Nisam ja poletela na Milos zbog Venere! Videla sam neobične slike fantastičnih predela i poželela da to vidim svojim očima i gazim svojim nogama. Milos pripada Kikladima, grupi najlepših grčkih ostrva koja su jako slična ali Milos i Santorini se dramatično razlikuju.
Silazak na Tcigrado plažu
Dok brod uplovljava u zaliv u obliku jabuke, zaštićen sa svih strana nežnim brdašcima, bude vam jasno zašto se luka i glavno mesto zovu Adamas. Simpatičan gradić i odlična polazišna tačka za šetnje po ostrvu. Boravili smo tu 4 dana na našoj turneji zapadnim Kikladima. Hoteli su malo skuplji nego na ostalim ostrvima jer je Milos mondensko ostrvo opsednuto Francuzima (iako ne kao Mikonos). Imali smo odličan studio u hotelu blizu centra, sa pogledom na more. Link hotela Finikas: Koristili smo gradski bus za sve lokacije do kojih ide i to je iskreno rečeno bilo baš zabavno. Jedan dan smo iznajmili motor za lokacije gde ne ide bus a brodom smo išli na celodnevni izlet na čuveni Kleftiko jer drugačije ne možeš do njega.
Plaka i pogled na Antimilos
PLAŽE
Sarakiniko
Zamislite mesečevu površinu ali u beloj boji. Tako izgleda Sarakiniko. Izvajane stene okružuju čarobnu uvalu u kojoj se ogleda sunce i kvari joj azurnu boju. Došli smo baš kada je na vrhuncu i tada nemate najlepše slike. Za Sarakiniko kažu da je dobila ime po Saracenima koji su tu sakrivali blago. Verovatno su se i brčkali jer ko da odoli. Nije baš neka očaravajuća voda, plićak i gužva je. Ovde ste došli da se verete po stenama i uživate u neobičnom pogledu.
Sarakiniko
Tcigrado
Najluđi pristup plaži je ovde. Kao kroz mišju rupu se provlačite, ko je nespretan ima kanap kao pomoć. Na kraju te, meni smešne klaustrofobije, čekaju vas merdevine do silaska u raj. Ja sam se izgubila u mnoštvu pećina i plivajući, gledala svodove ogromnih stena koje preteći vise. Kuku meni, mislila sam, ko će me pronaći ako se odvale na mene a onaj moj pojma nema gde sam odlutala. Vrhunac je vraćanje sa plaže. Nemoguće je da se mimoiđete. Kad je krenula ekipa ljudi naviše, ostala sam zadnja i videvši da odozgo neki silaze na plažu, vikala sam kao manijak da ih sprečim i upozorim da ne kreću dok mi ne izađemo. Blesavo!
Tcigrado
Papafraga
Na putu ka mestašcu Polonija, sa kojega vozi trajekt za ostrvo Kimolos, uz put se zaustavite kod stenovitih fjordova Papafrage. I tu sam se raspametila, trčala od jednoga do drugoga, slikala kao blesava. Na kraju, meni se podrazumeva da idemo na kupanje ali ne mom dragom. Njemu je sve to jezivo izgledlo. Često se mimoilazimo u interesovanjima ali u ovom slučaju, zahvaljujući tome, ja sam dobila divne slike. Meni je bilo neprocenjivo plivanje u tom procepu, prolaz kroz pećine do drugog procepa, istraživanje i uživanje.
Lepota Papafrage
Firiplaka
Izlaskom iz busa na zadnjoj stanici južne obale možete birati stazu za Tcigrado levo ili Firiplaku desno. Totalno kontrastne plaže a obe prelepe. Firiplaka ima čudesa od boja na liticama koje je okružuju. Zanimljive su kućice izdubljene u steni a još više beach bar sa pozamašno skupim ležaljkama. Možete da pronađete i neku senku ispod stena i uživate do pokreta u sledeće istraživanje.
Firiplaka
Paleohora i Voudia su još dve plaže koje su na mene ostavile utisak. Ostale neću ni pominjati. Prva je zanimljiva zbog sumpornog mirisa i prevrućeg peska. Niz restorana je na njoj i poprilično je mondenska. Na Voudi smo otišli motorom iz Polonie i oduševili se. Totalno usamljena, neka napuštena fabrika je u blizini i verovatno zbog toga nema posetilaca. Pokvarili smo samoću jednom vremešnijem paru koji su bili jedini. Ipak, dobroćudno su nas gledali dok smo očarano razgledali roze kamenje i uživali u kupanju. Stene su rožnate, bele, crvene, oker i nestvarne.
Kamenčići na Voudii
Kleftiko
Od silnog biranja među ukotvljenim brodovima, na koji ćemo sutradan na izlet, imam utisak da smo izabrali najgori. Možda su i ostali takvi, neću saznati ali svakom preporučujem da ne ide na te izlete sa all inclusivom. Bolje obični, najjeftiniji brod koji vas vozi do Kleftika. Kad smo se ukrcali, nešto su odugovlačili sa polaskom da bi nam kapetan konačno rekao da je na komšijskoj lađi bolestan kapetan i da li smo saglasni da prihvatimo njihove putnike. Naravno da smo se složili i naša lađa se dobro nakrcala. Posle nam je palo na pamet da im je možda to trik, kad nisu prepuni, da svaki drugi dan vozi jedan brod. Moje pretpostavke! Umesto all inclusiva, stalno je nešto falilo, nema mleka za kafu, mrko su te gledali ako hoćeš pivo, ma cirkus. Ali zanemarimo to i 120 eura koje smo pukli za izlet i vratimo se najveličanstvenijem prizoru Milosa.
Kleftiko
Kleftiko uvala sa stenama nalik mermernim mostovima, kad bolje razmislim, te prirodne konstrukcije liče obliku ostrva. Kleftiko mi je poznat izraz iz jelovnika mnogih restorana i uvek sam to vezivala za jagnje. Kasnije sam saznala priču da kleftiko znači ukradeno i to je u Grčkoj bio običaj na ostrvima. Kada bi išli na svadbu, svi gosti su morali da donesu ukradeno jagnje. Baš čudan običaj ali mislim da se ne praktikuje više. Uvala Kleftiko je fascinantna. Među prvima sam skočila u vodu i plivala do tih svodova. Kasnije su nas utovarili na motorne čamce i vozikali kroz pećine i tunele.
Kleftiko
U nastavku puta oko ostrva videli smo mnogobrojne formacije, stene u oblicima životinja i jedno prirodno isklesano oko. Neprestano oduševljavanje i pored poprilične gužve na brodu.
Oko na steni
Ovde završavam sa plažama kojih je Milos prepun i zbog kojih se ovde dolazi. Mestašca Adamas, Polonia, Tripiti i sela Zefiria, Klima i Plaka su najzanimljivija na Milosu.
Uličice Plake ovenčane bugenvilijama
Motorom smo krenuli u brdo gde se nalaze sela Tripiti i Plaka, koja je duša Milosa. Sve kikladske Hore su slične ali mislim da bih svaku prepoznala po nečem što samo ona ima. Sa vrha brda je pogled ubitačan a nizovi restorana vas mame da uživate u zalasku sunca i čaši dobrog vina. Iz Tripitija smo se spustili do katakombi do kojih je uređena lepo popločana staza. Idući ka obali stižete do amfiteatra i mesta odakle je odnesena Venera (tako smo je zvali na časovima istorije umetnosti iako je na Grčkom to boginja Afrodita). Sa ove lokacije, kada se strmoglavite do obale, konačno dolazite u čuveno živopisno selo Klima. Prepuno lepih restorana je to čuveno ribarsko naselje uz obalu. Nekada su to bile garaže za čamce a kasnije su prefarbali vrata u živopisne boje i napravili pravu turističku atrakciju. Trgovinice sa umetninama, ručno rađenim proizvodima i voda koja zapljuskuje pragove. Klimu smo obožavali sa broda, osmatrali sa obližnjeg brežuljka i konačno došetali do nje. Uspon nazad je bio jedinstven jer smo imali preslab motor te smo ga jedan deo gurali jer nas nije hteo izvući. Otišli smo i do crkve posvećene svetom Iliji odakle smo posmatrali zalazak sunca.Milos je bio treće ostrvo na našem proputovanju. Sredina i vrhunac. Sledili su Folegandros i Paros, svako sa svojim lepotama ali Milos ni jedno nije uspelo da nadmaši. Četiri dana je premalo za ovo čudesno ostrvo tako da repriza predstoji.
Baš nam se lepo smešio dan kad smo sleteli u blještavi Fes. Odmah smo menjali novac u menjačnici i nekako se sporazumeli sa curom na blagajni da nećemo karticu već keš – prvi pokušaj uvaljivanja im nije uspeo. Auto sam rezervisala preko neke agencije „Location auto“ i pisalo je da se trebamo susresti na aerodromu tj. da će nas oni čekati. Kad štedite na svakom koraku onda si priuštite i ovo. Nije bilo uopšte komplikovano. Mladi momci, tu na parkingu, bez ofisa, rade posao. Na licu mestu, na otvorenom vam provuku karticu da uzmu depozit i dobijamo krasni fiat pandu. Malo sam šokirana jer prvi put ulazim u rentirani neočišćen auto! Nema veze, krećemo mi s osmehom i odmah skidamo sa sebe viškove odeće jer ovde piči 30 stepeni. Smislila sam da odemo pravo u Meknes jer ga nisam imala gde udenuti kasnije. Prvi susret s marokanskim gradom, zidinama i parkovima. Ljupko i ogromno, padosmo s nogu. Čula sam da je Meknes jako lep, malen i umiljat ali na nas nije baš ostavio takav utisak.Zidine koje ga okružuju su veličanstveno ogromne.Ovde smo imali i prvi susret sa naplatom parkinga! Kako vas vidi, dežurni lik odmah trči da naplati, daš mu koliko traži on tebi ništa ne da i tako to ide. Da to nisam već ranije pročitala, sigurno bih jurila za njim da mi da dokaz da sam platila! Nastavili smo u Volubilis koji je neki sasvim poseban svet. Najveći rimski grad na Afričkom kontinentu. Gledaš mapu, gde je bio forum, svetilište, cardo sa kolonadama, kuća ovoga i onoga i shvatiš po ko zna koji put da ti to ne znači puno već sam taj osećaj da hodaš po kamenju izgubljenih duša je ono što ti podrhtava dušu iznutra. Sunce se već bližilo svojoj umirućoj tački i sve je stalo u trenutku. Mir, tišina i poeme ispredene u vazduhu koji dišeš. Taj mir smo remetili našim blesavim slikanjem u pokušaju da napravimo neku originalnu fotku. Puno očuvanih mozaika, kupatila sa bazenima i pogled na brda koja u proleće prekrivaju šafrani pa su sva ljubičasta. Kako su samo prelep pogled imali ti Rimljani.Sada to zadovoljstvo imaju građani svetog grada Mulaj Idrisa koji dominira suprotnim brdom i do skoro je bio zabranjen za strance.
Volubilis
Na izlasku iz Volubilisa, odmah ulećemo u prvi restoran sa pogledom na tu lepotu i uživamo u divnom tažinu – nešto nalik našem đuveču ali sa sladunjavim začinima i često dodatim suvim voćem. Prejeftino i ukusno a sa nama uživa i čopor mačaka koje su se tukle oko hrane. Krećemo ka Fesu, putem kojim nas vodi navigacija i po onoj tmici smo užasnuti. Brda, doline, krivine, nedostatak asfalta i na kraju odroni, jedva smo dočekali izlazak na glavni put. Uronili smo u Fes i imali sreće da je naš riad na ulasku u Medinu i brzo smo ga našli. Ponovo parking, plaćanje nekome i bežimo u smeštaj. Vrlo živopisan riad sa odličnom lokacijom i izuzetno jeftin. Bio bi za svaku pohvalu da nas sutradan veče nije zabavljala preglasna muzika svadbe koja se tu održavala do duboko u noć. Link riada Haj palace
Farbara kože u Fesu
2.dan u Fesu započeli smo sa vodičem. Pošto me muž često gnjavi da je nekad lepo ići i preko agencije jer imaš vodiča (pošto njega mrzi da pročita unapred i pripremi se) unajmila sam preko trip advisora vodiča za samo 6 eura. Čula sam da je Medina u Fesu najveća i lako se izgubiš. Ideja mi se činila dobra i bila je donekle. Da nije bilo nje pitanje da li bi mi pronašli mesto gde se farbaju kože i još neke zanimljivosti. Sa druge strane osećali smo se kao lovina jer nas je vodila da vidimo kako se sve to izrađuje, počevši od arganovog ulja, tepiha, kožnih jakni i svi su očekivali da treba nešto da kupimo. U manufakturi gde se obrađuje koža, dali su nam nanu da stavimo pod nos kako bi preživeli smrad. Obišli smo i prelepu medresu Al Attarine gde smo se oduševili učeničkim sobama koje imaju prozore na dnu, do poda a džamijama smo se divili izvana. Mulaj Idris je najpoznatija. Poželela sam da vidimo ruševine starog grada (jer sam gledala seriju „Klon“). Uzeli smo auto i odvezli se mimo svih zidina do brežuljka. Pogled je veličanstven. U povratku smo jedva našli mesto za parkiranje. Konačno smo se rešili naše vodičice i krenuli sami da tumaramo Medinom. Svuda sveže ceđeni sokovi, predivna marokanska kafa, čajevi. Kad sedneš, ne znaš šta bi pre pio. Našli smo divan restoran Ruined garden i uživali u arhaičnom ambijentu ruševina i još boljoj hrani. Bila je jedna grupa orijentalnih žena koje su počele da se vesele, pevaju i igraju i priredile nam divan ugođaj. Do večeri smo lunjali uličicama Medine i jedva našli put do našeg smeštaja. Neviđeni umor me tako savladao da mi nije smetala ni preglasna muzika, ranije već pomenuta.
Medresa Attarine
3.dan. Rano ujutro smo izmigoljili iz zaspalog hotela i krenuli zamagljenim obroncima planine Rif prema Irfanu. Tu smo pogledali statuu lava, rasanili se kafom i nastavili vijugavim putem koji nas je čekao. Do Merzuge je oko 7 sati vožnje. Bili smo dogovoreni da se nađemo u Merzugi u 16 sati ispred muzeja 4 × 4, sa čovekom iz agencije Camel trekking preko koje sam rezervisla spavanje u pustinji. Put je stvarno predugačak, predeli nisu nimalo fascinantni, niti imaš šta da pogledaš zanimljivo uz put. Pored stajanja za rastezanje i piće, iako smo krenuli u 7 stigli smo malo pred 16 sati. Čovek nas je odveo u hotel Nomad gde smo parkirali i pridružili se grupi koja je čekala utovar na kamile.To je bila jedna nesvakidašnja i zanimljiva iskušnja. Na leđima previsoke kamile koja se gegala onim peskom i klatarila na sve strane imao si utisak da ćeš se omaći svaki čas. Kad prevaziđeš tu neudobnost i nagon za smejanjem, počneš da uživaš u predelima. Uvek sam se pitala šta ljudi toliko lepo vide u peščanim dinama. Čini ti se da je to sve jednobojno ali ti se stvarno samo čini. Te nijanse i oblačno vreme koje nam je ulepšalo popodne su neopisive. U momentu kad je provirilo sunce, imali smo genijalne senke. U pauzi smo jurcali po dinama, valjali se, kotrljali sve dok jedan od naših iz grupe nije shvatio da je izgubio telefon. Kakav je to tek cirkus bio😂 Neki su se bacili u pomoć i potragu ali delovalo je kao nemoguća misija jer je čovek isključio zvuk! Već su nas zvali iz kampa da vide zašto kasnimo i odustali su od potrage te smo nastavili jahanje. Kamp je prava orijentalna bajka, luksuzni šatori sa krevetima sa baldahinima i lepim kupatilima. Večera nam je servirana uz berbersku muziku i kasnije smo nastavili zabavu uz vatru i pevanje uz bubnjeve. U cik zore tj. oko pola 8 su nas probudili da bi uživali u izlasku sunca. Prelep prizor. Čovek koji je juče izgubio telefon, obavestio nas je da je sa vodičima išao nazad u rano jutro, poneli su grabulje i pronašli telefon. Neverovatno! Nakon doručka smo imali opciju da se vratimo nazad na kamilama ili džipovima. Mi smo izabrali ovo drugo i bili potpuno oduševljeni. Muž i ja smo stajali u gepeku čvrsto se držeći i vrištali od oduševljenja jer je džip skakao kao podivljali bik. Rastadosmo se sa pustinjom i krenusmo u novi dan.
Vozimo ka Ursasateu i pored Arisane prolazimo predelima prepunih fosilnih ostataka. Nekoliko kamena smo kupili i hodali neverovatnim poljima okamenjenih fosila. I dalje je priroda pustinjska, bez vegetacije i nekih zanimljivih boja sve do planina i kanjona koji su nam bili usputni cilj. Todra kanjon je veličanstven. Visoke strme litice koje se negde baš okomito približavaju i stvaraju tesnac kroz koji se probija grgurava voda. Prepuno autobusa, turista i kafanica. Nastavljamo u sledeći kanjon Dades i hvala bogu da sam tu planirla da ručamo jer nije bilo uopšte gužve. Proučila sam restorane na google maps i odlučila prema kritikama da idemo u restoran Isabel koji direktno gleda na majmunske prste: Isabel – Chez Moha Predivan ambijent i tažini da prste poližeš. Moj je bio sa suvim šljivama a drugi neki marokanski. Prineli su nam ih vrele, još krčkajuće se u onim zemljanim posudama. Nakon uživanja u nestvarnom pogledu na gomilu stena koje podsećaju na majmunske prste, nastavljamo u dubinu kanjona ka čuvenim serpentinama. Najlepši pogled je iz restorana gde smo „morali“ da sednemo i uživamo u neprevaziđenoj marokanskoj kafi. Café-restaurant Timzzillite Isred serpentina sam se bojala da li će naš autić izaći do gore, ali nije bilo ni daška problema. Vratili smo se nazad na glavni put i konačno dospeli u filmski grad Ursasate. Hotel sa preporukom:
Serpentine u kanjonu Dades
5. dan. Posle noćenja u jako finom hotelu krenuli smo u obilazak Oursasata gde su snimani neki poznati filmovi. Postoji filmski studio i muzej ali nakon čitanja kritika da nisu vredni obilaska, otišli smo u kasbu Taurirt preko puta studia. Smešno je bilo kada sam izvana videla pravoslavnu crkvu i pitala na ulaza da li možemo do nje, mimo ulaska u studio. Žena se nasmejala i rekla mi da su to samo kulise, sa sve rodom i gnezdom na dimnjaku😁 Kasba Taurirt je tipična, impozantna, boje zemlje građevina, kao i sve ostale koje ćemo nadalje susretati i prepuna je slika i slikara. Kafenisali smo malo u kafeu sa pogledom na znamenitosti jer nisam propuštala ni jednu priliku za uživanje u divnoj marokanskoj kafi. Čekao nas je put ka Marakešu i dva zaustavljanja van glavne ceste. Videla sam na mapi da su povezane putem, kasbe Ait Ben Hadou i Telouet ali nismo imali predstavu kakav je put. Rešili smo da reskiramo jer se dosta krati na taj način i ispostavilo se da je put fenomenalan, čak bolji od glavnog na koji smo se priključili kod čuvenog prevoja Tizi N’Tichka. Prva kasba Ait Ben Hadou je najčuvenija u Maroku i u njoj su snimani neki filmovi. Crveni grad, vrh brda sa pogledom na oazu, trgovinice sa svakojakim džidža midžama, kafanice sa pogledom da se smrzneš. I tu smo si priuštili uživanje u čajdžinici koju vode žene iz organizacije za samostalnost žena.
Ait Ben Hadou
Šteta je što se nema više vremena za lunjanje po neverovatnim uličicama. Prelepim predelima Visokog Atlasa, stigli smo do ruševina kasbe Telouet. U njoj postoji jedna očuvana odaja u kojoj su fantastični duborezi na štukaturama. Kako su nam još u Fesu rekli, zidovi odaja su se ukrašavali kedrovinom na vrhu, alabasterom na sredini i keramikom na dnu. Bajka iz 1001 noći🥰 Nastavljamo ka Marakešu, dan se bliži kraju i ulećemo u Medinu totalno šokirani. Ja pratim navigaciju koja nas stalno ševrda levo desno a Gaja gleda da se ne zaleti u biciklistu, motoristu, pešaka, magarca, konja, auto! Ludilo! Tako nešto još nigde nismo doživeli. Dočepali smo se parkinga i pobegli od auta, da ga ne gledamo dva dana! Riad Dar Saba je naprosto prekrasan. Zbog umora smo dobili ideju da odmah krenemo u večernju šetnju i prva stanica je bio obližnji restoran koji sam pronašla na Tripu – Lotos privilege, i pored upozorenja recepcionera da je preskup. Nismo mu verovali. Doček je bio na nivou, od usluge pranja ruku do smeštaja u predivnom ambijentu. Fontana žubori praćena živom muzikom ali pogled na jelovnik nam je sve rekao. Ispod 50 eura nije postojalo jelo i brže bolje smo se zahvalili i zbrisali odatle. Ipak nemam toliko novaca za bacanje. Pronašli smo nešto pristojno i ponovo uživali u izvrsnom tažinu. Naš riad toplo preporučujem.
Jardin Majorelle
6.dan. Krasan doručak i lagano krećemo ka Jardin Majorelle. Čitala sam da je navala turista i bolje je otići ranije. Naravno da 10 sati nije ranije i nekih pola sata smo čekali da dođemo na red jer je gužva opasna. Unutra se sve to lepo rasporedi i nemate osećaj natrpanosti. Raskoš egzotičnog bilja, cveća, bazenčića i fontana, umirujući mirisi i tišina. Sve te divote doživećete u Žarden Mažorelu. Nakon izlaska, vidno umorni od šetnje, uzeli smo taxi do centra. Čekala nas je Kutubija na centralnom trgu Džam El Fna, Palate El Bahia i El Badi. Prelepe arabeske, vrata, ornamenti i zagušljiv grad. Prosto nam je falio vrt. Konačno otkrovenje! Restorani na krovovima, odakle je predivan pogled i svež zrak. Išli smo u nekoliko ili jesti ili piti i nauživali se toga dana.
Restoran u Ait Ben Hadou
7. i 8. dan. Krenuli smo iz Marakeša sa strahom kako ćemo se iščupati iz grada. Lepo je ispalo, auto čitav i auto put vodi do Kazablanke. Najdosadnija deonica, srećom kratka. U ovom gradu sam planirala da odmaramo u luksuznom hotelu na obali Atlantika jer sam čula da sam grad nije ništa naročito a za Esauru nismo imali vremena. Hotel je bio divan, na samoj obali u mondenskom delu grada, gde se dešavao buran noćni život u mnoštvu klubova. Talasi su toliko urlikali da smo morali da zatvaramo vrata od terase. Casablanka Lido talasso Iako je bilo 30 stepeni, nikome nije padalo na pamet da se kupa. Krenuli smo šetalištem uz obalu da izaberemo restoran u tom beskrajnom nizu. Sve skuplji od skupljeg. Na kraju rešismo da uživamo pa nek košta kolko god. Izabrali smo lepo mesto sa pogledom i taman kad smo naručili naišla je grupa Kineza i sve uništila. Od njihove galame, dovikivanja i neuljudnosti, jedva smo čekali da završimo ručak i pobegnemo odatle. Na kraju te iznervira i konobar koji je donosio svašta što nismo ni naručili. Mi mislimo da je meze običaj i zato iznose a oni na kraju sve to lepo naplatili.Turizam!
Džamija Hasana II
U Kazablanki smo ostali dve noći, tumarali gradom izbegavajući Medinu, uživali u pogledu na drugu najveću džamiju na svetu, posle one u Meki, slikali se kod impozantnog svetionika El Hank. Dok smo bili u Fesu, odmah sam otišla u jedan salon da mi naprave henu na ruci. Sva sam bila očarana. Ovde mi se desilo nešto jako smešno. Dok smo se primicali džamiji prišla mi je jedna mlada devojka, uhvatila me za levu ruku i rekla kako će mi je ukrasiti. Pokušala sam da joj objasnim da imam na desnoj ruci i dok sam pokazivala, ona je već počela da crta na levoj. Rekla sam joj da nisam planirala i nemam novac. Baš sam bila šokirana i revoltirana. Kad je završila našla sam neku siću od oko 2 eura i dala joj, rekavši da su to male pare koliko je tražila. Totalno srećna ih je uzela. Eto, zadovoljne obe ostadosmo. Podsvesno sam htela još jedan sveži crtež da mi ostane i za kući😁 Posvuda se svi nude da ti pokažu put, pomognu, slikaju te ali i očekuju bakšiš. Na kraju sve skupa postane zamorno i jedva čekaš da se skloniš u mir svoje sobe. Po gradu smo nalazili jeftine, divne restorane, sveže ceđeno voće za sitniš i poželiš da zauvek ostaneš i živiš tu negde, gde su sve te divote dostupne.
Svetionik El Hank
9.dan. Prošli smo pored Rabata koji odlučujemo da zaobiđemo zbog nedostatka vremena. Cilj nam je plavi grad Chefchauen i nekako ga jedva čekamo. Vrhunac našeg putovanja. Već sa brda, dok mu se primičete, deluje fascinantno. Kada uronite u njegovo plavetnilo, to mogu samo slike da opišu, reči su nedovoljne. Konačno mir bez nasrtljivih trgovaca, pravi kulturni, gospotstveni Berberi, Mavari, Jevreji. Sve je plavo, preovladava svuda na dnu građevina a u visinama su zemljane, oker nijanse. Rečica žubori u dolini a strme uličice ukrašene razmaženim mačkama vode do kula. Izludeli smo od šetanja, zavlačenja po sokacima, upadanjima u nečija dvorišta. Naša kasba je i prekrivače imala u plavoj boji i divno je mirisala
U Maroku, plava boja je tesno vezana sa njihovim religioznim ubeđenjima, berberi nose plave marame na glavi i zovu ih plavi ljudi. Ovaj grad je dugo bio zabranjen za strance kao i grad Mulaj Idris, jer su se smatrali svetim. Ovde se hašiš slobodno puši i nudi jer se proizvodi u blizini. Stanovništvo je totalno izmešano. Posle španske rekonkiste ovde su se naselili izbegli Jevreji i Mavari. Šefšauen je hodajuća romantika🥰
Bab el Ain je ulazna kapija pored koje se okupljaju meštani oko prodavača slatkiša od kaktusa zvanih calintee. Kupili smo ih kasno naveče, raspametili se i pojeli od muke što više nismo uzeli. Bab el Sor sa odličnim restoranom, Trg El Haouta, deca koja se igraju žmurke, sve toplo i slatko i na kraju strmog silaska sa vrha, predivna oker Kasba. Sledeći put kada bi išli u Maroko, čini nam se da bi samo došli u ovaj grad jer ga se ne zasitismo. U prerano jutro, morali smo dalje. 10.dan. Nismo smeli da čekamo doručak jer je pred nama bila četvoročasovna vožnja do aerodroma i prolazak pored Fesa. Baš smo se plašili rizika da upadnemo u neku gužvu. Srećom sve je prošlo idealno i odletesmo kući pravac na posao. Jedino je bila mala frka na kontroli, kada su počeli da vade moje kamenje sa fosilima. Jedva sam ih obrlatila da mi ga ne oduzmu. Neviđeno zanimljivo je🥰 Ostadoše nam plavi pečat u očima i plavi snovi, koji potisnuše neke druge mirise iz ne baš čistih Medina. Srećom da lepo uvek ostane kao poslednji utisak.
Chefchaouen
Finansijski epilog
Let iz Trevisa, karte za dvoje oko 200 eura, auto 90, hoteli sa doručkom za 9 noćenja 350, prevozili 2200 km, za benzin 100 eura, prevoz do i parking u Trevizu 100 e. U startu 850 eura. Ostatak – hrana, piće, ulaznice, parkinzi i bakšiši oko 350 e. 1200 eura za dvoje 9 dana po Maroku sa nensivoodootravel😂
6. Dana biosfere rezervat, Muzej najniže tačke na Zemlji, Karak, Wadi Muhib
7. Mrtvo more, Ma’in springs, Baptistički sajt Isusa Hrista
8. Gora Nebo, Madaba, let kući
Ovo je kompletni plan mesta po danima koje sam zacrtala da obiđemo u Jordanu. Često mi se dešava da ne ostvarim sve planirano, zbog mnogih sporednih okolnosti. Na primer, deca gnjave – pa zar baš sve moraš da vidiš, muž mi šizi – pa zar baš svuda moraš da se popneš! Tako ja poludim i zapretim da ih nikad više nigde neću voditi!
Jordan nam je postao lako dostupan od kada Ryanair ima jeftine letove do Amana. Nakon sletanja, odmah smo otišli po auto, uprkos svakojakim pričama o saobraćaju tamo. Uzela sam veća kola jer nas je četvoro a ljudi iz agencije nas počastiše, pošto smo kao prvi put u Jordanu i dadoše nam baš lepu veliku limuzinu. Lepo je počelo😀. Odmah smo uleteli u haos! U kružnom toku su počeli svi sa desne strane da se ubacuju i isiljuju nam prednost, mi šokirani, pitamo se da li su ovi normalni, uglavnom nekako se isčupasmo. U sledećem kružnom mi shvatimo da je kod njih pravilo da svi koji ulaze imaju prednost a ti koji si u krugu moraš da čekaš i sve da pustiš. Do centra grada smo već shvatili da je pravilo da gledaš samo ispred sebe i obraćaš pažnju na one koji ti sviraju. Svi samo trube, upadaju i kad i ti počneš da se ponašaš tako, onda sve ide fenomenalno.
Stigli smo u deo grada gde su sve stare znamenitosti i otišli u odličan hotelčić Arab tower. I on je kao i okolina sav oronuo, ali čist, prostran, ima svoj parking i terasu na krovu sa koje posmatrate grad uz obilni doručak koji vam sam vlasnik priprema. Naišli smo na gomile naših ljudi, pošto je hotel stvarno omiljen kod putnika, zbog cene posebno.
Popodne smo proveli šetajući bučnim ulicama Amana, upijali duh orijenta i izgubili se po sokacima sa odličnim restoranima. Prošetali smo čuvenom Rainbow ulicom i jedva odlučili gde ćemo večerati. Hrana od raznih mezea je moja strast i ovde sam se nauživala u njoj. Jutro je počelo već opisanim doručkom u hotelu i brzo krećemo u akciju. Dan je bio natrpan i najnaporniji na celom putovanju. Popeli smo se stazicom, prečicom do Citadele i pošto smo imali Jordan pass, nismo trebali ulaznice. Inače, kupila sam ga online i sa dva dana Petre je bio oko 90 eura po osobi. U njega spada ulazak na oko 40 lokaliteta a samom vizom i Petrom vi ga isplaćujete.
CITADELA
Nakon iscrpljujujućeg uspona, dobijete nagradu u veličanstvenom pogledu. Odatle vidite svu veličinu Amana. Šetajući ostacima rimske, nabatejske, vizantijske, umajadske kulture, vidite svu isprepletenost stilova i prethodnih života. Prvo se zaustavite pred Herkulovim hramom, zatim otšetajte do Vizantijske crkve i na kraju će vas totalno očarati Umajadska palata.
Jordanski nacionalni muzej je prvi muzej u Jordanu i nalazi se u središtu lokaliteta. Kolekcije su poređane hronološki i naći ćete ostanke od bronastog doba do umajadskog kalifata. Muzej je osnovan 1951. godine u Citadeli a druga ispostava muzeja je bila u istočnom Jerusalimu koji je tada bio pod jordanskom vlašću. Posle rata 1967. muzej je izgubio sve zbirke u Jerusalimskoj grani, uključujući i svitke sa Mrtvog mora.
RIMSKI AMFITEATAR
Pogled na teatar sa citadele je fantastičan. Čuvena amanska znamenitost poseduje 6000 mesta i sagrađen je u 2.veku za vreme vladavine Antonija Pia kada je grad bio poznat kao Filadelfija. Odeon je pored teatra a Nimfeum samo par minuta hoda dalje. Bili smo svedoci predstave koju su izveli neki glumci i naravno meta grebanja za bakšiš. Turizam!
Podne nam se primaklo uveliko i bio je čas da uzmemo auto iz garaže i krenemo put Jeracha. Put kroz zelenilom obavijena brdašca je bila nesvakidašnja za naše vizije arapskih pustinjskih zemalja. Brzo smo došli do Jeracha i vozili se poprilično oko njega pokušavajući da pronađemo ulaz i parking. Nismo ni bili svesni koliko je to veliki prostor. Zovu ga Pompeji bliskog istoka i stvarno me je podsetio na njih.
JERASH
Džeraš je arapsko ime za grčko- rimski grad Gerasa koji su nazivali još i Antiohija na zlatnoj reci. Drevni grčki natpisi govore da su grad osnovali Aleksandar Veliki i njegov general Perdikas dok drugi izvori tvrde drugačije. Tokom istorije prelazio je u ruke raznih osvajača dok nije uništen u 12. veku od Boldvinovih krstaša. U njemu je živela značajna hrišćanska zajednica koja je sagradila 13 crkava. Veličinu grada možemo opisati nabrajnjem svega što se u njemu nalazi: Hipodrom, akvadukt, hramovi posvećeni Zevsu i Artemidi, ulica s kolonadama (Cardo), trg okružen finim kolonadama gotovo jedinstveni ovalni forum, dva pozorišta, javna kupatila, mnogobrojni rasuti hramovi… Odvojite bar 2 sata da se nauživate u ovom prostoru.
AJLUN (Ažlun)
Dvorac Ajlun sagrađen je na ostacima manastira. Obnovio ga je kao tvrđavu Saladinov general sa idejom da kontroliše beduinska plemena i krstaše koji su imali obližnje dvorce. Dvorac je impozantantne unutrašnjosti a još više fascinira pogled na njega izdaleka. Dominira na vrhu brda i pogled sa njega seže na dve reke. Više o njemu pročitajte ovde https://touristjordan.com/ajloun-castle/
Drugi dan u Jordanu nam je bio najintenzivniji jer nisam mogla da smislim racionalniji plan. Oko 17 sati smo krenuli ka Petri do koje nam je trebalo oko 4 sata vožnje. Izdržali smo i oko devet uveče srećno prispeli izbegavši sve prepreke na auto cesti, od iznenadnih ležećih policajaca do šokantnih suženja. Pronašli smo naš lepi apartman i krenuli u potragu za večerom. Srećom odličan restoran je bio odmah prekoputa sa šaljivim vlasnikom koji nas je malo smarao svojim štosevima. Hrana je bila odlična.Link hotela:
Al Siq je glavni ulaz u drevnom Nabatejskom gradu Petra i impresionira kao i građevine Petre. Doslovno na arapskom znači osovina i taj uski raznobojni klanac je ponegde širok samo 3 metra. Dugačak je 1,2 km i završava tamo gde se nalazi Al Khazneh -Trezor. Za razliku od mnogih Američkih kanjona koje je oblikovala voda, ovaj je nastao direktnim uticajem tektonskih sila. Zidovi koji okružuju Sik su visoki 90 – 182 metra.Ulaz u Sik ima branu rekonstruisanu 1963. i ponovo 1991. godine koja je dizajnirana da zatvori ušće Sika i preusmeri vodu Wadi Musa. Brana je prilično verna kopija onoga što su Nabatejci napravili u prvom veku pre nove ere da bi kontrolisali Wadi Musu.
Uz Siq su neke podzemne komore čija uloga još nije razjašnjena. U zidu litica postoji par zavetnih niša a figure koje su bile u njima su otkrivene kasnije i prenesene u muzej.
Dugo maštaš da odeš tamo, trniš od sreće dok se pripremaš, ali kad već dođeš, dostigneš takav nivo sreće koji se ne da opisati. Ni slabo, hladno vreme nije moglo da smanji odševljenje. Gužva je poprilična ali ja sam uspela da napravim par kadrova skoro bez ikoga. Sik je veličanstveno predvorje za ono što sledi.
Prvi dan u Petri smo očarano razgledali, zavlačili se svuda, pevali u vizantijskoj crkvi, upijali sve boje stena, građevina, amfiteatra. Gledali smo žalosne, mršave magarce kako ih besomučno vuku, konje koji su suludo kasali bez trunke predaha i vrhunac je bio kad smo ugledali tri mala štenca skoro stradala od žeđi. Kako su samo željno pili vodu koju smo im nasuli u rupu u steni. Pridružila nam se još jedna tuistkinja i hranila ih svojim sendvičem. Žalosne scene u onoj lepoti.
Kiša nas je sustigla na kraju puta gde je srećom bio restoran. Fino smo se umešali u mnoštvo i jeli, čekajući sunce. Nije ga bilo te smo konačno pošli nazad gacajući po vodi. U Siku nas je dočekala rečica koju nismo mogli nikako da promašimo i potpuno mokri, došli smo u hotel. Sušenje, odmor uz baklave i večera u divnom restoranu Reem Beladi u Wadi Musi. Sutradan smo opet krenuli u Petru i srećom nam se sunce osmehnulo. Odlučili smo da se popnemo na vrh odakle je jedinstven poged na trezor. To nije moguće bez vodiča jer beduini ne dozvoljavaju da prođeš sam! Kasnije sam bila zahvalna što ga imamo. Put je pravo veranje uz litice i često nam je bila potrebna njegova pomoć. Naročito kad gospođa krene na takvu egzibiciju doterana sa ekstravagantnom belom kožnom jaknom.
Na vrhu morate sačekati u redu za slikanje a ko želi može da dobije i masažu. Plati naravno! Najlepše od svega je bilo kad sam sišla dole i zaključila da sam zaboravila onu svoju već pomenitu jaknu. Biserka😂 Otrčala sam do nekih momaka, objasnila problem i odmah je počelo dovikivanje sa onima gore. Komedija koja je urodila plodom jer sam ubrzo videla jednog od vodiča kako se spušta sa grupom i moju jaknu koja se belasa u njegovoj ruci.
Morali smo da se oprostimo od Petre i krenemo u
WADI RUM
Uplovili smo u dolinu između impozantnih stena i gledali sa iščekivanjem. Pošto znam sa kim imam posla, nisam se usudila da rezervišem šator već hotel sa 5 zvezdica u Aqabi. Tako je moj san o spavanju u pustinji propao (ali nadoknadiću ga u Maroku) i ovde smo krenuli samo u obilazak autom. Na žalost to nije dugo trajalo. Nakon što smo prošli ulaz, shvtili smo da iz sela ne možemo u pustinju našim autom. Odmah su se tu našli raznorazni likovi sa džipovima da se nude. Malo smo prošetali odbivši sve ponude, uživali u popodnevnom suncu i krenuli da zalazak sunca dočekamo na obali Crvenog mora.
AQABA
Hotel je bio jedan prekrasan luksuzni objekat u blizini Jordanskog kraljevskog ronilačkog kluba i Saudijske granice. Obezbeđenje na visokom nivou. Hotel se i zove „Public security“ a osmesi na licima mojih saputnika govorili su sve. Luksuzan, ogroman apartman, mnoštvo sadržaja za uživanje. Biser je bio u tome da je unutra bila i kuhinja koja nije imala apsolutno ništa od posuđa.Ovo je link za hotel.
Posle hladnog vremena i kišnjenja do gole kože u Petri, dobro došao nam je ovaj luksuz. Bila sam u dilemi da li da izaberem hotel u centru Aqabe ali sam se odlučila za obalu u nadi da idemo na snorkljanje. Jednog drugog februara, samo par kilometara dalje, uživali smo u kupanju i ronjenju. Ovde nismo bili te sreće jer je duvao neki hladan vetar i obala uopše nije bila privlačna, čak nije bilo ni traga od koralnog grebena. Bile su samo zanimljve dve pokrivene žene koje su mi prišle tražeći da se slikaju sa mnom. Kako smešno, baš sam pomislila da traže da ja njih slikam. Naravno, morali su da slikaju i mojim telefonom kako bih i ja imala uspomenu sa njima.
Krenuli smo u obilazak Aqabe koja je jako lepo uređena. Dominira Huseinova džamija pored koje smo prethodno veče večerali u izvrsnom restoranu i danas ponovo otišli u njega. Najsmešnija je bila situacija kad su nam sinoć zapakovali meso, pošto nam je previše ostalo i u našem eksluzivom hotelu nam nisu dozvolili da unesemo hranu u apartman! O restoranu govori sve to što smo se ponovo vratili. Nekoliko vrsta tahina, meso na žaru, prepun sto a poprilično jeftino. Za svaku preporuku restoran Al Shami.
U Aqabi trebate obavezno obići Castle, Arheološki muzej, Aylu, arheološko nalazište i plaže. Dve noći, jedan puni dan za prikupljanje energije i nastavak puta. Link hotela u centru Aqabe
Sada sledi nekoliko ideja za oblaske a neke nismo u potpunosti ostvarili. Da sam bila sama sigrno bih svratila svuda ali…
Dana biosfere rezervat je na putu ka Mrtvom moru. Videćete parkirane džipove koji čekaju putnike da ih voze po toj zanimljivoj pokrajini. Dalje putem, naišli smo na muzej najniže tačke na zemlji. Zaustavili smo se i razgledali celokupnu postavku. Jako zanimljivo.
Vozeći se pored Mrtvog mora stvarno uživate u nesvakidašnjem pejzažu. Na jednom mestu smo videli previše parkiranih vozila i pošto sam na mapi videla da piše „Topli izvori“ momentalno smo se zaustavili. Odšetali smo do reke i videli gomilu natiskanih ljudi kako uživaju u topoj vodi. Nije nas se baš dojmila ta gužva i odvezli smo se dalje. Sledeća stanica i skretanje sa glavnog puta bio je KARAK.
Karak je najveći krstaški dvorac u Jordanu. Dva veća se nalaze u Siriji. Dominira brdom odakle seže pogled na Mrtvo more. Sve o njemu pročtajte ovde:
Wadi Muhib je još jedan idilični kanjon sličan Siqu ali pun vode. Rečica prolazi njime i puni Mrtvo more. Kanjon je prekrasan ali morate imati adekvatnu odeću i doći ranije da bi ga posetili a ne kao mi, već na zalasku sunca. Osmotrili smo ga samo izvana i pošto se nalazi na glavnom putu, ne možete ga promašiti.
Konačno smo stigli na današnji cilj. Hotel Ramada na Mrtvom moru, izvanredan a ne preskup. U okolini su sve sami ekskluzivni hoteli a ukoliko nađete skromniji smeštaj u nekom obližnjem selu, nećete imati privilegij besplatne plaže i morate ići u centar i plaćati ulaznicu. Zato je bolje uzeti hotel na obali mora. Mi smo iskusili plutanje na Izraelskoj strani ali deca nisu i baš sam se vesella zbog njih. Još jedna prekrasna stvar u ovom hotelu je room service. Hrana je izuzetna a cene pristojne i nije nam se dalo ići van hotela.
Predposlednji dan naše ture po Jordanu, kupanje i uživanje u Mrtvom moru, mazanje i zezanje s blatom. Obala me malo razočarala, skroz obično izgleda. Nema santa soli kao na Izraelskoj strani, samim tim ni lepe tirkizne boje.
Baš smo se lepo zabavljali a i inače smo se tokom celog putovanja krasno ludirali. Pošto ja nemam mira i besmisleno mi je da se celi dan izležavam na plaži ili pored bazena, naterala sam moju bandu da krenemo u akciju. U blizini se nalazi park Ma’in springs sa toplim izvorima i ludim hotelom. Odvezli smo se i nakon što su nam tražili 15 eura po osobi za ulaz, odustali smo i divili se velikom vodopadu izdaleka. I tu smo videli ljude gde se namakaju u vrućoj reci.
Nešto neverovato smo videli vozeći se putem pored mora. Očigledno je bio neradni dan jer su se gomile ljudi parkirale pored puta, zapalili roštilje, postavili ćebad, odmarali i družili se. Pošto je sve oko mora ograđeno i ne mogu bez plaćanja da dođu do plaže, oni ovako sebi prirede izlet. Žalosno i lepo u isto vreme.
Pošto smo i tu samo bacili poged krenuli smo ka reci Jordan gde se nalazi baptistički sajt za krštenje. Ako želite da doživite krštenje na reci Jordan imate mogućnot da uz kupovinu Jordan pasa, kupite i ulaznice za to. Jeftinije je tako nego na licu mesta. Nas je zanimalo samo da bacimo pogled a ne i samo krštenje. Ispostavilo se da je to nemoguća misija. Došli smo u petak oko 15 sati i njima je već bio kraj radnog vremena. Na levo krug ali teško mene sprečiti u nezadrživoj želji da nešto ostvarim. Novi pokušaj i krećemo na most koji vodi u Izrael u nadi da se nekako dokopamo reke Jordan. Naravno da nas je zaustavila policijska patrola i morali smo nazad. Šta drugo nego ponovo kupanje i mazanje blatom. Nauživasmo se u Ramadi🥰 Treba i to!
Sutradan nakon izvanrednog doručka i oproštaja od Ramade krenuli smo ka aerodromu. Imali smo vremena da natenane obiđemo Mojsijevu goru Nebo i mesto Madaba.
Celi krajolik je predivan a crkva koja izgleda skroz novo izvana, skriva drevne lepote unutra.Ovo je mesto na kome miriše ceo svet. Ovde je Mojsije video obećanu zemlju.
Madaba je živopisno mesto prepuno istorije. Imate osećaj kao da hodate po mozaicima jer ih ima svuda. U crkvi Svetog Đorđa nalazi se prva karta regiona urađena u mozaiku. Izuzetno očuvani i zanimjivi mozaici su skoro svuda. Mesto je toliko toplo i živahno, pravi orijent. Sednite na čaj, neki slatkiš, svratite u crkvu, muzej prepun mozaika divite se džamiji.To su vam poslednji trenuci u Jordanu i iskoristite ih.
I na kraju pozdrav od Mitića koji su se baš lepo zabavili krstarenjem po Jordanu. Ne plašite se da krenete sami ali nemojte da jedete previše baklava, kao ja. Tamošnje baklave i sirijske važe za najbolje na svetu ali posle njih ne možete mesecima da smršate. Ovo putovanje nas je koštalo oko 2 tusćaka za 4 osobe što je duplo manje nego ići preko agenije. Zato i pišem, da vam uštedim novac. Putujemo jeftino a vraćamo se skupo-rekao bi moj muž. Uspeli smo da zaradimo 3 kazne u povratku u 3 različite države ali ništa nije upelo da nam pokvari lepotu putovanja.
Da li vam se desilo da neplanirano kupite avio kartu samo zato što je jeftina? Meni se to redovno dešava! Vrlo brzo sam spremna da za čas sve isplaniram i krenem. Tako mi nalete i Ibica. Totalno nepripremljena, stigla sam samo da rezervišem prejeftini auto i nađem super smeštaj. San Antonio, vidim tamo je najveća ponuda hotela i skužim da su najlepši zalasci sunca. U ostalo nisam stigla da se udubim. Let smo imali u bednih 4 sata ujutru, što je značilo neprospavanu noć. Preživesmo ja i moj dragi sve to, sletesmo, i na aerodromu nas je dočekalo rvanje sa kokoškama u rent a car agenciji.
Pošto često putujemo, rentamo aute 5-6 puta godišnje i nama se ne isplati da bacamo novac na osiguranje. Hvala bogu, nikad ga nismo uzeli i nikad nam se ništa loše nije desilo bilo da smo vozili u ludnici u Jordanu, na levoj strani na Tajlandu, Kipru itd. Stigli smo oko 8 ujutru a ja imala rezervaciju auta od 8:30. Tačno vreme je uvek bilo pro forme, uglavnom to niko i ne gleda. Odletimo na šalter što pre, da preduhitrimo gužvu i žena na šalteru nam odmah nudi full osiguranje. Mi kategorično odbijemo i ona nas posla nazad da čekamo naše vreme! Ljuta! Malo kasnije odemo kod druge, po izgledu ljubaznije. Ista pesma!!! Mi uporni, nećemo osiguranje Onda je počela na finjaka da nam preti da ćemo i za najmanju ogrebotinu puno da platimo! Tada mi je sinulo da vraćamo auto mimo radnog vremena, bez našeg prisustva i da mogu svašta da nam napakuju. U međuvremenu je od 115 eura spustila na 93. Prihvatismo konačno po 2. put u životu da platimo taj lopovluk jer sigurno 40 puta nismo uopšte imali to osiguranje. Bog čuva budale-moje geslo, a i dobre vozače!
Bugenvilijama ovenčana Dalt Villa
ELVISSA
Konačno smo se ukrcali u preslatkog novog fiću i krenuli u avanturu zvanu Ibica. Pošto je bilo prerano za odlazak u hotel, spontano smo pošli u obilazak Elvisse, glavnog mesta. Slučajno smo parkirali baš kod Dalt ville, misleći da je neki zamak. Iščekujući negde naplatu karata, shvatimo da je to stari grad. Zaspano, oblačno vreme, iz radnji polako izviruju simpatični Španci, nigde otvorenog kafića a mi koma. Šetam i spavam!
Dalt Villa
Konačno se jedan raspakova i zalegosmo u udobne fotelje da se rasanimo. Preslatko staro mesto prepuno starih zdanja ovenčanih bugenvilijama.
Središte grada Elvisse je prefinjeno, elegantno i jedno veče smo otišli u restoran na preporuku, bez rezervacije. Naravno da je bilo krcato i bez šanse da uskoro bude prazan sto. Onako razočarani krenemo dalje u potrazi za ne preskupim restoranom i sednemo na blef u drugi. Na žalost hrana nije bila ništa posebno a cene su bile neukusne za to što smo pojeli. Vrlo elegantno mesto koje se zove Hostal Park. Uglavnom, imali smo besplatnu predstavu sa nekim likovima koji su se svađali sve dok nije posredovala policija tako da nam ta skupa prosečna hrana nije mnogo zasmetala. Bila je zabavna predstava sa temperamentnim Špancima.
Zidine Dalt Ville
Hostal Park
Elvissa
San Antonio
Izabrati hotel u San Antoniu je isto kao otići u Zrče na Pagu, Laganasu na Zakintosu, Kavosu na Krfu. Ludnica! Kako meni da se desi takav propust? Prvu noć smo se komirali ali kasnije!!! Bili smo u epicentru pešačke zone, hotel super sa krasnim malim studijima ali i diskoteka koja trešti celu noć. Ja brzo to iskuliram ali muž je poludeo. Inače dok se šetate uličicama, stalno vas vuku da vam ponude nešto zeleno ili belo. Cure su pokušavale da uvuku mog muža u bar na piće, pored mene koja sam zblanuto gledala. Nije se dao🤣. Scene koje smo videli idući ka obali na taj čuveni zalazak sunca su očajne. Ljudiiii, mi smo se mnogo bolje provodili u našoj mladosti. Gomile cura u grupicama, sede na obali pored čuvenog Mamba gde trešti haos muzika, opijaju se i onako razgolićene pokušavaju da privuku pažnju. Dečki pak luduju i nije ih briga za ženske. Jednu neistetoviranu osobu nisam videla. Baš je to žešće moderno! Ja jesam u godinama ali sam jako savremena i pitam se kuda ide ovaj svet!
Gužva u San Antoniu
Zalasci sunca su stvarno za desetku. Svako koga zanima provod, San Antonio je pravo mesto. Gradić je simpatičan i lepo uređen, restorana poprilično sa normalnim cenama i nisam dobila osećaj da je Ibica preskupa. Link hotela koji preporučujem:
PLAŽE
Vozeći se ostrvom, bili smo očarani borovinom posvuda. Kao da je neko prosuo pino silvestre, miriše i miriše. Danima smo obilazili plaže na sve četri strane ostrva i predstaviću vam neke. Prelepe su sve ali moj favorit je Cala San Vicent. Do nekih niste mogli prići jer je parking pun i ne dozvoljavaju pristup ni blizu. Pametno! Tako smo promašili Saladetu i vratili joj se predveče da je bar vidimo. Ako želite na nju, samo se zaputite rano ujutru.
Cala de Benirras, lepa peščana uvala sa gužvom.
Cala de Benirras
Portinatx, lepa plaža sa još lepšim restoranom „Zulu“, za svaku preporuku.
Restoran Zullu
Portinatx
Cala de San Marca sa pećinom u blizini, poprilično izložena vetru.
Cala de San Marca
Cala de San Vicent, moj favorit. Lepotica sa najlepšom bojom mora. Čudesna, kao boje Jonskog mora.
Cala de San Vicent
Aigues Blanques, istočni vetar i ludi talasi. Pogled na impozantnu stenu Paller des Camp.
Platja des Figueral, druga strana Paller des Camp.
Platja des Canar, previše urbana kao i većina plaža.
Platja des Canar
Cala Lenia i Cala Longa su slične tako da ću prikazati još par plaža na jugu od San Antonia. Specifične su jer su litice iznad njih i prilaz je naporniji ali to ne sprečava navalicu.
Cala Bassa, prenatrpana i puna prodavaca. Brzo smo pobegli sa nje.
Cala Compte, egzotična i originalna sa predivnim vetrovitim restoranom Sunset Aschram. Baš prelepa!
Cala Compte
Cala Lentia
Cala Lentia
Cala Codolar sa nizom stepenica.
Cala Codolar
ZANIMLJIVOSTI IBICE
Pored lepota ovog predivnog ostrva, otkrili smo i neke zanimljivosti. Usred jedne nedođije do koje smo se dovezli autom u strahu dal će ostati čitav (iako nas je i bilo briga pošto smo, jelte platili full) pronašli smo nekakvo svetilište. Can Soleil, gomila megalitnog kamenja poređanog u krug. Ovo je najdramatičnija instalacija na ostrvu. Vidi se da je moderna tvorevina, sa iluzijom pozlata na vrhovima i proguglamo te saznamo da je taj projekat naručio neki bilioner Guy Laliberté koji obožava Ibicu.Osnivač Cirque de Soleil naložio je umetniku Andrew Rogersu da stvori ogroman prostor i vreme-brzinu svetlosti. Nalik Stonehenge i vrhovi su optočeni 23.karatnim zlatom, nije iluzija. Inače je ostrvo svojevremeno bilo Meka za hipike i danas postoji hipi pijaca u blizini gradića Santa Eularia, ali radi samo jednom nedeljno.
Can Soleil
U toj pustari smo produžili potragu za vratima za Can Soleil, takozvanom portalu sunca. To je tek zanimljivo, par vrata koja ne vode nigde. Jedna su bila prelepa, izrezbarena arapskim intarzijama a predeo između njih obložen mozaikom. Neko se baš zaigrao i napravio svoju viziju nečega. Svako u svojoj mašti može da dočara kuda vode ova vrata.
Puertas Can Soleil
Pećina na Ibici, Cova de San Marko je nešto što možete i preskočiti. Nije vredna skupih ulaznica, ali već kad smo bili u blizini, odosmo. Nema previše stalagtita, par malih jezeraca i vodopad koji je jedini spektakularan. Uz njega puste muziku i raznobojne svetiljke pa tek onda vodopad. Dobar marketinški trik ali izgleda lepo.
Cova de San Marca
Mestašce Sant Miguel de Balansat je mali gradić usred ostrva i prava turistička oaza. Tipične belo-žute kućice, mnoštvo kafanica šmekerski uređenih, trg, crkva i sporadični turisti. Slatko i prijatno za šetnju. Crkva je na brdu i par nekih skulptura vas mami da se slikate iako pojma nemate ko su ti likovi.
Kolumbovo jaje je još jedna mala znamenitost Ibice. Nalazi se na kružnom toku na ulazu u Sant Antonio.
Kolumbovo jaje
FORMENTERA
Neizostavno je morate posetiti! Ja se bavim idejom da jednom dođem specijalno na nju i nauživam se. Otišli smo na jednodnevni izlet, izrentali motor i krenuli u obilazak. Ostrvo je malo ali za jedan dan smo ga ipak samo malo okrznuli. Dovoljno da vidimo koliko je lepo.
Najpoznatija plaža Platja de ses illetes se pruža u vidu rta prema Ibici. Ogromni peščani sprudovi i azurno, prozirno more. Iz glavnog mesta La Savina, put vodi pored velikog slanog jezera u kome se smenjuju boje. Slikala sam u vožnji jer je sunce neizdrživo peklo.
Soline na Formenteri
Obišli smo Platju de Levant s druge strane rta i sledeću u mestašcu Es Pujols. Izmišljeno, da se istopite i pitate šta će vam Maldivi i maltretiranje do njih.
Platja de Levant
Pogled na ostrvce sa Es Pujolsa
Otišli smo malim motorićem po nekom čudnom, napetom putu do južne strane ostrva i vetrovitog Calo des Mort. Tokom vožnje sam se mislila da li ćemo ostati čitavi jer je vetar divlje šibao! Ogromna dugačka plaža, talasi idealni za surfere i sporadični restorani. Pontoni po vrelom pesku pomažu da ne zaglibite po velikanskim peščanim dinama.
Calo des Mort
Baleari su prelepi i stvarno ne znam koje bih ostrvo izdvojila kao najlepše. Mislim ipak Mallorcu iako još Menorku nisam videla. Još samo jedan Sredozemni biser mi je ostao.
Toskanu sam obilazila u više navrata, videla bisere koji su svima znani ali za mračnu i neverovatnu Toskanu sam slučajno saznala dok sam proučavala kako doći do banje Saturnie.Ta misterija me silno privukla i jednog raskošnog oktobra, pošli smo u osvajanje etrurskih gradova.
regija Maremma u Toskani
Krenuli smo već znanom auto cestom kojom smo ranije išli u Rim i tada saznali da se ne plaća. Nije klasični auto put jer nema zaustavnu traku i mestimično je slabije kvalitete.Vijuga prelepim predelima Apenina, nije pretrpana, i dok uživate u pejzažima ne pada vam na pamet da prekoračite brzinu. Taj put kreće od Ravene sve do Arezza i na njega smo se uključili idući obalom od Venecije. Pre toga smo normalno morali da imamo neku paniku jer smo ćerku čekali u Udinu i pošto nije blagovremeno izašla iz voza, morali smo da ga jurimo do Pordenona!
Prvi cilj nam je bio Chianciano Terme gde smo prenoćili.Vrlo živopisno turističko mesto sa mnoštvom hotela i termalnih bazena. Hotel je bio neki ala tipa za jednu noć gde su psi dobrodošli.
Ujutru smo nastavili tom Toskanskom regijom koja se poprilično razlikuje od one uobičajene, renesansne.
Pogled sa Castiglione d“ Orcia
Bagno Vignoni je bila prva stanica. Ponovo terme u Apeninima koji obiluju zanimljivim vrelcima.Čudesa tek počinju.Šarmantno i preslatko mestašce, sumporasti izvori i veliki basen u sred mesta.Išetali smo se i uživali u jutarnjem suncu, ispijajući božanstveni italijanski espresso.
šarmantni Bagno Vignoni
sumporni vrelci
Bagno Vignoni
Krećemo dalje u namernom odabiru mesta koje sam videla na jednom plakatu u Banji Vinjoni:Festival kestena u mestu Castiglione d’Orcia. Mesto je na vrhu brda i dominira okolišem. Strme uske uličice i utopili smo se u mnoštvo koje se provlačilo između tezgi sa raznim đakonijama. Ogromni mirisni maroni na sve strane i ostali domaći produkti. Seli smo i zamezili sir i pršut uz čašu chiantija. Neizostavno uz to idu i ogromne puslice koje su se prodavale na posebnim štandovima. Uživali smo u toj festivalskoj atmosferi, popeli se skroz do vrha stene Rocca d’Orcia, odakle je pucao pogled na malo drugačiju Toskanu. U jednom selu u blizini smo rentali kuću sa namerom da nam bude baza dok kružimo po ovoj Toskanskoj regiji zvanoj Maremma.
BAGNI SAN FILIPPO
Uz put, prema selu Cerettino, gde je ta predivna kuća, svratili smo još u Bagni San Philipo. Parking gde hoćete i tabla za Fosso Bianco – Beli kit. Lepota!!! U prirodi, slobodno, bez ulaznica, topli izvori, kadice sa blatom i ogromno krečnjačko brdo sa koga se sliva topla voda. Ko da odoli! Ja sam se iz momenta spakirala na njega i uživala u kupanju i suncu dok me ostatak familije čekao.
Bagni San Filippo
Odlučili smo da ćemo opet doći jer nam je bilo premalo uživanja.Videla sam ljude s auto domovima koji su bez problema kampovali u blizini. Kakva sloboda, baš neočekivno za zapadnu Evropu da je tako nešto besplatno.
Prošli smo Castelazzaru, lepo mesto na vrhu brega i stigli do kuće Dimora Doname. Čekao nas je čovek koji nam je sve objasnio i ostavio nas da odmaramo. Sledeća stanica su nam bili Etrurski gradovi Sorano, Sovana i Pitigliano.
Sorano
Sve što je sledilo, za mene je bilo apsolutno neočekivano i fascinantno. Ti gradovi i cela regija se zovu Citta del tufo što znači da su gradovi na tufu.To je specijalna vrsta sedimentnog kamenja koja je vrlo specifična i odlikuje tu regiju. Tih dana se proslavljao dan mrtvih i u tim mračnim mestima, sve je izgledalo još mističnije.
SORANO
Obojen peščanom bojom, izgleda kao da je napušten. Staro i oronulo spolja a unutra patina i ljupkost. Mattera della Toskana, kako zovu Sorano izgleda kao da je izrasla iz stene. Gomila stisnutih uličica se prostire između Masse Leopoldini i tvrđave Orsini. Massa Leopoldini je ogromna stena od tufa, usred mesta, dominira njim i sa nje se pruža pogled unedogled. Urezana je u stenu u obliku panoramske terase po naređenju Vojvode Leopoldinija i završava se velikom kulom sa satom. Šetnja vas dovede na suprotnu stranu mesta do dvorca Orsini koji je tipični renesansni primer vojne arhitekture.
Restorani u pećinama su česta pojava i probali smo specijalitet, nezamislivo dobru divljač sa čikoladom. Perverzija! Maskiranih u čast dana mrtvih je bilo svuda po ulicama i samo su nas prepadali.
Massa Leopoldini
Restoran La Cave
Dvorac Orsini
Kuća u kojoj smo odseli, Dimora Doname, ima kamin i pošto je bilo prohladno, uživali smo u žarećoj vatrici.
Dimora Doname
VIA CAVA
„Potopljeni putevi“ ili šuplji putevi se nalaze posvuda u ovoj regiji. U davnim vremenima su bili jedini putevi koji su povezivali ova mesta. Izdubljeni su u tufu i visoke litice ih okružuju. Muzej na otvorenom u arheološkom parku gradova na tufu ima više ovih puteva i neki vode do drevnih grobnica. Najpoznatija je grobnica Hildebranda, porodice koja je vladala u 13. veku.
Naš pas ne sme da hoda po šupljim rešetkama i ovde nas je strpljivo čekao dok smo obilazili najstrmiji put di San Rocco.
PITIGLIANO
Gradić koji izgledao kao da je izašao iz uma nekog pisca fantazijskih romana.Iz daleka izgleda kao delo nekog vajara koji je iz mase blata izvukao kućice, lukove, akvadukte. Skup kuća koji pokušava da se istrgne iz kamena.
Pitigliano
Grad ima tipičnu strukturu srednjevekovnih gradova sa tri glavna puta i mrežom uskih, isprepletenih uličica. Na istočnom rubu se nalazi tvrđava Aldobrandeši.
Akvadukt u Pitiglianu
Fontana sedam grlića
Porta i grb porodice Orsini
Posebno je važno u priči o gradu, prisustvo jevrejske skupnosti i od davnina grad zovu „Mali Jerusalim“.Na ulazu u grad, prolaskom kroz portal ukrašen grbom porodice Orsini, nemoguće je ne primetiti prekrasni akvadukt i fontanu sedam grlića. Prošećite do jevrejskog geta i sinagoge, izgubite se u metežu uličica i meditirajte u jednoj od mnogobrojnih crkava. Nazad u Sorano možete otići jednim od etruršćanskih puteva. Mi idemo dalje, zaustavljajući se uz put na više mesta sa drevnim nekropolama.
Geto
Grobnice usred grada
Mauzolej Hildebranda
U Pitiglianu se oko dela grada pruža pešački most kojim obilazite pećine i uživate u primercima tufa.
Razgledna staza oko Pitigliana
SOVANA
Sovana u Maremmi je maleni dragulj sa velikom istorijom. Ulazimo u mesto pored ostataka tvrđave Roka Aldebrandeši , i hodamo popločanom ulicom sve do Piazze del Pretorio, pločicama poređanim u obliku riblje kosti.Neopisivo lepo mestašce.
Sovana
Rocca Aldobrandeši
Uživanje u čaši dobrog crnog vina i zalasku sunca je nešto što doprinosi opuštenosti i uživanju na putovanjima.
TERME DI SATURNIA
Vrh vrhova! Kao umanjeni Pamukale.Veliki vodopad šiklja pored mlina i produžava glatkim krečnjačkim kaskadama. One svetle prozračnom belinom i daju vodi boju nebeskog plavetnila. U blizini je restorančić gde je sela naša tinejdžerka sa psom, da nas sačeka.Nju nije privlačilo da bi se potopila i uživala u toploj vodi i masaži vodopada.To je to! Mesto o kome sam dugo sanjala.
Terme Saturnia
Posle par dana uživanja u ovom predivnom kraju, napustili smo regiju Maremma i krenuli put Toskanskog mora. Zanimljiv nam je bio poluotok Argentario koji je sa tri kraka povezan za kopno.Prošli smo srednjim, po kome se prostire mesto Orbetello okruženo stajaćim vodom sa obe strane.Provezli smo se panoramski kroz mesto Porto Ercole i zaustavili u Porto Santo Stefano.Divno primorsko mesto sa lepom arhitekturom, kafićima i mirisima italijanske kuhinje. Ko da odoli i ne zaustavi se na dobrom ručku.
Porto Santo Stefano
U okolici se nalazi eko park Orbetelo sa zaštićenim vrstama ptica. Put nas je vodio ka Piombinu i u blizini malog gradića Folonica, imali smo rezervisanu mobilnu kućicu u jednom kampu.Vrlo lepe i ekskluzivne kućice u Villagio Orizzonte- za svaku preporuku.
Za Piombino sam mislila da je bitno mesto zbog brodova i veza za okolna ostrva ( Elba, Portoferrai).Nije mi palo na pamet da može biti prekrasan gradić, ali po ko zna koji put sam zaključila da u Italiji ne postoji ružno mesto. Drevni etrurski grad Populonija je u blizini a centar starog Piombina krasi Rivelinjo – stara gradska kapija. Antičku luku nadvisuje mračna kula a ulice dišu i mirišu. Dve večeri smo jeli u istom restoranu jer smo bili toliko oduševljeni da ga nismo hteli menjati.
Borgo antiko Piombino, izvanredna hrana i pristojne cene.
restoran Borgo Antico
CASTIGLIONE DELLA PESCAIA
U Piombinu smo bili dve noći, praktično jedan dan i taj smo odlutali do obližnjeg starog mesta na obali- Kastiljone dela Peskaja. Simpatično mesto sa tvrđavom i divnim pogledom na reku koja se tu uliva u more. Lep gradić, šetnja uzbrdo do tvrđave i mirisi, mirisi…
Castiglione della Pescaia
Tvrđava u Castiglione della Pescaia
SIENA
Ostatak putovanja, zaokružili smo ponovnim obilaskom obožavanih gradova- Siene, San Giminiana i Firenzze. Još dve noći smo odseli u starom gradiću iznad Firenzze- Fiesole. Odličan kamp sa drvenim kućicama i idealna veza busom od grada.Ne morate juriti parking ili plaćati lude cene za auto po garažama. Fiesole je vrlo simpatično mesto sa neverovatnim pogledom na Firencu i mnoštvom stvari za razgledanje.Zaustavite se kod vile Mediči, Rimskog antičkog teatra , Manastira San Francesco, Etrurskih grobova i rimskih kupatila i okončajte razgledanje Etrurske Toskane.
Ovde se neću mnogo osvrtati na Firencu kojoj sam se vratila po treći put, jer je tema Etrurska Toskana. Pomenuću samo galeriju Ufizzi koju sam konačno posetila i neka od mojih omiljenih dela. Pošto je pas bio sa nama, ostavili smo tinejdžerku da ga čuva jer još nije sazrela da uživa u muzejima.
Siena
SAN GIMIGNANO
San Gimignano
FIRENCA
Firenzze
Pogled iz galerije Ufizzi
U galeriji Ufizzi se nalazi Botičelijeva Venera koja ostavlja bez daha.Vajarska grupa „Laokontovi sinovi“ me iznenadila otkud tu jer sam je videla u Vatikanu. Još više me iznenadilo to da poseduju jako dobru repliku. Treća stvar koju sam žudela da vidim su dela prve ženske slikarke koja je primljena u Akademiju – Artemisija Đentileski. Ona je bila neverovatna u predstavama ženske patnje i uglavnom je slikala biblijske scene. Jedna od njenih najboljih slika “ Judita ubija Holoferna“ je remek delo i uživanje je bilo videti je uživo.
Naše putovanje je trajalo skoro 9 dana i bilo izuzetno opušteno i puno užitaka. Više o renesansnoj Toskani verovatno neću pisati jer je sve mnogo puta napisano.
Ja biram puteve kojima se ređe ide i o kojima se manje piše. Najbitnije od svega je što više putovati😍
Izvinite odmah zbog česte pojave male zelene haljine ali kao što bik kidiše na crveno tako moj muž na zeleno!
Pogled sa hore na stepenasta polja
E sad, pošto sam se izvinila zbog retkih slika bez mene, krenuću od mesta pronalaženja ove čudesne boje, koja me podseća na Folegandros. Ostrvo Milos nam je bilo treće po redu u našem skakutanju po Kikladima i jedne večeri na njemu, čežnjivo me zvala divna haljinica iz izloga. Slagala sam muža da treba da je kupimo ćerki i on sav sretan ulete da se cenjka. Uglavnom, posle Milosa, nastavili smo ferijem na sledeće ostrvo u našoj niski bisera i ja naravno sa svojim trofejom.
Luka Karavostasi
Kada se brod prikrada ostrvu, skoro je nemoguće ugledati Horu, koja se sakrila na litici, uljuljkana kao u ljusci od jajeta. Vidite samo gola brda i pitate se šta je to tako ozloglašeno čarobno na njemu. Saznaćemo, samo da se iskrcamo.
Uvek biram smeštaj u luci, da bi se otarasili prtljaga i nekako mi odatle sve počinje.U selu Karavostazi je luka i početna stanica busa, par taverni, apartmana i solidna plaža ogrnuta tamarisima.
Karavostasi
Smestili smo se u drugom redu do plaže. Lepa kuća sa nizom bungalova iz kojih smo imali krasan pogled na more i preglasne susede. Koga drugog nego Italijane!Obično srećemo Francuze na Kikladima ali ovoga puta temperamentne komšije!
Pogled na Horu iz crkve
Jedva smo čekali odlazak u Horu i otpravili smo se na bus. Ostrvo je jako malo i zato smo odlučili da ne rentamo ništa jer je sve pokriveno ostrvskim busom. Uspon je popriličan kroz gola brda i neočekivano se pojavljuje grad. Na prvi pogled ništa spektakularno sem crkve na brdu koja dominira pejzažem. Dok ne zaroniš u mesto!
Crkva Device Marije
Šarmantna, starinska i istovremeno kosmopolitska Hora a unutar nje Castro, koji je na drugim ostrvima kameni a ovde potpuno beo. Slike Castra su uglavnom znak raspoznavanja Folegandrosa. Par bakica je sedelo na stepeništu i odmeravalo nas zajedno sa gomilom specijfičnih kikladskih mačaka. Izgubili smo se po uskim uličicama i napajali oduševljenjem.
Kastro
Iz Castra, normalno što sledi je odlazak do crkve. Dugi vijugavi uspon, magarići koji se nude da vas nose al ja ih radije samo mazim.Sama put do crkve je proces uživanja.Meltemi vam vijore kosu, osećate mirise sasušenog bilja i sunce na oproštaju.
Crkva je kao iz filmova. Nakon što se povratiš iz meditacije izazvane mirisoma tamjana , ponovo uroniš u oazu Hore koja je za razliku od golotinje ostrva, sva zelena, kao moja haljina!
Uličice Hore
Taverne ujutru
Uveče ne možeš naći mesto u silnim tavernama! Zato sačekaš na litici obožavajući sunce na zalasku! Sa klifa koji se strmoglavljuje u more, pogled se pruža na stepenasta polja koja vas zavaraju da mislite da ste negde u Aziji. Atmosferu je upotpunjavao tip koji je svirao na čudesnom instrumentu hang koji izgleda kao poklopac za sač. Vibracije i odzvanjanje zvona su se preplitali sa čudesnim odbljescima sunca.
Kruže glasine da je skupo ali preteruju jer ima svega za svačiji džep kao i na Mikonosu, Santoriniju… Stvarno je zanimljivo da u velikom broju šarmantnih i prefinjenih restorana, jedva dobiješ mesto. Hrana divna ali ništa spektakularno novo nismo probali. Na žalost nije bilo u ponudi morskih specijaliteta (bar tu gde smo jedva našli mesto) već lokalnih jaganjaca i ja sam se odlučila za moj omiljeni meze gde kraljuje feta grill.
Narednih dana smo obišli par plaža oko luke Karavostasi. Tu su lepe a do onih prelepih se stiže čamcem. Plaža Vardia ima strmi prilaz odmah u mestu a do kampinga koji je na plaži Livadi, vodi vas lepa šetnja uz obalu, pored plaža Latinaki i Puntaki. Katergo je najpoznatija i većina turista ide čamcem na nju. Meni je bila najlepša Agali koja je toliko čista i izolovana da osećate kao da ste na kraju sveta. Azurna boja mora koja mami i mirisi iz istoimene taverne sa morskim bezobrazlucima vas izlude. Sa ove plaže možete otpešačiti do dve divlje, nudističke Glifos i Fire. Malo pentranja vas čeka ali dobićete samo izolovanost i ništa više.Tu sam videla ponudu za smeštaj bez elektrike sa uljanim lampama!
Nama se uvek dešavaju neke dogodovštine jer karma je čudo. Opet scena: to nam je četvrto ostrvo u nizu i nigde ne čusmo trag nekog našeg jezika.Već me jezik boli od Francuza i Engleza i moje simbioze ta dva jezika s kojom se najbolje sporazumevam s Talijanima! Konačno na plaži čujemo neke Slovence i mi brže bolje da stupimo u kontakt a moj muž onako dobronamerno: „Čudo niste u Hrvatskoj“!? Tip ga mrko pogleda i odbrusi mu:“ A vi što niste tamo“ i odpliva od nas! E reko, svaka čast na diplomaciji. Posle ja odoh do žene i mi se krasno ispričasmo o tome kako su putovali iz Ankone brodom, pa kopnom preko Peloponeza do Pireja i opet brodom te dospeli na Folegandros! Slovenci su čudo u putešestvijima. Oni ili puno putuju il ne mrdaju nigde! I celih 12 dana su oni u kampu na Folegandrosu! Može i tako, kuliranje! Nama bila dosta tri za tako malo ostrvo i ne znam kad će doći repriza istog! Ipak nije to Sardinija ili Krit pa da mu se vraćamo više puta! Još mnogo toga treba videti!
U Horu smo dolazili i ujutru i uveče, morala sam malo i da promenim haljinu. Kažu, ako hoćete da upoznate prave Kiklade, dođite na Folegandros. Apsolutno se slažem. Dobro je povezan sa nekolicinom ostrva i svakodnevnim polascima za Pirej. Svako ostrvo me iznova raspameti i sanjam da mu se vratim ali ne znam kako ću stići. Još mnoga čekaju da se moje voodoo kockice slože😂
10.Milos-Tsigrado, silazak kroz iglene uši. Na ovoj plaži je spektakularno spuštanje i plivanje do mnogobrojnih pećina u kojima kamenje visi sa svoda. Prosto imate osećaj da će neko da vam se odvali na glavu. Morate doći ranije dok nema gužve a povratak nazad je zona sumraka ako istovremeno neko krene odozgo. Dve osobe se teškom mukom mimoiđu!
9.Kefalonija- Myrtos, magično neponovljivo plavetnilo. Ova plaža je spektakl za sva čula. Situacija nije baš ista kada dođete do nje. Kamenčići okrugli kao golublja jaja su jako neugodni prilikom ulaska u vodu a još naporniji za izlazak kad morate još i uzbrdo! Svakako je plivanje u ovoj mlečnoj modrini odlika samo Jonskog mora.
8. Sitonija- Fava, plaža koju smo 90-ih godina besomučno tražili.Danas ćete je lako naći uz pomoć mapa ali je baš zavučena kod mesta Vurvuru na Sitoniji.Stene podsećaju na najlepšu sejšelsku plažu Source d’argent i Fava je magična baš zbog njih. Sitonija je br.1 po broju lepih plaža u Grčkoj a Fava je jedna od njih.
7. Krit-Seitan Limani, Djavolja luka u prevodu. Do ove plažice je vrlo strm i naporan spust ali kad ste dole, zahvalni ste zbog toga. Malena, uokvirena stenama i božanskim plavetnilom. Krit ima spektakularnije plaže ali što nedostupnija, meni je zanimljivija.
6. Antipaxi- Voutoumi plaža, jednostavno dostupna i okupirana brodovima.Ulaz u vodu je peščan ali plaža je popločana belim oblim kamenjem. Puno pećina za istraživanje i ludačka tirkizna boja, čine je neodoljivom.
5. Elafonisos- Simos, beli mekani pesak, dve plaže i poluostrvce koje izranja između njih. Do ostrva Elafonisos je dug put preko Peloponeza i kratka vožnja brodom. Plaža je čista egzotika!
4.Pilion- Plaka, magija Kentaura. Ova plaža nema pesak već bisere koji se prilagođavaju stopalima dok ulećete u more i ergonomski prianjaju uz telo dok ležite na njoj. Čudesan mir i spokoj ćete osetiti na ovoj plaži.
3. Kufonisia-Gala beach, mala, teško dostupna uvala uokvirena stenama sa svih strana.Voda dolazi ispod stena i samo u rano jutro je možete videti bez senke.Kufonisija obiluje čudesnim plažama ali Gala je jedinstvena.
2. Sitonija-Kavurotripes ili nastavak plaže Pomorandža. Puno malih uvalica od glatkog kamena sa sitnim belim peskom daju neponovljiv šmek ovoj plaži.To je moja ljubav iz mladosti.
1. Lefkada-Egremni, nestvarna!Od pogleda na ovu plažu vam jednostavno ponestane dah. Nekada smo silazili po 400 stepenica do nje a sada, posle zemljotresa je dostupna samo brodom. Pamtim 100 kvadratnih metara koje svako ima za sebe i tu izolovanost i plavetnilo koje samo ona pruža.
10 SVETSKIH PLAŽA
10. Korzika- Lotu plaža.Na Korzici je veliki broj ovako divnih plaža ali ova je opet imala neku čudesnu energiju, koja mi je nju izdvojila iz mnoštva. Zapanjujuće vibracije tirkizne vode i zelenih brda. Čudesno lepa boja mora.
9. Sardinija -La Pelosa, najpoznatija i to sa razlogom.Čista egzotika belog teškog peska i azurnog plavetnila. Torre della Pelosa iz 16.veka upotpunjuje mističnu atmosferu plaže.
8. Mallorka- Calo des Moro jedna od najlepši skritih uvala Majorke. Težak spust do nje, čini je još privlačnijom. Gužva vam može upropastiti boravak na njoj i zato je van sezona prava stvar.Ne treba je propustiti.
7.Tajland- Phi Phi Lei, čudesni pejzaž uronjenih brda u more, beli pesak i palme.U blizini je Phi Phi Don sa svojom čuvenom „plažom“ ali zbog prevelikog broja turista mi je na ostrvu Lei,ova plaža puno privlačnija.
6.Kipar-Aya Napa, Nissi plaža je jedna od niza prekrasnih u ovoj regiji. Tmurno vreme koje je dalo specijalnu zamagljeno- smaragdnu boju moru i piratski brod na obzorju su ostavili utisak večne lepote na mene.
5.Kuba- Varadero, klasična, duga, lepa plaža, pristupačna i dostupna.Na Atlanskom okeanu ne na Karipskom moru! To pa nije za očekivati i zato je Varadero najlepša plaža Atlantika.
4.Maldivi-Fun island, korali, pesak, ajkulice, kormorani.Možeš roniti i uživati do besvesti u tome ili leškariti pod palmom.Maldivi tome služe!
3. Zanzibar-Kendwa,plaža na zapadnoj strani ostrva koja nema veliki uticaj oseke.Boja iz snova i mali crnci koji izvode vratolomije i jure vas da im platite. Slatki i ne dosadni.Prirodni hlad, par kafića i Kendwa je svetska!
2.Sejšeli- Source d’argent, najlepši biser u ogrlici. Posle relaksirajuće vožnje biciklom kroz park prepun džinovskih kornjača, dođete do stena parka iz doba Jure. Veličanstveno! Jednom rečju ne možete se zasititi te lepote!
1.Meksiko- Tulum! Ovo je bez razmišljanja broj jedan za mene. Jedino Majevsko naselje i svetilište na obali mora. Ispod njega se uživa u urnebesnim talasima Karipskog mora. Dok čovek drema, probudi ga iguana koja ležerno šeta pored. Neverovatno iskustvo!
Još puno prelepih koje sam obišla ali morala sam ipak da odaberem samo 10
Jednog kišovitog oktobra posle četiri dana provedenih u Istanbulu, putovanje smo nastavili po dugo priželjkivanoj Kapadokiji. Sa aerodroma Sabiha jeftino se leti u sve krajeve Turske a Nevsehir je nadomak zemlje bajkovitih dimnjaka.
Mi smo izabrali da sletimo u Kajseri jer sam našla jeftinije karte i bolje varijante za auto. Kombi agencije za rent a car nas je čekao i odvezao malo van aerodroma, gde im je sedište. Često nalazim jeftinije ponude agencija koje nemaju pult na aerodromu već u blizini i ispunjavaju moje kriterije. Prilikom rentiranja mi je najbitije da uzmemo pun rezervoar-vraćamo pun i da nema ograničenih kilometara. Osiguranje naravno nikad ne uzimamo. Reskiramo ali pošto smo iskusni vozači, do sada smo imali sreće.
Od Kajserija smo videli samo periferiju pošto nam je prvo na listi zaustavljanja bilo mesto Avanos. U njemu smo odmah seli na čaj, sunca je konačno bilo u izobilju i željno smo ga upijali. Prošetali smo mestom koje je kao neki uvod u zemlju čudesnih dimnjaka. Stenovito brdo izrešetano rupama izgleda kao da ga je neko namerno gađao.Velika idilična reka Kizil miluje Avanos.
Kapadokija se smestila između dva velika vulkana, koji su pre nekoliko miliona godina doslovno obeležili ovo područje i zacrtali mu sudbinu. Nakon dugotrajnih erupcija, teritorija između dva vulkana bila je prekrivena debelim slojem vulkanskog kamenja koje je nastalo stvrdnjavanjem tekuće lave. Ispod tog kamena nalazio se vapnenac koji je nestajao kroz hiljade godina pod uticajem snega i kiše. Tako se formirala čudesna pokrajina sa podzemnim gradovima i njihovim dimnjacima na površini zemlje.
Nastavili smo ka mestašcu Goreme gde sam rezervisala hotel, gde drugo nego u tim adaptiranim pećinama. Hotel je bio u tipičnom etno stilu, soba prvoklasna, jedino se malo osećao težak miris pećine. Baš sam se prepala da ne dobijem asmatični napad.
Krenuli smo kroz mesto oduševljavajući se na svakom koraku.Čarolija! Osećaš se kao da si u bajci, sve nestvarno i čudno. Kuće u tim vigvamskim stenama, na sve strane razne kreacije.
Dugo smo birali gde na večeru i prvi put u Turskoj da promašimo. Nešto žilavo i ne sveže pripremljeno su nam prineli.Gaja je bio toliko razočaran da im je očitao lekciju. Pa zar u Turskoj, gde je izvrsna kuhinja da to sebi dozvole. Ponudili su da pola platimo jer smo nezadovoljni te tako i beše.
Sutradan nas je sreća napustila jer smo čuli dosadno kljucanje kišnih kapi. Plan obilazaka nam je pao u vodu i zato smo odlučili da idemo za suncem.Ugledali smo na istoku manje oblaka i krenuli ka Urgupu. Svaki dan smo imali isto pravilo i uglavnom smo izbegli kišu. Uspeli smo da vidimo sve planirano sa Kapadokian pass-om koji smo platili 45 lira za tri dana. Tada se za euro dobijalo oko 3 lire.
Nadzemni gradovi
Prvo što sam ugledala u Urgupu je bila tabla sa znakom „Asmali konak“. Uopšte nisam znala da je baš tu snimana serija „Kuća vinove loze.“Naravno da smo otišli i to pogledat.
Impozantna stena je u samom centru mesta i sva živost oko nje protiče.Urgup se u grčko doba zvao Prokopi. Još od tada je bio poznato vinogradarsko područje i ima puno vinarija. Neke od njih nude besplatne degustacije i to nismo propustili. Drevna vinarija Turasan me oduševila njihovim vrhunskim vinom Emir. Vinova loza iz koje ga proizvode je pogodna za vulkansko tlo i iz njega izvlači arome i dodatni šarm.
Mestašce Čavusin je vrlo zanimljivo. Penjali smo se po utvrđenju od stena i na vrhu seli na čaj.
Ljudi su divni. Topli i srdačni.Uspevamo uvek nekako da se sporazumemo iako retki znaju neki strani jezik.
Plavooka žena nas je uslužila i saznavši da imamo kćerku, poslala je poklon sa željom da joj bude snaha. Slatko smo se sa njom ismejali jer smo joj rekli da liči na Slovene.
Muzej na otvorenom je u parku oko Goreme. Tu je mnoštvo crkava i puno turista. Freske iz ranohrišćanskog doba su prekrasne i uglavnom dobro očuvane. Prostor otvorenog muzeja je veliki i zanimljivo je obilaziti crkve penjući se u stene, provlačeći se kroz tesne hodnike i spuštajući u mišje rupe iako vas malo i nervira mnoštvo turista.
Kad šetate sami po okolišu uvek naletite na nešto lepo. Autom smo otišli i do crkve El Nazar iako je bio strm i blatnjav put. Crkva El Nazar, roze dolina, lepi konji po kojima je Kapadokija poznata, biciklisti koji jurcaju nemogućim stazama. Kapadokija se u persijsko doba zvala Haspaduya što znači „Zemlja predivnih konja“. Na nekoliko mesta smo sreli drveće ukrašeno trakama sa željama ili tipičnim plavim okom protiv uroka.
Sve smo lepo obišli u par dana i imali sreće da nakon prvog lošeg iskustva, uživamo u odličnim i zanimljivim restoranima. Što jednostavniji, to ukusnija hrana. Nismo imali sreće da se vozimo balonima jer ih u tom periodu nije bilo i ne znamo zašto.
Testi kebap, gozleme, sveže ceđeni nar, salep, kunefe… nisam znala u čemu pre da uživam. Prodavci svakojakih suvenira vas tako stručno namame da vam je prosto neprijatno da ne kupite nešto. Jedan me udešavao i šminkao da sam izgledala kao beduinka.
Podzemni grad i kanjon Ihlara
Krenuli smo prema podzemnim gradovima. Kada kupite pass za Kapadokiju, imate ulaz skoro svuda u toj regiji. Derinkuju, Kajmakli i još puno novootkrivenih i još neistraženih gradova od čak 11 spratova ispod zemlje. Poznata je činjenica da je hrišćanstvo bilo zabranjeno još dugo vremena nakon Hrista, ali uprkos tome nije gubilo na broju svojih sledbenika. Prvi hrišćani, u begu od onih koji su ih proganjali, svoj mir su pronalazili u podzemnim gradovima koje su isklesali ispod površine zemlje.
Uski hodnici, strme stepenice, fascinantno i malo klustrofobično. Šunjali smo se uskim prolazima osvetljenim bakljama, nailazili na šire dvorane i u mislima dočaravali nekadašnji život ljudi koji su živeli tu sakriveni. Pobegli smo na svetlost dana i odvezli se do kanjona Ihlara jer nam je jedan podzemni grad bio dovoljan.
Spuštanje u duboku, visokim liticama uokvirenu dolinu je bilo očaravajuće. Oktobar u svoj svojoj raskošnoj lepoti se ovde najviše primećivao. Dolina je prepuna crkava izdubljenih u liticama. Kako su prvobitni hrišćani znali da pronađu prelepa mesta za svoj tajni život. Izuzetno su dobro očuvane freske kao i po celoj Kapadokiji. Lepa šetnja dolinom vas čeka i kad već padnete s nogu, dočeka vas živopisni restorančić.
Totalno autentičan, šarene čerge, tronošci i niske sofre, teta koja naočigled nas mesi i peče gozleme.
Gradovi sa stenovitim dvorcima
Postoji toliko mnogo fascinantnih stvari koje trebate videti u Kapadokiji da biste mogli provesti ceo život ovde i još uvek otkrivati nova mesta. Učhisar je najviša tačka regije sa svojim dvorcem u steni sa koga se pruža veličanstvena panorama na dolinu i planinu Ercies u daljini. Zbog stalnih erozija, ne može se doći u sve prostore dvorca i potvrditi tvrdnja da su tunelima mnogi gradovi bili povezani.
U Učhisaru su ljudi u pećinama čuvali golubove čiji je izmet bio jako vredan za đubrenje zemlje. Lepa šetnja za pešačenje je put između Goreme i Učhisara kroz dolinu golubova.
Uživali smo u šetnji i istraživanjima. Svako mesto ima svoje čari i sličnosti. Ortahisar je dobio ime po svom nazubljenom dvorcu. Uske, strme kaldrme, ogromne stene sa tvrđavom i vilinski dimnjaci su tipične odlike Kapadokijskih mesta. Nama se približio čas da se oprostimo sa ovom vilinskom zemljom i poželimo da joj se opet vratimo.
Pitala sam muža krajem novembra gde će da me vodi sledeće godine za srebrnu svadbu. Kaže on meni da je to prošlo ovog novembra, jer se kao računa od dana kada smo počeli da živimo zajedno a ne od kad smo se venčali!!! Pošto nismo mogli da se usaglasimo, rešim ja da slavimo celu godinu i tako ga sočno preveslam. Novogodišnji praznik imamo 12 dana raspusta a ja da ne odem nigde. Pa grehota! Pošto sam u zadnjem trenutku počela da planiram, nisam baš naletela na jeftine karte. Dilema je bila Indonezija ili Sejšeli, pošto je to jedino bilo za iole pristojnu cenu. Činilo mi se premalim 12 dana za Indoneziju i prevagnuli su Sejšeli.
Spremni za ronjenje
Sejšeli su drevna ostrva u Indijskom okeanu. Bili su pod raznim dominacijama ali su Francuzi ostavili najdublji pečat.Sam kreolski jezik je neka kreacija izvitoperenog francuskog.Valuta je rupi i za 1 euro dobiješ 15 rupija. Kad smo meštanima govorili kako žive život iz sna, belo su nas gledali!
Danima sam proučavala veze između ostrva, jer mi naravo nije palo na pamet da idem samo na jedno. To je ispalo malo komplikovano, tamo brodom, nazad avionom, sve sam iskombinovala ali o tom po tom.
Grande Anse
Kako bilo da bilo, krenuli smo preko Dubajia za Mahe. Dubaji ima aerodrom kakav do sada nisam videla- velelepan i ogroman. Sve je naravno preskupo osim limenki soka od guave koji smo tu otkrili. Ona nam je omiljeno tropsko voće i lepo smo se mi snabdeli desetinom limenki za Sejšele.
Planina Morne
U Mahe smo prispeli u rano jutro i već nas je čekao čovek sa autom koji smo iznajmili. Jedan nezaboravan detalj mi se desio kad smo izašli iz aviona i stali u red za pasošku kontrolu. Iako me muž tri puta u avionu pitao jel sam spakovala telefon koji sam punila na sedištu, spakovala sam kabal i nešto mi odvuklo pažnju pa telefon zaboravila. Ja samouverena da sam ga spakovala! To mi se još nikad nije desilo ali 25 godina braka verovatno utiče! Sreća je da sam opazila njegov nedostatak dok smo stajali u redu. Pomahnitalo sam prišla nekom radniku i rekla da moram nazad u avion. Čovek me umirio, pitao za broj sedišta i javio nekome.
Dok smo završili kontrolu, oni su došli s mojim telefonom. Uf, kakav početak! Mislila sam šta li će se još desiti, jer sam već imala malu traumu za predstojeće veze između ostrva koje su mi bile na knap. A sve karte sam već platila!!!
Čovek koji nam je iznajmio auto nas je odvezao do kuće u kojoj smo rentali apartman. Pošto sam se preko mejla sa gazdom apartmana dogovorila za auto, mislila sam da je to i vlasnik kuće. Moj uslov je bio da preuzmemo auto na aerodoromu a da ga vratimo za tri dana u luci i zato mi posle bilo čudno, zašto nas je ovaj čovek vozio do kuće a onda čekao da dođu po njega?! Mogli smo i sami!!Nešto nezamislivo smo ovde prvi put doživeli. Auto nam je dao bez da traži karticu ili depozit, dali smo mu keš 120 eura za tri dana i reko nam da ga prilikom vraćanja parkiramo negde u luci i ključ ostavimo ispod sedišta!
Apartman sam izabrala u središtu ostrva sa predivnim pogledom, malo dalje od plaža pošto smo imali auto. Krasna pozicija za obilaženje. Bilo je predivno od domaćina da su nas pustili u apartman odmah, tako da smo se komirali do dobrog popodneva.
Za Mahe sam mislila da nije ništa posebno jer se Sejšeli uvek predstavljaju plažama na ostrvima Praslin i La Digue. Kakva nepravda! Na kraju putovanja sam zaključila da nam se Mahe mnogo više sviđao od Praslina. Saznaćete i zašto!
Središte ostrva okupira čudesna planina Morne. Vožnja po levoj strani uzanim putevima, vrlo često oivičenih provalijama, bez zaštite i svetlosti je bila više nego traumatična. Svaka čast mome dragome kako je to podneo! Ja se nisam ni htela okušati jer je auto bio automatik. Još i to!
Čudesno bilje svuda
Prvog popodneva, nakon raskomiravanja, spustili smo se do najbliže plaže Anse la Mouche. Oseka i puno korala, bez ribica, učinili su da nam nije bila baš privlačna. Produžili smo ka jugu i ostali na lepoj Bay Lazare da uživamo u zalasku sunca.
Bay Lazare
Pošto smo bili odmorni, krenuli smo u glavni grad Viktoriju, preko planine. Po debelom mraku je to bilo baš neprijatno iskustvo. Tesni, strmi, krivudavi put, potpuni mrak bez ikakvih svetlosnih signala. Dobro smo prošli!
Sat u centru Viktorije
Viktorija je sva blještala u prazničnom ruhu. Prošetali smo glavnim trgom gde dominira sat koji je mini imitacija Big Bena. Uz put smo videli i nacionalni muzej koji je, naravno, bio zatvoren u ovo doba.
Hindu hram u Viktoriji
Čula sam za hinduistički hram i dobro smo se provrteli po centru dok ga nismo pronašli. Vrlo ljupko izgleda. Žao mi je bilo što narednih dana nismo opet svratili da ga vidimo po danu. U parku je sve bilo u znaku novogodišnjih praznika- deda Mraz, jelke, pokloni.
Novogodišnji ukrasi u parku
Ujutru nas je na terasi dočekao tanjir voća i kolača. Gazdarica je mislila na nas za Božić! Prve komšije su nam bile mladi par iz Bocvane, na medenom mesecu. Pozvali su nas da im se pridružimo na večeri jer imaju previše hrane a sutra odlaze. Baš smo se smejali kako jeftino prolazimo na Sejšelima.
Ovaj dan smo planirali da obiđemo plaže na jugu i one na istoku koje smo videli juče iz auta. Anse Royal je zanimljiva zbog malog ostrva do koga ljudi pešače kad je oseka.
Anse Royal
Pošto je na istoku bila oseka i plićak, krenuli smo ka upoznavanju juga. Dovezli smo se do krajnje tačke i produžili pešice do takozvane Policijske plaže. Sreli smo jedan par putem i pitali ih da li je vredna tolikog hodanja. Rekli su da je, ali je prevruće jer nema hlada.
Veličanstvena, ne prelepa. Posle onih plićaka, ova plaža je divlje mamila svojim urnebesnim talasima. Stajalo je upozorenje o opasnosti za plivanje ali ko još to gleda!
Police beach
Krasan kupanjac i pokret dalje. Bacili smo pogled na neuglednu malu policijsku plažu i prošetali poznatom Anse Intendance. Na njoj je bio sladak bič bar, baš pored sliva rečice u more. Na Anse Takamaka smo samo bacili pogled iz auta ali nije nas primamila kao sirena.
Anse Intendance
Sledeća plaža Anse Solei je bila pravi biser i na njoj smo se malo duže izležavali. Pridružila su nam se tri mala psića za koje sem keksa, nismo ništa drugo imali. U toj preslatkoj uvali sa nizom kafića, uživali smo u interesantnom zalasku sunca.
Anse Soleil
Večera sa mladim susedima je bila divna. Pripremili su kari od piletine i rižoto od džigerica. Gazda nas je častio šampanjcem i ja sam im tad rekla da mi imamo srebrnu svadbu na šta me muž izblamirao pitanjem zašto lažem!!! Pa ove godine je, zar je bitan dan! Uglavnom, saznali smo da u Bocvani ima Srba, čak su jednog i poznavali!
Ostrvski busevi lepo funkcionišu ali upoznavanje sa njima smo ostavili za treće ostrvo. Kad imaš auto, slobodan si i možeš da odeš skoro svuda. Vegetacija na ostrvima je kao da si u rajskom vrtu. Svo egzotično cveće ( difenbahije, dracene, hibiskusi, Adami i Eve) koje vidimo po našim cvećarama, ovde slobodno raste. Par puta smo na nebu ugledali crna krila ogromnih slepih miševa koji su ovde domaći.
Za poslednji dan na glavnom ostrvu Mahe smo ostavili severo-zapadnu obalu. Bilo je tu previše plaža tako da sam konsultovala net i izabrala one koje su vredne viđenja. Prvo smo se zaustavili u predivnoj maloj uvali Anse Louis. Na njenom ćošku se nalazi hotel Maya sa egzotičnim bungalovima i paprenim cenama.
Anse Louis
Sledeća, Grande Anse nas je takođe očarala.Tu smo videli ogromne ribe koje su ribolovci prodavali za bagatelu. To je jedino što je na Sejšelima bilo jeftino. Na svakom koraku su bili super marketi ali skoro duplo skuplji od naših. Kad si turista, moraš na to da navikneš ali nije mi jasno kako lokalci to podnose!
Grand Anse
Na kraju puta je plaža Port Launey iza koje se isprečila planina i put se tu završavao. Morali smo nazad i zaustavili smo se na jednom čudesnom mestu sa crkvom. Brza rečica se uliva u lagunu Anse L’Islette, prepunu malih ostrva. Na jednom od tih ostrva se snimaju rialiti šouovi i videli smo aktere. Šetnja po toj slatko-slanoj vodi je bila pomalo i opasna.
Anse l“islette
Konačno smo po danu prešli preko planine i uživali svim čulima. Put je manje strahotan kad ga jasno vidiš i predeli su kao iz neke egzotične bajke. Prošli smo mimo Viktorije i opet zavili na zapad prema poznatom mestu sa gomilom hotela – Beau Valoone. Razočarenje! Ogromna plaža, plitka voda i restoran Baobab u kome smo planirali da ručamo, prepun.
Beau Valoon
Hotel Sunset
Nastavili smo do Sunset plaže i uživali u kafici u prekrasnom hotelu.
Sunset beach
Kad naiđeš na prelepu plažu, prosto ti se ne ide sa nje. Ja se ipak oduprem toj želji, jer sam željna da što više vidim. Čekao nas je severni deo ostrva. Spustili smo se preko nečijeg dvorišta do plaže Machabee i osetili bes severnog vetra.Veliki talasi i ogromne stene su delovali negostoljubivo. Sigurno je ujutru situacija drugačija!
Machabee beach
Pošto se već smrkavalo, nastavili smo ka Viktoriji i zaustavili se na ogromnoj plaži Nord Ist point. Zalazak sunca na istoku uvek daje zamagljene pastelne boje.
Nord-Ist point – ono kad paraš oblake na nebu
Konačno, pošto smo završili planirani krug, otišli smo blizu veštačkog ostrva Eden island u Breez caffe na večeru. Divan ambijent, izvanredna hrana i pristojne cene. Konobarica, mlada kreolka je tako divno mirisala da sam je morala upitati koji parfem koristi. Srdačno mi je odgovorila: „Bulgari rose“.
Breez caffe
Došao je dan seobe na ostrvo La Digue. Kada sam kupovala karte, za vreme koje mi je odgovaralo nije bilo veze sa jednom kompanijom već smo morali na Praslinu da menjamo brod. Imali smo samo 15 minuta vremena za to preletanje i kad sam videla kako protiče čekiranje i ukrcavanje, pomislila sam da nema šanse da stignemo. Sve po avionskoj proceduri, uzmeš bording karte, predaš prtljag… znoj me oblio od panike. Propašće mi karte, ali hajde! Te sa Praslina za La Digue i nisu bile toliko skupe kao ove do prvog ostrva: 28 eura je povratna La dig-Praslin, jedan pravac Mahe-Praslin 50 eura za jedan sat vožnje brodom a avionom 64 (po osobi). Prilikom ukrcavanja, zamolila sam radnike na prtljagu da mi stave kofere što bliže izlazu. Stigli smo na Praslin i ja sam odjurila da čekiram nove karte a muž je čekao kofere. Sreća pa smo sve hitro završili i ukrcali se na brod. Tada sam videla da su svi opušteni i da ne kreću sve dok i zadnji putnik ne uzme prtljag. Džabe sam paničila!
Source d’argent
LA DIGUE
Sećate se onog tropskog raja koji se pojavljuje u bezbrojnim reklamama i putnim časopisima. Ovde je, sa zelenim vodama od žada, očaravajućim uvalama okruženim predivnim plažama a u srcu ostrva smaragdno brdo obmotano zamršenom džunglom. Najlepši od svega je saobraćaj biciklima po lepo popločanim putevima jer je ostrvo dugo svega 5 km. Sačekao nas je čovek u luci, preuzeo kofere i dao nam po bicikl. Pratili smo ga do pansiona Hibiskus koji je prevazišao sva naša očekivanja. Bungalovi su bili ukusno opremljeni i bilo je apsolutno svega, čak i suvišnih ležaljki na balkonu, par sličnih na terasi, peškiri za plažu.
Pansion Hibiskus
Kuhinja opremljena svim potrebnim ali nama se nešto nije mililo da gubimo vreme tu. Odmah smo krenuli ka najlepšoj plaži Source d’argent- izvor novca (srebra).
Jurcanje biciklama je bilo prva liga. Sledeći mapu, došli smo do ulaza u Nacionalni park (farma) gde uzgajaju razno bilje i čuvaju kornjače . Platili smo ulaz koji važi dva dana i produžili kroz park, zasade vanilije i drugih čudesnih biljaka.Tu se nalazi gigantska stena oko koje žive ogromne kornjače.
Malo smo se mazili sa njima i odleteli ka dugo priželjkivanoj plaži.
I ovome smo bili svedoci
Ogromne stene koje izgledaju kao okamenjeni dinosaurusi, razbacane svuda. More ko more tj. Indijski okean, lepe ali ne spektakularne boje. Možda zato što je bilo oblaka, ali ipak mislim da čaroliju toj plaži daju stene.
Ponela sam u torbi moje omiljene sandale marke Art koja me uvek prati svojom udobnom obućom i napravila slike u njima, za svoju sestričinu Anu, kojoj je bio rođendan.
Uveče smo se odvezli u deo sa restoranima i večerali u jednom indijskom. Prilično skupo ali to je La Digue. Mrak, neosvetljene ulice, biciklisti takođe bez svetla i sve savršeno funkcioniše. Ponegde neki osvetljeni izlog. Svi jure i nema sudaranja, opušteno i bez evropske panike. Prijatno nas je iznenadio nedostatak gužve svuda, iako je bio top termin. Sejšeli čuvaju svoju prirodu i ne dozvoljavaju masovni turizam.
Sutradan, posle čišćenja organizma velikim količinama egzotičnog voća koje ima pravi ukus, otišli smo opet na najlepšu plažu da bi je videli u jutarnjem svetlu.
Voda je bila pretopla jer preovladava plićak. Ronili smo malo i jurili ribice ali ih nije bilo u velikim količinama kao kod nekog većeg koralnog grebena.
Krenuli smo ka sledećim plažama na jugu i bili zatečeni usponom od 300 metara. Put je bio baš naporan i imao je ludački spust do plaže Grand Anse-na La Digu.
Grand Anse na La Digu
Ponovo upozorenje zbog talasa i oduševljenje velikom vodom.Tu smo se stvarno nauživali. Nije bilo prirodne hladovine, već ovde, onde improvizovani vigvami od palminog lišća. Sve skupa me najviše oduševio nedostatak ležaljki i suncobrana na svim ostrvima. Na većini plaža imate prirodni hlad i nema urbanizacije. Lepota!
Petit Anse na La Digu
Muža sam često kritikovala kako ne zna da slika, pola slike pesak a na drugoj polovini ja, more, nebo. Rešio čovek da se popravi i sledila je serija slika gde mi je skratio noge pa sam izgledala kao pored foto tapeta.
Na toj plaži je bio restoran Loutier coco i saznali smo da za 20 eura jedeš koliko hoćeš. Otišli smo i pitala sam glavnu na šanku šta sa onima koji malo jedu. Rekla mi je da ćemo se dogovoriti. OK rekoh, hajde da vidim. Stvarno mi je idiotski razbacivati se parama ako nisi žderač. Pošto mi stvarno jedemo malo, za moje pojme normalno, žena je to videla i naplatila nam za trećinu manje. Snađi se!
Popodne se moj dragi izvalio u vigvamu i zaspao a ja, nemirna duša otplaninarila sam do sledeće plaže“ Mala uvala“! Tu je bio naporan stenoviti prelaz preko brda ali vredelo je. Iskupala sam se malo i vratila nazad bez da sam otišla na poslednju uvalu Anse Cocos.
Kasnije smo pravili kule u pesku, gađali se bombama od peska i svi oko nas (a nije ih bilo mnogo) su se smejali matoroj deci. Kotrljali smo se po prelepom belom pesku i nauživali na najlepšem ostrvu na svetu.
U povratku smo se ludačkom brziom sjurili nazad u mesto i uz put stali u kafić na ceđeni sok od manga i guave. Pošto smo promašili put, naleteli smo na crkvu u steni. Jako zanimljiva! Jedino su mi smetale ogromne količine veštačkog cveća pored onolikog prelepog prirodnog. Ovde na La Digu nema saobraćaja samo poneki kamion i autići za golf igrališta.
Zadnji dan do polaska broda smo otišli na severnu stranu mesta i iskulirali se na jednoj plaži koja je bila onako obična ali sa kornjačama kao uličnim ljubimcima.
Ulični ljubimci
Potrpali smo kofere na bicikle, jer nije bilo čoveka da nam ih vozi i zahvaljivali se svojoj pameti da uvek putujemo sa malim koferima i nikad ne preterujemo.Teško je poverovati ali u tom malom koferčiću ja sam spakovala 6 haljina, 3 majice, 3 šorca, pantalone, veš, peškir za plažu, dva para sandala i neseser. Ja ne znam šta ljudi trpaju u ogromnim koferčinama.
Petit Anse
Na brodu smo otišli na palubu i čudili se zašto je prazna.Pogled na gusto obmotan crnim oblacima Praslin nam je sve kazao. Ušli smo unutra i doživeli prvi pljusak. Čitala sam da je decembar kišovit ( nakon što sam kupila avio karte) ali ovaj put smo imali sreće da nije bio. Pljusak je trajao 10 minuta, taman koliko i vožnja do mondenskog Praslina.
PRASLIN- Prale kako ga zovu lokalci
Praslin je poznata turistička destinacija međutim posle prva dva ostrva, nije nas specijalno oduševio. Ovde smo odlučili da koristimo ostrvski bus i odmah ga ulovili u luci. Postoje samo 3 linije i imali smo sreće da sve voze pored Grand Anse, gde smo imali smeštaj. Luksuzni apartman od 70 kvadrata u kompleksu Praslin holiday nas je oduševio.
Praslin holiday apartments
Kad smo na plaži ugledali ribara sa svežim ulovom, odmah smo odlučili da konačno koristimo kuhinju. Dve ogromne ribe za 6 eura i hrana za tri dana. Sve potrebno smo kupili i voća u izobilju.
Na recepciji su nam rezervisali ulaz na plažu Georgete na koju možete da uđete samo kroz hotel Lemuria.
Jurim krabu po golf terenu
Ujutru smo busom stigli za 10 minuta i pešačili još pola sata pored ogromnog golf terena. Na terenu smo ugledali veliku krabu i malo sam se jurila sa njom.
Anse Georgette
Anse Georgete je lepa plaža ali već je bilo teško da nas nešto oduševi. Ostali smo tu celi dan i sreća da je bio jedan prodavac voća koji nam je naseckao miks na palminom listu. Bilo je tu manga, papaje, kokosa, džek fruita,ma lepota!
Anse Lazio
Sledeći dan, ponovo celi dan na čuvenoj Anse Lazio. Bus je vozio skoro celi sat do Zimbabve stanice i odatle ponovo pešačenje i to preko dobrog uspona. Prelepe stene, čarobna boja vode i peckanje! Ostalo nam je nejasno šta nas je to peckalo u vodi. Gledala sam i ostale ljude kako se razvrću oko sebe. Sreća pa je na toj plaži jedan divan kafić u šumici, sav u stenama.
Honesty bar
Kasnije smo saznali podatak da se na plaži Anse Lazio, jedini put u 50 godina, desio napad ajkule.Bilo je to 2011. i nastradao je mladi par na medenom mesecu.Dobro je da to nismo znali pre odlaska na tu plažu.Ostrva su uglavnom zaštićena koralnim rifom,samo ponegde on ne postoji.Retko se desi da zaluta ajkula, skoro nikad ali …
Anse Lazio
To veče je bio doček Nove godine. Napravili smo si lepu večericu i kasnije izašli do plaže, gde se okupila gomila mladih na fešti. Još prethodne večeri su nas zvali da im se pridružimo sutradan jer smo otkačeno plesali na doku. Takamaka, sejšelski rum je doprinela ludom raspoloženju!
Ponovo reklama za Art sandale koje su vrhunac udobnosti!
Grand Anse u Praslinu
Prvi dan Nove godine i naš poslednji dan, obišli smo još dve planirane destinacije. Cote d’or, poznata zlatna obala i ponovo neispunjenje očekivanja. Tu sam konačno videla par ležaljki od hotela i ta urbanost nas je verovatno odbila.
Seli smo u čuveni Art caffe koji je izuzetno originalno dekorisan.
Caffe des Arts
Pošto nam se baš i nije sviđala plaža, produžili smo na sledeću Anse Boudin koju smo juče videli iz busa. Ona je stvarno prelepa i postala nam je favorit na Praslinu.
Anse Boudin
Buseve su neki šoferi vozili divlje , naročito preko brda i doline Valee de Mai koja preseca ostrvo. Turisti su sliazili tu da bi šetali džunglom i videli čuveni cocos „Coco de mer“ koji raste jedino na ovom ostrvu.Većina stanovnika su kreoli ali ima i dosta Indijaca. Uticaj Francuske se ogledao u sređenim gospođama koje su na visokim petama ulazile u bus. Svi mirišu, nikog nisi osetio da je oznojen! Fascinantno kakva kultura!
Anse Boudin
Živa ograda od hibiskusa
Dođe vreme za odlazak i pošto je poslednji brod bio u pola 5, ja sam izabrala da se vratimo avionom da ne bi gluvarili toliko rano. Avion iz Mahea za Dubaji smo imali tek u ponoć. Zadnjim busom u 19 sati smo otišli na aerodrom iako smo imali avion za Mahe tek u pola 10. Tu sam imala malu paniku jer sam kupila karte za 21 sat a poslali mi mail da je promenjen za 21:40 Dok sam se presvlačila u vc- u dotrčao je muž i rekao mi da požurim jer nam ponudili da idemo u 19:30. Uf kakvo olakšanje da ne strepim dal ćemo stići. Kako je bilo zanimljivo leteti 20-tak minuta tik iznad mora malim aviončićem sa svega 20 ljudi.
Za povratak sam izabrala kombinaciju zaustavljanja u Istanbulu i taj metež, živost i lepota su nas skroz razdrmali.
naselje Fener
Sejšeli su za svaku preporuku za medeni mesec ali ako hoćete jeftiniju varijantu, dovoljno je da odete samo na Mahe. Brodovi između ostrva su jako skupi ali ipak, kad ste već tu, napravite izlet na La Digue! Meni se činila bolja varijanta da se selimo jer mi je tako zanimljivije ali možda i napornije.Kako god, uživaćete u svakom slučaju jer Sejšeli su jedinstveni!
Milos je bio treće ostrvo na našem proputovanju. Sredina i vrhunac. Sledili su Folegandros i Paros, svako sa svojim lepotama ali Milos ni jedno nije uspelo da nadmaši. Četiri dana je premalo za ovo čudesno ostrvo tako da repriza predstoji.
