A gde ti je taj Zanzibar?

Pred svakim putovanjem predstoji jedan uvod kroz pripremu i planiranje. Ipak, pre svega je potrebno imati ideju i želju gde i kada putovati. Mi tog februara 2013. nismo ništa planirali. Obično idemo negde za zimski raspust ali tada smo čekali neki last minute. Elem, meni se januara desila grozna diskus hernija u vratu i tada sam samo sanjala o tome da bolovi prestanu. Konačno ih se reših a muž sav raspilavljen od saosećanja, predloži mi da idemo negde na toplo gde će mi prijati za zdravlje. Nisam čekala dva puta da mi kaže! Još uvek u strahu od povratka bola, bacila sam se na kompjuter u potrazi za nekom destinacijom sa jeftinim avio kartama. Nađem Šri Lanku, brzo da kupim karte, kad oni tamo traže broj pasoša. U tom trenutku sam bila apatrid, osoba bez ijednog državljanstva. Baš vreme kad sam čekala slovenački pasoš. Taman toliko vremena je prošlo u čekanju da su karte skoro duplo poskupele. Iznervirana lošom srećom krenem slučajno da gledam neki italijanski sajt opodo i pronađem ugodnu ponudu za Zanzibar. Proverim gde je to ostrvo jer nisam baš tačno znala, vidim Afrika, toplo, leti se iz Milana, grozno, ali šta je to za nas, samo 6 sati vožnje do aerodroma. Kakav mazohizam, ali mene ništa ne može da zaustavi. Lepo ti ja rezervišem avio karte i hotel preko neke agencije „Yalla yalla“ u Riminiju i oni meni pošalju broj računa, da uplatim. Bez ikakve slabe ideje, odem ja u banku, prebacim 4000 eura nekoj tamo agenciji i pošaljem im mail sa obaveštenjem da sam uplatila. Meni stiže nazad mail sa „Hvala“!

Joj ljudi moji da ste vi mene videli narednih par sati. Bela kao kreč, istraumirana. Kome li sam poslala pare!!! Posle nekog vremena stiže mi drugi maill sa brojem moje rezervacije pomoću koga sam mogla da uđem u njihov sistem i vidim svoja dokumenta. Uf, kakvo olakšanje, premrla sam bila! 🦋

Prijatelji, svi sa istim pitanjem: „A gde ti je taj Zanzibar? Gde ga nađe?“ Ko će ako neću ja! Sad je jako popularan i dosta ljudi sa naših prostora tamo ide ali u ono vreme je to bilo italijansko ostrvo. Krenusmo i mi sa njima!

Let preko Kilimandžara je stvarno doživljaj. Setila sam se i filma“ Snegovi Kilimandžara“ jer je on uvek pod snegom. Fascinantno izgleda. Zanzibar pripada Tanzaniji, ima poluautonomiju i čine ga dva ostrva- Unguja i Pemba. Glavni grad je na Unguji, ostrvo je relativno malo ali opet dovoljno veliko da imaš šta da vidiš.Zovu ga i ostrvo začina jer uzgajaju čitava polja cimeta, bibera, muškatnog oraha i najslađeg ananasa na svetu. Kroz istoriju je Zanzibar bio veliko trgovačko središte i naselili su ga Arapi, Indijci i Afrikanci. Otud jedna zanimljiva kultura koja se najviše ogleda u arhitekturi.

Sleteli smo u sparinu i obamrli od vrućine. Čekao nas je transfer do hotela na istočnoj obali, plaža Kiwengwa i istoimeno seoce. Tada sam birala hotel po ceni, iako sam na par foruma pročitala da su jako izrazite plime na toj obali. Da sam znala na šta to liči, sigurno bih izabrala severnu obalu i platila malo skuplje. Imali smo sreće da plima nije bila tako izrazita prvih nekoliko dana. Smestili smo se u divnim bungalovima sa trščanim krovovima i krenuli u uživanje. Narednih dana smo se provodili kao u pravom tropskom raju. Plaža, Masai, odbojka i tako u krug. Imali smo all inclusive i hrana je bila bogovska. Sve prirodno, sveže, mirisno. Neviđeno uživanje.

Družili smo se sa Masaima i svaki dan je bila neka druga scena. Jedan dan smo gledali decu kako svi u istim uniformama trče preko plaže. Lokalci su vozili bicikle, neki jahali konje a treći terali volove. Svašta za videti. Masai su uglavnom došli tu iz Kenije i bave se turizmom. Prodaju neke umetnine, pevaju i plešu po hotelima i zabavljaju turiste. Tako sam se ja družila sa jednim i trampila svoj šešir za njegovu tuniku. Naravno, fora samo za slikanje.

Dolazili su i neki sa majmunima i jedan maleni majmun je poludeo za mnom jer sam imala neki sitan novac i to ga je silno privlačilo. Okean je predivan, topao i mami te da ne izađeš iz njega. Već drugi dan smo svi bili pečeni kao rakovi! Tu uopšte nisi svestan kako brzo izgoriš. Seoce pored našeg komleksa je niz baraka na plaži i gomila koliba između razbacanih palmi.

Konačno, jednoga dana smo otišli da unajmimo šofera za izlet po ostrvu. To sam jedva čekala i krenusmo tandrkavim putevima ka glavnom gradu Ston Townu. Auto je za divno čudo bio odličan. Veoma živopisna i lepa arhitektura glavnog grada nas je odmah oduševila. Sve kuće su pravljene od koralnog kamenja i imaju sedefni specifični sjaj. Stil gradnje je neka kolonijalna egzotika, elegantna i prefinjena. Razgledali smo pijacu robova, otišli do rodne kuće Fredija Merkurija, koja je sad galerija. Vrućina nam je već procvrčala mozgove i hlad smo našli na barki koja nas je odvela na koralno ostrvo „Prison island“ gde čuvaju kornjače. To nam je bio prvi susret sa tolikim brojem tih oklopnjaka i bilo je zanimljivo razgledati ih. Prisustvovali smo ljubavnom činu i slušali gromoglasno urlike jedne ogromne kornjače koja nije ispuštala drugu sićušnu ženku. Prosto mi je nje bilo žao. Još malo smo uživali na tom prelepom ostrvcetu i vratili se nazad čamcem ka šoferu koji nas je čekao. Odvezli smo se gore na sever ka najlepšim zanzibarskim plažama Kendvi i Nungvi. Kao sa najlepših razglednica, raj! Beli pesak, azurno prozirno more i uživanje za sva čula. Koliko mene plaža može da resetuje, kao ništa drugo na svetu. Naročito kad je ovakva lepota. Posmatrali smo neku dečicu koja su izvodili vratolomije i nakon što sam ih snimala, jurili su za nama da im platimo! Još jedan dan u raju je protekao!

.

Od našeg šofera smo saznali da neki muškarci imaju po 4 žene koje se uglavnom ne podnose. Većinom ljudi ne znaju koliko godina imaju jer su neškolovani i ne znaju da broje. Njihova afrička filozofija je lagani tempo života, u prevodu na naš jezik – lenčarenje.

Uveče sam objavila par sličica na fb i jedan moj prijatelj mi napiše sledeće: „Jedna naša Mariborčanka ima tu hotel, Next paradiso, javi joj se.“ Ja ni pet ni šest, nadjem stranicu i napišem joj poruku. Joj, kako su se ovi moji smejali i ismejavali me. Hahahaha baš će da ti odgovori! Sutradan posle doručka, stigne meni poruka od Marine, vlasnice hotela. Piše mi da je njen hotel blizu i zove nas na večeru. Poslaće svog šofera po nas, samo da joj javim kad! Moja familija zanemela, preneražena a ja likujem! Naravno nije nam bilo do večere jer smo to imali i u svom hotelu ali druženje i poznanstvo su nešto neprocenjivo. Došao je šofer po nas u dogovoreno vreme i nakon nekih desetak minuta stigli smo u preslatki butični hotel na plaži Pwani Mchangani. Hotel je pravi butik, elegantan i sofisticiran. Marina i njen zgodni muž, (ko drugi nego Italijan), srdačno nas dočekaše. Bilo je to predivno veče, večera ala kart, izuzetno servirana i diskretna posluga. Hotel Next paradiso na visokom nivou!

Kroz razgovor, reče nam Marina da u blizini našeg hotela ima jedan Beograđanin kuću. Duško! Sutradan smo krenuli obalom da tražimo Duška. I nađosmo ga, jer naravno svi njega znaju. Zamislite san većine ljudi, kućica na par koraka od mora, stalno je toplo i ne brineš za hranu. Uvek nešto padne sa drveta. E tako Duško živi. Nekada se to parče raja kupovalo za sitniš. Kod njega u gostima je bilo još par naših ljudi, među njima i poznati moreplovac Mario Bralić. Čovek legenda. Baš smo se lepo osećali u tom društvu kosmopolitskih ljudi koji su mi postali idoli.

Ostalo nam je još malo vremena i ponovo smo uzeli šofera jer sam htela da vidim taj jedinstveni Rock restoran. Nalazi se na plaži Pingwe i kad smo otandrkali do tamo, bila je plima te smo morali da zagazimo u okean da bi došli do njega. Kad je oseka, možeš pešice bez kvašenja da prošetaš. Seli smo samo na piće i uživali u sveže ceđenim sokovima u tom jedinstvenom ambijentu.. Mene takve stvari fasciniraju dok je moj muž bio opsednut odbojkom. Čekao ga je turnir i hteo je da se što pre vratimo u naš hotel. Nije mi se ispunila želja da opet odemo na plažu Nungwi. I do ovog restorana smo se predugo vozili, skoro sat i po. Dok smo prolazili džunglom Jozani, nije hteo da se zaustavimo, da šetamo i tražimo majmune jer je žurio na odbojku. Znala sam da je kod nas već počela oseka, okean se povlačio i po 500 metara ostavljajući pesak prekriven svakojakim morskim plodovima i molila sam ga da idemo na Nungwi ali nije bilo šanse da on propusti odbojku. Obala je vrlo zanimljiva kad se okean povuče. Na Tajlandu je ostajalo grozno kamenje i tamni pesak a ovde beli mekani pesak i neki čudni plavičasti baloni, koji su podsećale na puknute kondome. To mi je bilo nepoznanica i pitala sam se šta li je to?

Nakon turnira u odbojci, muž se sav srećan slika sa svojom pobedničkom ekipom i euforično trči ka nadolazećem okeanu. Ja ga upozoravam, da su mi meštani rekli da ti plavičasti prozirni baloni jesu male grozne meduze. Samo me je neverujući gledao i uleteo u vodu. Jao ljudi moji, da vi znate koji su to krici bili. Ja sam mislila da ga je ajkula napala. Vrišteći izlazi i pokušava sa sebe da odlepi sve one plavičaste meduze koje imaju neverovatno duge pipke. Prileteli su svi njegovi sportski prijatelji, on je vrištao i tražio led, drugi su govorili da mora nešto toplo (na italijanskom naravno) . Kasnije tek, na žalost, saznali smo da je najbolji lek da neko urinira po tebi! Preživesmo mi i taj spopad a ja onako tipično ženski : Eto, to ti je zato što nisi hteo u Nungwi. Tamo, nema ni plime ni meduza!

Našem boravku u tropskom raju je brzo došao kraj, jer šta je 7 dana. Morali smo da se oprostimo sa tom lepotom i krenemo u Keniju. Da, upravo tamo je avion sleteo da pokupi još jednu turu i odleti dalje za Milano. Kad sam mužu rekla kad stižemo, bio je kao razjareni bik. Zašto sam taj termin kupovala, kako će on sutra na posao nakon tolikog puta! Rekla sam da ću ja voziti i da ne brine, samo nek se smiri. U Milano smo stigli u jedan posle ponoći i krenuli put kuće do koje nam treba 6 sati vožnje, taman u 7 da stignemo i istovarim ga na posao. Tu noć pamtim kao da je bilo juče. Svi spavaju a ja pevam, plešem, šamaram se samo da ostanem budna i izdržim. Zona sumraka je bila ali stigosmo mi taman da on ode kući, da se presvuče i ode na posao. Tako se završi naš Zanzibar. Do raja se stvarno teško dolazi a ovo divno ostrvo je sada mnogo dostupnije. Komadić nebesa na kome žive i neki naši!