oko nas i očekivali da nešto kupimo. Na kraju nam je sve to dosadilo i rekle smo F. da nas više ništa ne zanima, naravno nakon što sam kupila minđuše sa safirima i zadužila svoju kreditnu karticu. U Kandyju je najveća atrakcija hram Budinog zuba. Prema predanju, Budin očnjak je prilikom kremacije uzeo jedan od njegovih sledbenika. Godinama se on čuvao i bio relikvija singaleških kraljeva. Svake godine tokom avgusta, u Kendiju se održava festival Esala Perahera koji traje 10 dana i tada mnogobrojni stanovnici Šri Lanke dolaze na hodočašće. Glavna znamenitost ovog festivala je slon, kojeg nazivaju Maligawa. On nosi relikviju koja predstavlja Budin očnjak. Festival se održava deset dana i svaki dan menja rutu kojom prolazi kroz grad. Svakim danom u povorci se uključuje sve više ljudi i slonova te ona naravno kuluminira zadnji dan kada dođe i sam predsednik države. Kendi nas je oduševio, imale smo smeštaj sa pogledom na reku, jako lep hotel Rivers Edge malo dalje od centra. Sreća pa smo imale F. koji nas je vozio u centar i tamo strpljivo čekao dok smo mi razgledale hram, šetale oko jezera i uživale u restoranu sa nezaboravnim musom od manga i marakuše.
Sledeće mesto je bilo Nuwara Eliya gde smo trebale da se ukrcamo na voz i odvezemo najživopisnijom rutom, kako su je proglasili svi turisti. Čula sam i komentare da je sve to malo precenjeno. Ovde smo se smestile u divnom hotelu sa pogledom na veliko jezero gde je vrvelo od ljudi koji su se bavili različitim vodenim sportovima. Polja čaja su svuda uokolo a na farmu jagoda je bio pravi promašaj što smo svratile. Toliko su zanosno izgledale a ukus im je bio totalno izveštačen. Ovde smo bile u jedinom hotelu na Šri Lanci koji nije imao internet. Odvezli smo se u centar i pošle u poražavajuću potragu za restoranom sa internetom. To je bilo neverovatno! Nigde nemaju wi fi, očajno smo shvatile obišavši sve hotele i restorane. Konačno smo odustale i ušle u jedan pab na večeru. Moja Brana je čula dve Ruskinje za susednim stolom i odmah se bacila u akciju komuniciranja sa njima, srećna da konačno ima s kim da priča. Pošto ne zna engleski, morala sam često da joj prevodim. Srećom naš F. zna nemački pa je sa njom tako komunicirao. Bilo je par deliričnih situacija kad se ljudima obraćala na nemačkom a oni je bledo gledali. Ona im je uporno ponavljala dok ja ne bih počela da vrištim:“Ne razumeju te!“ Bledo bi me pogledala moja biserka, upitno podigla jednu stranu usne i čudila se kako ne znaju a bave se turizmom! Tako je ona na brzinu obrlatila one ruskinje da nam malo daju internet jer su imale svoj. Taj pab je inače bio pun stranaca. Konobar je svako malo dolazio i unosio mi se u lice sa pitanjem da li nam treba nešto. Baš me nervirao jer mi nije bila jasna njegova napadnost. Lepo smo se ispričale sa ruskinjama izmenivši iskustva i požalile su nam se na svog šofera. Sutradan smo ih opet srele na železničkoj stanici gde smo otišlenakon bezukusnih jagoda. Bila sam šokirana zašto nam F. nije rezervisao karte puno ranije a on se vadio da je to nemoguće. Naravno da nije bilo šanse da dođemo do karata za sedenje i on nam je mimo naših želja kupio za stajanje. Ubeđivao nas je da će sigurno neko izaći uz put. Sama pomisao da stojimo 3 sata nam je bila neprihvatljiva. Nakon čekanja na voz skoro sat vremena, stojeći, rekle smo mu da odustajemo i nećemo vozom. Imam osećaj da je bio malo razočaran što nas se nije rešio tako da smo nastavili autom ka Elli.
Predeli su prelepi i stvarno ne znam šta se lepše može videti iz voza. Ella je divno planinsko mesto okruženo vodopadima sa svih strana. Odmah smo nakon smeštanja u hotel Ella heritage otišle ka mostu 9 lukova, vođene našim F. Treking kroz džunglu je bio pomalo opasan tako da je Brančica zgrabila F. za ruku i samo vriskala klizajući se u svojim papučama. Već mu je oprostila izbacivanje iz radnje! Meni je sam pogled na nju i njeno grčevito stiskanje ruke pratioca izazivalo smeh. Konačno smo stigli ne mesto gde hodočaste turisti. Slika je stvarno prelepa ali što se tu toliko zadržavaju, bilo mi je nejasno. Čekaju voz, naravno taj naš propušteni. Veliki događaj! Hajde, priključismo se gomili čekajući Godoa i odmah su u meni proradile maštovite ideje. Naravno, Branka je fantastičan partner za zezanje i svaku moju budalastu ideju, ona je sprovodila u delo.Tako sam joj prvo predložila da leži na šinama, potom da se pridruži nepozvana jednoj skupini koja se slikala, da uštine za guzu lika koji se lepo namestio da ga slikaju. Svi su vrištali od smeha i krasno smo se zabavili u tom čekanju. Jedino se F. odmakao od nas, sav isprepadan i šokiran. Verovatno ga je bilo sramota pa je pobegao jer smo mu tražile da nas slika gde meni Branka glođe nogu, onako gladna a ja vrištim. I svašta još! Naravno, od voza nije bilo ni traga a već se počelo smrkavati. Taman smo odlučili da krenemo kad eto ti zadimljene zveri gde arlauče. Slikaj, slikaj ali već je počinjao sumrak a svetlost je bila tragična. Protutnjao je taj isti voz u kome smo propustile da budemo 🙄
Ella je naprosto predivno mesto. Kakva količina lepih kafića i restorana. Iz nje se pešači na čuveni Adamov vrh i do mnogih vodopada. Mi smo se sutradan zaustavili kod ogromnog Ravana vodopada gde sam želela da se kupam. Naravno niko nije hteo da ide sa mnom i nisam imala kome da dam telefon na čuvanje. Uživala sam slikajući, gazeći klizave stene i očarano upijajući spektakularnu sliku.
3. Udawalawa, Tangale i još mnoga obalna mestaNa putu iz Elle ka moru svratili smo u park Udalawa u sirotištu za sloniće gde možete hraniti male slonove. Odatle možete ići na safari u divljinu gde ćete sresti divlje slonove. Otišli smo u ajurvedski centar gde smo htele da se upoznamo sa njihovim načinom lečenja. Taj tretman se odvijao u skupocenom hotelu Plantation villa. Ekskluziva na nivou i mir koji je remetilo zezanje brojnih majmuna. Priredili su mi divan spektakl kad sam ih u rano jutro zatekla gde se kupaju u bazenu. Nakon relaksacije i nekih lepih tretmana, konačno smo se uputili ka moru. Mesta sa divnim plažama su se samo ređala. Tangalle me oduševio mnogobrojnim uvalama, Kogalla divnom bojom mora, Negombo čarobnim zalascima sunca. Sva ta mesta smo razgledali na kratko a u Unawatuni smo se smestili na više dana i doček Nove godine. Bungalovi kraj plaže su bili prekrasni.
Branka je bila konačno na svome. Sada je imala odeće za plažu u izobilju. Naš F. nije hteo da nas pusti da lenčarimo već nam je razložio plan gde ćemo ići narednih dana. Branka je počela da preti da neće ići sa njim na moje razdragano smejanje, tako da je morao da smanji doživljaj i priušti nam više plaža. Galle je divno mesto sa utvrđenjem u kome je staro gradsko jezgro. Svetionik na jednom kraju dominira a Nacionalni muzej na drugom. Divne građevine kolonijalnog stila i ogromno Bo drvo krase središte. Puno kafića koji ludački mame na onoj vrućini. Plaža je bila okupirana domorocima i umešale smo se među njih da se malo rashladimo. Branka je izazvala mnogobrojne poglede jer je bela kao sir. Ništa njoj nije smetalo da tamo manekeniše u oskudnom bikiniju pored onih umotanih žena. Mirissa je bio još jedan divan izlet. Pošto nismo više htele da se šetamo mestom, pronašle smo divan kafić na obali i usidrile se tamo. Prelepa plaža na čijem kraju je poluostrvce sa vidikovcem. Sama sam otišla na njega jer nisam htela ništa da propustim. Kad sam se vratila u kafić, Branka je plesala okružena gomilom a F. je umirao od smeha. Već je bio oduševljen njome i njenom lucidnošću. Meni se obraćao sa Madam a nju je umiljato zvao Branka. Blizu našeg bungalova sam videla put za Jungle plažu. F. nas je odvezao do tamo da posetimo japansku pagodu. Zamolio je sveštenika da nas malo pouči molitvi. Sve vreme putovanja on je nas konstantno edukovao o budizmu. Puštao nam je muziku u autu sa mantrama i stalno palio štapiće. Šta li je mislio siroti o nama kad nas je na kraju i svešteniku odveo. Na Branku je to nekako čudno delovalo i ubila se plakajući. Smirila sam je vukući je niz strminu ka Jungle plaži a F-u smo dale voljno jer nam je smeštaj bio relativno blizu. Jungle plaža mi je postala najdraža na Šri Lanci. Ukutkana u šumici sa uvalicama oivičenim belim stenama, krasan kafić sa muzikom i majmuni koji su neumorno opazivali šta da ukradu. Na jednom ćošku je skupina domaćina plesala, Branka je najednom propušila i išla se grebat cigare od nekog stranca, sve skupa jako opuštena atmosfera s tim da smo na smenu išle u vodu jer je trebalo čuvati stvari od majmuna. U povratku sa plaže otkrile smo kafić sa divnim pogledom. Naravno da ga nismo mimoišle! Sele smo na ceđeno voće i nismo mogle da se otarasimo ljubaznog konobara. Uporno je insistirao da nam pokaže pogled sa sledećeg sprata. Najzad mi je dosadio i krenula sam sa njim. Gore je bio ravni nedovršeni prostor sa stolicama, on je seo, očarano buljio u zalazak sunca i počeo igru. Tražio je da mu dam broj telefona, kako bi se videli večeras na dočeku. Majko moja, jel sam ja došla čak na Šri Lanku da se bakćem s decom. F. mi je rekao sutradan da je to ovde uobičajeno da mladi dečki opslužuju strankinje za novac. Tek tad mi se sve razjasnilo, koliko puta sam bila kratkotalasna!
U našem vrtu smo upoznale jednu Austrijku koja tu provodi zime i s njom smo pričale slovenački pošto ga zna. Preporučila nam je svoj omiljeni restoran Sunrise seafood u ćošku velike Unawatuna plaže. Prethodne večeri smo večerale u samom mestu kod preljubaznih momaka koji su se toliko potrudili da nam nađu punjač za mobilni jer smo konvertor zaboravile u prethodnom hotelu. Iako je Branka htela opet kod njih, nagovorila sam je da ipak isprobamo nešto novo. Taj restoran na plaži je bio pravo otkrovenje. Predivna morska hrana, cene skroz umerene i more koje ti skoro dodiruje noge. I tu je bio konobar koga nisam mogla da odlepim od nas. Sutradan smo opet došle na novogodišnju večeru. Slučajno smo opazile jednog usamljenog čikicu iz Hrvatske i pozvale ga da nam se pridruži. Vodili smo jako ugodan razgovor o istoriji i mestima koja smo posetili, ali najzad nam je dosadio pa smo šmugnule u šetnju obalom do dolaska Nove godine. Pošto smo u onoj urnebesnoj i uzbudljivoj atmosferi izgubile pojam o vremenu, zadesile smo se u epicentru vatrometa kad je otkucala ponoć. Zgroženo smo posmatrale varnice po pesku koje su padale sa neba. Taman smo shvatile da moramo bežati odatle kad je jedan Rus skočio na mene i počeo da mi gasi plamenove u kosi. Kakvo ludilo! U vatri uleteh u Novu godinu! Jednog od tih dana je Branka iznajmila skuter sa vozačem a ja sam je snimala i opazivala sa jednim mladićem koji je radio tu. Videli smo kako je vozač prepustio Branki da vozi, gledali je kako ševrda levo desno i seče valove. U jednom momentu su popadali u more. Mladić do mene je bio šokiran. Rekao mi je da se njegovom šefu to nikad do sada nije desilo. Pa naravno kad nikad pre nije dospeo u ruke jedne Bosanke. Još jedna upiš scena sa Brankom😁. Naravno, morale smo da odradimo i fotke za scenu „Neću kući“ i tu smo se dočepale Fernanda. Baš sam bila žalosna da nije došao opuštenije obučen već uvek u poslovnim pantalonama. Morao je da sudeluje iako i nije bio neki glumac. Rekla sam mu da me kao vuče plažom a on nije to shvatio i počeo me vući za nogu istinski! Vrištala sam da stane jer sam imala osećaj da će mi je istrgnuti. Kad je shvatio šta hoću, samo je stajao kao klada i nije umeo da pokretom tela dočara scenu. Preuzele smo da mu pokažemo kako to izgleda i onda je sledio šou za publiku na plaži. Čas sam ja Branku vukla, čas ona mene i dobile smo divan serijal slika da nisam znala koja je smešnija. Na jednoj slici je F. uslikao samo Brankine noge tako da je izgledalo kao da vučem lutku na naduvavanje.
KRAJ
Najzad je došao kraj našem uživanju u Unawatuni i polako smo krenuli put aerodroma. Planirali smo da obiđemo glavni grad Colombo, spavamo u Negombu i odletimo. Putem smo se oduševljavale brojnim prelepim plažama i zaustavili se na reci Madu gde sam krenula u razgledanje čamcem. Branka je ostala sa F. koji ju je već sa obožavanjem gledao. Pošto sam bila jedina na čamcu nekako sam se izcenjkala da me voze za 20 dolara. Doduše, pitali su jedan čamac koji je tek kretao da li mogu sa njima ali rekli su da su porodica i nisu me hteli. Kao da su već predosećali koronu pa se plašili stranaca🤣Reka Madu ima puno ostrva, neka su naseljena, na pojedinim se uzgajaju začini a na jednom smo se zaustavili da posetim divan hram. Na sledećem sam gledala kako dolaze do cimeta guleći drugi sloj kore cimetovog stabla. Kupila sam ga a kasnije bila šokirana kako uopšte ne miriše kao onaj koji kupimo u radnji. Još na jedno ostrvce smo svratili da potopim noge među ribice koje su me grickale i uspavljivale. Ovaj izlet je bio savršen. Putem ka Kolombu smo se zaustavili kod spomenika žrtvama cunamija. Još uvek možete sporadično videti poneku porušenu kuću, veliki broj ljudi je nastradao tog tragičnog dana. U blizini je sirotište kornjača. Bile smo impresionirane primercima kornjača koje se tu čuvaju. Male uzgajaju i puštaju u okean a pojedine retke i čudne, tu spašavaju. Jedna nije imala ni „ruke ni noge“. Samo je plutala. Prišla joj je druga sa nekim iskrivljenim oklopom i malo je pogurala u šetnju. Bile su čudesne albino bele koje su izuzetno skupe a tu ih štite jer kažu da bi odmah nastradale u vodi pošto su upadljive. Ovo mesto ne treba propustiti.
Nastavili smo put Colomba i oduševili se nedostatkom gužve. Naravno, praznik je 1. januar. Grad je izgledao mirno, čisto, uređeno i lepo. F. nas je odveo do skvera posvećenog Nezavisnosti gde nas je dočekala kolonada lavova i hram sa fantastično izrezbarenim stubovima. Oduševio nas je Gangaramaya hram sa nesvakidašnje raspoređenim Budinim kipovima i nezaobilaznim Bo drvom u središtu. Colombo je isprepleten starim kolonijalnim stilom i modernim zdanjima. Zbog mira koji je vladao i brojnih parkova, ostavio nam je prijatan utisak. Noćile smo u Negombu, mestu gde je i glavni Šri Lankanski aerodrom. Ujutro je F. došao po nas da nas vozi u upoznavanje Negomba. Nakon luke, tržnice riba gde umalo nismo dušu ispustile, pogleda na polja gde se suše ribe, umiljato smo mu rekle da nećemo u hram već na plažu. Slegnuo je ramenima i parkirao kod jednog finog restorana na plaži gde smo ga častile oproštajnim ručkom. Kupio nam je neke mirisne lekovite kreme za rastanak. Iskreno, jedva sam čekala kući jer mi je 12 dana bez mog dragog bilo previše. Odletele smo prepune divnih uspomena koje su bile takve umnogome zahvaljujući Fernandu. Ako iko poželi šofera tamo, samo recite (tel.
+94773649285)
Nastavile smo naš put ponovo preko Sharjaha. Stigle smo naveče i pošto smo opet imale veliku pauzu, rezervisala sam hotel i šofera koji nas je čekao. Trebao nam je ljudski odmor. Prepodne smo prošetale Šaržom, iznenadile se mnoštvom hriščanskih crkava među kojima je bila i armenska crkva. Na njoj je stajala ploča sa zapisom o genocidu Turaka nad Armenima, u sred UAE. Najzad odletesmo kući. Kad je Branka dohvatila svoj auto na parkingu u Beču i poletela auto putem, morala sam da je snimam i pošaljem F. da vidi da Branči nije baš tolko izgubljena već na svom terenu je prava okretna ženska. Ovo je moj putopis posvećen Branki jer sam se zahvaljujući njoj mnogo smejala i sasvim malo nervirala. Šri Lanka je predivna💖 Nadam se da sam vam to bar malo dočarala.
Šta obavezno posetiti na Šri Lanci: Pinawalla, Sigirija, Polonaruwa, Dambula, Kandy, Nuwara Elia, Ella, Udawalawa, Tangalle, Unawatuna, Mirisssa, Gale, Bentota, Kolombo, Negombo. Ulaznice su poprilično skupe jer država određuje cene i na taj način dere turiste. Na primer: Pinawalla 17 us, Sigirija:30, Polonaruwa:25, Reka Madu:20, Kornjače 5, Udalawa 17, masaža 20, Dambulla 17, Kandy 15. Uglavnom se toga sećam i obziorom da je smeštaj jako jeftin, ove ulaznice su glavni atak na budžet za Šri Lanku. Na neke od izleta nismo išle jer smo izabrale samo ove.Za više slika kliknite ovde:💕💖💞
Nensivoodoo travel 