Hrišćanska Turska

Jednog kišovitog oktobra posle četiri dana provedenih u Istanbulu, putovanje smo nastavili po dugo priželjkivanoj Kapadokiji. Sa aerodroma Sabiha jeftino se leti u sve krajeve Turske a Nevsehir je nadomak zemlje bajkovitih dimnjaka.

Mi smo izabrali da sletimo u Kajseri jer sam našla jeftinije karte i bolje varijante za auto. Kombi agencije za rent a car nas je čekao i odvezao malo van aerodroma, gde im je sedište. Često nalazim jeftinije ponude agencija koje nemaju pult na aerodromu već u blizini i ispunjavaju moje kriterije. Prilikom rentiranja mi je najbitije da uzmemo pun rezervoar-vraćamo pun i da nema ograničenih kilometara. Osiguranje naravno nikad ne uzimamo. Reskiramo ali pošto smo iskusni vozači, do sada smo imali sreće.

Od Kajserija smo videli samo periferiju pošto nam je prvo na listi zaustavljanja bilo mesto Avanos. U njemu smo odmah seli na čaj, sunca je konačno bilo u izobilju i željno smo ga upijali. Prošetali smo mestom koje je kao neki uvod u zemlju čudesnih dimnjaka. Stenovito brdo izrešetano rupama izgleda kao da ga je neko namerno gađao.Velika idilična reka Kizil miluje Avanos.

Kapadokija se smestila između dva velika vulkana, koji su pre nekoliko miliona godina doslovno obeležili ovo područje i zacrtali mu sudbinu. Nakon dugotrajnih erupcija, teritorija između dva vulkana bila je prekrivena debelim slojem vulkanskog kamenja koje je nastalo stvrdnjavanjem tekuće lave. Ispod tog kamena nalazio se vapnenac koji je nestajao kroz hiljade godina pod uticajem snega i kiše. Tako se formirala čudesna pokrajina sa podzemnim gradovima i njihovim dimnjacima na površini zemlje.

Nastavili smo ka mestašcu Goreme gde sam rezervisala hotel, gde drugo nego u tim adaptiranim pećinama. Hotel je bio u tipičnom etno stilu, soba prvoklasna, jedino se malo osećao težak miris pećine. Baš sam se prepala da ne dobijem asmatični napad.

https://www.booking.com/hotel/tr/falcon-cave-suadegtes.en.html?aid=1638366&no_rooms=1&group_adults=1

Krenuli smo kroz mesto oduševljavajući se na svakom koraku.Čarolija! Osećaš se kao da si u bajci, sve nestvarno i čudno. Kuće u tim vigvamskim stenama, na sve strane razne kreacije.

Dugo smo birali gde na večeru i prvi put u Turskoj da promašimo. Nešto žilavo i ne sveže pripremljeno su nam prineli.Gaja je bio toliko razočaran da im je očitao lekciju. Pa zar u Turskoj, gde je izvrsna kuhinja da to sebi dozvole. Ponudili su da pola platimo jer smo nezadovoljni te tako i beše.

Sutradan nas je sreća napustila jer smo čuli dosadno kljucanje kišnih kapi. Plan obilazaka nam je pao u vodu i zato smo odlučili da idemo za suncem.Ugledali smo na istoku manje oblaka i krenuli ka Urgupu. Svaki dan smo imali isto pravilo i uglavnom smo izbegli kišu. Uspeli smo da vidimo sve planirano sa Kapadokian pass-om koji smo platili 45 lira za tri dana. Tada se za euro dobijalo oko 3 lire.

Nadzemni gradovi

Prvo što sam ugledala u Urgupu je bila tabla sa znakom „Asmali konak“. Uopšte nisam znala da je baš tu snimana serija „Kuća vinove loze.“Naravno da smo otišli i to pogledat.

Impozantna stena je u samom centru mesta i sva živost oko nje protiče.Urgup se u grčko doba zvao Prokopi. Još od tada je bio poznato vinogradarsko područje i ima puno vinarija. Neke od njih nude besplatne degustacije i to nismo propustili. Drevna vinarija Turasan me oduševila njihovim vrhunskim vinom Emir. Vinova loza iz koje ga proizvode je pogodna za vulkansko tlo i iz njega izvlači arome i dodatni šarm.

Mestašce Čavusin je vrlo zanimljivo. Penjali smo se po utvrđenju od stena i na vrhu seli na čaj.

Ljudi su divni. Topli i srdačni.Uspevamo uvek nekako da se sporazumemo iako retki znaju neki strani jezik.

Plavooka žena nas je uslužila i saznavši da imamo kćerku, poslala je poklon sa željom da joj bude snaha. Slatko smo se sa njom ismejali jer smo joj rekli da liči na Slovene.

Muzej na otvorenom je u parku oko Goreme. Tu je mnoštvo crkava i puno turista. Freske iz ranohrišćanskog doba su prekrasne i uglavnom dobro očuvane. Prostor otvorenog muzeja je veliki i zanimljivo je obilaziti crkve penjući se u stene, provlačeći se kroz tesne hodnike i spuštajući u mišje rupe iako vas malo i nervira mnoštvo turista.

Kad šetate sami po okolišu uvek naletite na nešto lepo. Autom smo otišli i do crkve El Nazar iako je bio strm i blatnjav put. Crkva El Nazar, roze dolina, lepi konji po kojima je Kapadokija poznata, biciklisti koji jurcaju nemogućim stazama. Kapadokija se u persijsko doba zvala Haspaduya što znači „Zemlja predivnih konja“. Na nekoliko mesta smo sreli drveće ukrašeno trakama sa željama ili tipičnim plavim okom protiv uroka.

Sve smo lepo obišli u par dana i imali sreće da nakon prvog lošeg iskustva, uživamo u odličnim i zanimljivim restoranima. Što jednostavniji, to ukusnija hrana. Nismo imali sreće da se vozimo balonima jer ih u tom periodu nije bilo i ne znamo zašto.

Testi kebap, gozleme, sveže ceđeni nar, salep, kunefe… nisam znala u čemu pre da uživam. Prodavci svakojakih suvenira vas tako stručno namame da vam je prosto neprijatno da ne kupite nešto. Jedan me udešavao i šminkao da sam izgledala kao beduinka.

Podzemni grad i kanjon Ihlara

Krenuli smo prema podzemnim gradovima. Kada kupite pass za Kapadokiju, imate ulaz skoro svuda u toj regiji. Derinkuju, Kajmakli i još puno novootkrivenih i još neistraženih gradova od čak 11 spratova ispod zemlje. Poznata je činjenica da je hrišćanstvo bilo zabranjeno još dugo vremena nakon Hrista, ali uprkos tome nije gubilo na broju svojih sledbenika. Prvi hrišćani, u begu od onih koji su ih proganjali, svoj mir su pronalazili u podzemnim gradovima koje su isklesali ispod površine zemlje.

Uski hodnici, strme stepenice, fascinantno i malo klustrofobično. Šunjali smo se uskim prolazima osvetljenim bakljama, nailazili na šire dvorane i u mislima dočaravali nekadašnji život ljudi koji su živeli tu sakriveni. Pobegli smo na svetlost dana i odvezli se do kanjona Ihlara jer nam je jedan podzemni grad bio dovoljan.

Spuštanje u duboku, visokim liticama uokvirenu dolinu je bilo očaravajuće. Oktobar u svoj svojoj raskošnoj lepoti se ovde najviše primećivao. Dolina je prepuna crkava izdubljenih u liticama. Kako su prvobitni hrišćani znali da pronađu prelepa mesta za svoj tajni život. Izuzetno su dobro očuvane freske kao i po celoj Kapadokiji. Lepa šetnja dolinom vas čeka i kad već padnete s nogu, dočeka vas živopisni restorančić.

Totalno autentičan, šarene čerge, tronošci i niske sofre, teta koja naočigled nas mesi i peče gozleme.

Gradovi sa stenovitim dvorcima

Postoji toliko mnogo fascinantnih stvari koje trebate videti u Kapadokiji da biste mogli provesti ceo život ovde i još uvek otkrivati nova mesta. Učhisar je najviša tačka regije sa svojim dvorcem u steni sa koga se pruža veličanstvena panorama na dolinu i planinu Ercies u daljini. Zbog stalnih erozija, ne može se doći u sve prostore dvorca i potvrditi tvrdnja da su tunelima mnogi gradovi bili povezani.

U Učhisaru su ljudi u pećinama čuvali golubove čiji je izmet bio jako vredan za đubrenje zemlje. Lepa šetnja za pešačenje je put između Goreme i Učhisara kroz dolinu golubova.
Uživali smo u šetnji i istraživanjima. Svako mesto ima svoje čari i sličnosti. Ortahisar je dobio ime po svom nazubljenom dvorcu. Uske, strme kaldrme, ogromne stene sa tvrđavom i vilinski dimnjaci su tipične odlike Kapadokijskih mesta. Nama se približio čas da se oprostimo sa ovom vilinskom zemljom i poželimo da joj se opet vratimo.

4 mišljenja na „Hrišćanska Turska

  1. Pročitala sam blog na mobilnom, a onda sam se vratila da bih ga ponovo pročitala i na računaru (u punoj rezoluciji)! 🙂 Predivno (kao i uvek)! 🙂 Mi smo bile u Kapadokiji 2011. god. i za razliku od vas, konje nismo videle, ali balone jesmo, gotovo svaki dan. Kockice se nisu složile za vožnju dok smo bile tamo, ali osećam da će se to u nekom narednom periodu ostvariti! 🙂 Kapadokija je magična u najbukvalnijem smislu te reči i vredi svaki sat proveden tamo! I mi smo bile u poseti podzemnom gradu, ali to mi je možda i najtraumatičnije iskustvo sa tog putovanja. Nisu namenjeni onima koji imaju makar i minorni problem sa klaustofobijom. Ja ga generalno nemam, ali posle tog obilaska, počela sam da se preispitujem da ga možda i imam. 🙂 Jedva sam čekala da izadjem napolje i nadišem se vazduha.

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s