Najlepše Jonsko plavetnilo – Lefkada

Upravo sam se vratila sa Tasosa, sva preplanula i orna za posao kad dođe do mene kolegenica željna mora, da mi pokaže sliku jedne ludačke plaže. Ja zinula od oduševljenja, pitam je gde je to? Lefkada, kaže, Jonsko more. Bila je to 2004. godina, taman smo malo proklijali nakon godina finansijskih patnji i stradanja a ja počeh da vrtim film kako da još jednom odem tog leta na more i bućnem se u to ludačko plavetnilo. Nije mi dugo trebalo da ubedim muža i krajem avgusta, zaputismo se na dugi put. Prespavali smo u Leptokariji i nastavili put Trikala. Mapa rasprostrta ispred mene, pravimo kombinaciju gde ćemo preko onih silnih planina jer tad auto puta ni na vidiku nije bilo. Vidim više mogućnosti i na pumpi u Trikala, pitam čoveka za predlog. Kaže on meni da se slobodno zaputimo prema Arti kraticom, samo nekih 14 kilometara nema asfalta, inače je sve u redu. Ajde, poslušamo mi njega i zaronimo u čudesne planine, zelene, zelene, mekane, duboke. Prvo smo uživali u serpentinama, penjali se i gledali orlova gnezda jer nikome nije palo na pamet da napravi neki tunel. Sa jedne planine na drugu, seoca sva kamena i prelepa ali putu nikad kraja. Ja i dan danas nisam sigurna kojom smo mi to deonicom prošli ali kad smo u jednom momentu prešli preko reke Ahilos i zaustavili se na račvanju, jer nismo bili sigurni gde dalje, slučajno se okrenemo ka mostu koji smo upravo prošli i zaledimo se. Rasklimatane daske, ponegde i odlomljena neka, strahota i sreća nas obuzeše kako smo čitavi ostali. Pomisao da se tuda vratimo ako smo slučajno pogrešili put je otpala. Deca su u međuvremenu povraćala, svako malo smo stajali i tih 200 km smo mi vozili 6 sati. Smirili su se siročići kad smo se dosetili i dali im čepiće u njihove male guze. Kad smo ugledali Artu i videli konačno normalan put, laknulo nam je. Do Lefkasa je posle išlo glatko. Pravo neverovatni osećaj je bio dok smo prolazili tunelom ispod mora. Lefkada je ostrvo ali je spojena pontonskim mostom sa kopnom tako da niste ovisni o trajektu. Šok koji je sledio nije ni malo bio prijatan. Voda oko Lefkasa je neke morbidne braonkaste boje, grozno ti i gledati u nju. Nakon sve one muke, poče još i muž da se dere pitavši me gde mi je ta prelepa boja mora. Smirim ga nekako i kažem da moramo voziti na zapadnu obalu tako da pentranje serpentinama ponovo započe.

ATANI

Konačno ugledasmo to vanzemaljsko plavetnilo vozeći se krivudavim putem kroz raštrkana sela na obroncima planine. Ta plaža kojoj sam stremila je Porto Kaciki i usnimila sam još ranije na mapi da je njoj najbliže selo Atani. Konačno smo stigli i zaustavili se u taverni nasred malog trga. Pitamo za smeštaj a čovek nas, odakle smo. Bože, kad je čuo Srbija, počeo je da se krsti, da nas grli i viče braćo ortodoksi. Odmah nas je počastio, telefonirao i uputio u jednu kuću sa predivnim apartmanom. Dugo nismo imali takav divan smeštaj sa dve spavaće sobe i veličanstvenim pogledom na more i zalaske sunca. Ujutru su nas probudili petlići i uživanje u Lefkadi je moglo da počne. U narednih 15 godina smo joj se vratili još 4 puta, obišli skoro svaki kutak, uvek je iznova obožavajući.

PLAŽE

Porto Kaciki je najpoznatija. Ubrajaju je u svetskih 10 najlepših. Čudesna je! Ta mlečno modra boja mora je jedinstvena. Okomita bela litica doprinosi zastrašujućem i prekrasnom krajoliku. Najlepši osećaj je kupanje u vodama Jonskog mora, bar meni. Tada smo uživali u nepretrpanoj plaži a jedne godine kad smo zaglavili tu sredinom avgusta doživeli smo košmar na plaži. U podne smo krenuli autom u restoran na vrhu i pošto se pametnjakovići parkiraju dužinom celog puteljka, nemoguće je mimoići se. Morala sam da glumim policajca (što mi se često dešava) i išla uzbrdo da vraćam nazad one koji su se spuštali da bi izašli svi mi koji smo pošli naviše. Uspela sam! Na vrhu je čudesan restoran sa ležaljkama razapetim po šumi borova koja ga okružuje. Taverna Oasis je kao stvorena da se izvanredno najedeš i odmoriš u hladu dok sunce malo ne ugasne.

Za snimke plaže, kliknite ovde i ovde.

Egremni

Blizu kuće su bile plaže Jalos i Egremni. Do prve se ležerno spustite autom do same plaže ali pošto nas nije nešto oduševila, krenuli smo da okušamo sreću na drugoj. Skoro 400 stepenica do dole, na zadnjoj deonici smo pobacali suncobran i torbe na plažu i krenuli završnim drvenim stepenicama. Sve vreme gledate ono beskrajno plavetnilo i ništa vam nije teško. Na toj plaži smo najviše uživali. Skoro 100 kvadrata smo imali za sebe. Videvši golaće i mi se opustismo na opšte smejanje dece. Egremni me je tad toliko oduševila da je ostala moja najomiljenija plaža na Lefkadi.

Stepenice ka Egremni-završnica

Snimci Egremni plaže ovde

Bivanje u Ataniju može da bude naporno zbog svakodnevnih vožnji do plaže i odlučili smo nakon 3 dana da promenimo mesto. Već uz put smo usnimili da je Agios Nikiti jedino selo na obali. Tamo nam se nije dojmila malena plažica, nismo ni sanjali da se preko brda krije veličanstveni Milos te smo odlučili da se smestimo u vili na putu za Katizmu.

Katizma je moćna jednom rečju. Sada je preurbana i čini mi se da joj je to umanjilo čar ali u ono doba je bila prava čarolija. Naravno, uvek odemo u ćošak sa stenama jer ne volimo ogromne nepregledne plaže. Te stene su mi uvek ostale najlepši deo Katizme.

Milos nam je ostala za kraj. Zadnju smo je upoznali. Umesto penjanja preko brda izabrali smo da do nje odemo čamcem. Još jedna divlja lepotica sa koje može da bude urnebesan odlazak ako se uzjogune talasi.

Odlazak čamcem sa plaže Milos pogledajte ovde:

Na putu prema glavnom gradu su plaže Pefkulija i Tcukalades, divne ali ne tako spektakularne. Ispod sela Kalamici su plaže Avali i Megali Petra, velelepne, duge, blještavo modre. Vasiliki ima lepu plažu na kojoj stalno duva vetar i pravi je raj za surfere. Puteljak iz Vasilikija vodi do predivnog sakrivenog bisera, plaže Agiofili koja je naprosto čarobna ako nije pretrpana. Plaže istočne obale su sasvim drugačije sorte. Obala nema spektakularne litice, boja kamenja je uobičajena, plaže su šljunkovite i sasvim prosečne. Na njima se nikad nismo zaustavljali jer nas nisu privlačile.

Agiofili u suton

LEFKAS

Glavni grad je prelep, mešavina venecijanske i tipične grčke arhitekture. Na momente sam se osećala kao da sam u Dalmaciji. U Lefkasu ćete sporadično nailaziti na prastare kamene crkve i velike savremene, arheološki muzej i neočekivanu zgradu Filharmonije. U tom nadahnutom šetanju gradom ugledali smo poznatu facu. Tijana Milošević, koncertmajstorica Beogradske filharmonije mi je upravo prošla ispred nosa (ćerka čuvenog klarinetiste Bokija Miloševića). Dok sam je zbunjeno odgledala misleći se da li da je oslovim, jer sam je poznavala, ona mi odleprša. Kasnije sam saznala da je tu živela neko vreme. Blago njoj, meni je u tom trenutku to bio san.

Nidri

Nidri je još jedno malo veće mesto na Lefkadi, tipično turističko bez ikakvog dubljeg šarma. U njega smo došli da bi isplovili na turu krstarenja na par susednih ostrva. Sećam se da smo te godine, pošto je već počeo septembar, taj aranžman platili samo 20 eura za celu porodicu. Nestvarno! Tada smo Porto Kacikiju došli sa mora, svratili u mondenski Fiskardo, kupali se u mitskoj Itaki, uronili u plave pećine Meganisija i završili u vodama Skorpiosa.

Vrhovima Lefkade razbacano je nekoliko simpatičnih sela. Anemomilos sa kamenom vetrenjačom, Sivros sa brojnim vodopadima od kojih je najlepši put oko Kerasia izvora i vodopada, Karia sa folklornim muzejom i Kalamici sa opservatorijom i tačkom za paraglajding. Najimpresivniji vodopad je u blizini Nidrija koji je idealno utočište u vrelom letu. Mnogobrojne pešačke rute povezuju sela i idealne su za treking. Na kraju južnog dela je svetionik i panoramska tačka iznad Porto Kacikija.

Tog prvog puta, vratili smo se normalnim putem preko Ioanine. Sada je Lefkada izuzetno lako dostupna jer je auto cesta do Prevezze i časkom se do nje stigne. Sećam se smešne zgodbe sa našom malom decom. Dok smo bili u Ataniju, glavnu zabavu su si smislili da posmatraju sa terase prolazeće aute i karakteriziraju ih. Mi smo samo slušali „dobra kola, dobra kola, loša kola, loša kola i kad nam je dosadilo da to stalno slušamo, jednostavno smo im zabranili. Par godina kasnije saznali smo od moje sestre da su smislili nove izraze i tako nas nadigrali. Govorili su za loša kola – tktk a za dobra gud, gud i tako nastavili svoju zabavu bez da nas nerviraju. Siročići, u onom Ataniju sem petlova nije bilo druge zabave.

Vasiliki

Agios Nikiti

Prilikom kasnijih boravaka boravili smo opet u Ataniju, Vasilikiju, u Prevezzi pa išli na jedan dan do Lefkade, posle Parge otišli dodatno na Lefkadu, na putu za Kefaloniju, ostali par dana na Lefkadi, jednostavno nikako da nam dosadi. Iz Vasilikija i Nidrija ide trajekt za Kefaloniju i to je najbolji način doći do nje, ako se zaputite autom. U Ataniju, prilikom drugog puta naš apartman nije bio slobodan i boravili smo u divnim studijima Eleni, čak dva puta. Odatle su maestralni zalasci sunca. Maštam o jedrenju Jonskim ostrvima i ponovnoj Lefkadi. Biće svega, samo korona da prođe💞❤️💞