10.Milos-Tsigrado, silazak kroz iglene uši. Na ovoj plaži je spektakularno spuštanje i plivanje do mnogobrojnih pećina u kojima kamenje visi sa svoda. Prosto imate osećaj da će neko da vam se odvali na glavu. Morate doći ranije dok nema gužve a povratak nazad je zona sumraka ako istovremeno neko krene odozgo. Dve osobe se teškom mukom mimoiđu!
9.Kefalonija- Myrtos, magično neponovljivo plavetnilo. Ova plaža je spektakl za sva čula. Situacija nije baš ista kada dođete do nje. Kamenčići okrugli kao golublja jaja su jako neugodni prilikom ulaska u vodu a još naporniji za izlazak kad morate još i uzbrdo! Svakako je plivanje u ovoj mlečnoj modrini odlika samo Jonskog mora.
8. Sitonija- Fava, plaža koju smo 90-ih godina besomučno tražili.Danas ćete je lako naći uz pomoć mapa ali je baš zavučena kod mesta Vurvuru na Sitoniji.Stene podsećaju na najlepšu sejšelsku plažu Source d’argent i Fava je magična baš zbog njih. Sitonija je br.1 po broju lepih plaža u Grčkoj a Fava je jedna od njih.
7. Krit-Seitan Limani, Djavolja luka u prevodu. Do ove plažice je vrlo strm i naporan spust ali kad ste dole, zahvalni ste zbog toga. Malena, uokvirena stenama i božanskim plavetnilom. Krit ima spektakularnije plaže ali što nedostupnija, meni je zanimljivija.
6. Antipaxi- Voutoumi plaža, jednostavno dostupna i okupirana brodovima.Ulaz u vodu je peščan ali plaža je popločana belim oblim kamenjem. Puno pećina za istraživanje i ludačka tirkizna boja, čine je neodoljivom.
5. Elafonisos- Simos, beli mekani pesak, dve plaže i poluostrvce koje izranja između njih. Do ostrva Elafonisos je dug put preko Peloponeza i kratka vožnja brodom. Plaža je čista egzotika!
4.Pilion- Plaka, magija Kentaura. Ova plaža nema pesak već bisere koji se prilagođavaju stopalima dok ulećete u more i ergonomski prianjaju uz telo dok ležite na njoj. Čudesan mir i spokoj ćete osetiti na ovoj plaži.
3. Kufonisia-Gala beach, mala, teško dostupna uvala uokvirena stenama sa svih strana.Voda dolazi ispod stena i samo u rano jutro je možete videti bez senke.Kufonisija obiluje čudesnim plažama ali Gala je jedinstvena.
2. Sitonija-Kavurotripes ili nastavak plaže Pomorandža. Puno malih uvalica od glatkog kamena sa sitnim belim peskom daju neponovljiv šmek ovoj plaži.To je moja ljubav iz mladosti.
1. Lefkada-Egremni, nestvarna!Od pogleda na ovu plažu vam jednostavno ponestane dah. Nekada smo silazili po 400 stepenica do nje a sada, posle zemljotresa je dostupna samo brodom. Pamtim 100 kvadratnih metara koje svako ima za sebe i tu izolovanost i plavetnilo koje samo ona pruža.
10 SVETSKIH PLAŽA
10. Korzika- Lotu plaža.Na Korzici je veliki broj ovako divnih plaža ali ova je opet imala neku čudesnu energiju, koja mi je nju izdvojila iz mnoštva. Zapanjujuće vibracije tirkizne vode i zelenih brda. Čudesno lepa boja mora.
9. Sardinija -La Pelosa, najpoznatija i to sa razlogom.Čista egzotika belog teškog peska i azurnog plavetnila. Torre della Pelosa iz 16.veka upotpunjuje mističnu atmosferu plaže.
8. Mallorka- Calo des Moro jedna od najlepši skritih uvala Majorke. Težak spust do nje, čini je još privlačnijom. Gužva vam može upropastiti boravak na njoj i zato je van sezona prava stvar.Ne treba je propustiti.
7.Tajland- Phi Phi Lei, čudesni pejzaž uronjenih brda u more, beli pesak i palme.U blizini je Phi Phi Don sa svojom čuvenom „plažom“ ali zbog prevelikog broja turista mi je na ostrvu Lei,ova plaža puno privlačnija.
6.Kipar-Aya Napa, Nissi plaža je jedna od niza prekrasnih u ovoj regiji. Tmurno vreme koje je dalo specijalnu zamagljeno- smaragdnu boju moru i piratski brod na obzorju su ostavili utisak večne lepote na mene.
5.Kuba- Varadero, klasična, duga, lepa plaža, pristupačna i dostupna.Na Atlanskom okeanu ne na Karipskom moru! To pa nije za očekivati i zato je Varadero najlepša plaža Atlantika.
4.Maldivi-Fun island, korali, pesak, ajkulice, kormorani.Možeš roniti i uživati do besvesti u tome ili leškariti pod palmom.Maldivi tome služe!
3. Zanzibar-Kendwa,plaža na zapadnoj strani ostrva koja nema veliki uticaj oseke.Boja iz snova i mali crnci koji izvode vratolomije i jure vas da im platite. Slatki i ne dosadni.Prirodni hlad, par kafića i Kendwa je svetska!
2.Sejšeli- Source d’argent, najlepši biser u ogrlici. Posle relaksirajuće vožnje biciklom kroz park prepun džinovskih kornjača, dođete do stena parka iz doba Jure. Veličanstveno! Jednom rečju ne možete se zasititi te lepote!
1.Meksiko- Tulum! Ovo je bez razmišljanja broj jedan za mene. Jedino Majevsko naselje i svetilište na obali mora. Ispod njega se uživa u urnebesnim talasima Karipskog mora. Dok čovek drema, probudi ga iguana koja ležerno šeta pored. Neverovatno iskustvo!
Još puno prelepih koje sam obišla ali morala sam ipak da odaberem samo 10
Jednog kišovitog oktobra posle četiri dana provedenih u Istanbulu, putovanje smo nastavili po dugo priželjkivanoj Kapadokiji. Sa aerodroma Sabiha jeftino se leti u sve krajeve Turske a Nevsehir je nadomak zemlje bajkovitih dimnjaka.
Mi smo izabrali da sletimo u Kajseri jer sam našla jeftinije karte i bolje varijante za auto. Kombi agencije za rent a car nas je čekao i odvezao malo van aerodroma, gde im je sedište. Često nalazim jeftinije ponude agencija koje nemaju pult na aerodromu već u blizini i ispunjavaju moje kriterije. Prilikom rentiranja mi je najbitije da uzmemo pun rezervoar-vraćamo pun i da nema ograničenih kilometara. Osiguranje naravno nikad ne uzimamo. Reskiramo ali pošto smo iskusni vozači, do sada smo imali sreće.
Od Kajserija smo videli samo periferiju pošto nam je prvo na listi zaustavljanja bilo mesto Avanos. U njemu smo odmah seli na čaj, sunca je konačno bilo u izobilju i željno smo ga upijali. Prošetali smo mestom koje je kao neki uvod u zemlju čudesnih dimnjaka. Stenovito brdo izrešetano rupama izgleda kao da ga je neko namerno gađao.Velika idilična reka Kizil miluje Avanos.
Kapadokija se smestila između dva velika vulkana, koji su pre nekoliko miliona godina doslovno obeležili ovo područje i zacrtali mu sudbinu. Nakon dugotrajnih erupcija, teritorija između dva vulkana bila je prekrivena debelim slojem vulkanskog kamenja koje je nastalo stvrdnjavanjem tekuće lave. Ispod tog kamena nalazio se vapnenac koji je nestajao kroz hiljade godina pod uticajem snega i kiše. Tako se formirala čudesna pokrajina sa podzemnim gradovima i njihovim dimnjacima na površini zemlje.
Nastavili smo ka mestašcu Goreme gde sam rezervisala hotel, gde drugo nego u tim adaptiranim pećinama. Hotel je bio u tipičnom etno stilu, soba prvoklasna, jedino se malo osećao težak miris pećine. Baš sam se prepala da ne dobijem asmatični napad.
Krenuli smo kroz mesto oduševljavajući se na svakom koraku.Čarolija! Osećaš se kao da si u bajci, sve nestvarno i čudno. Kuće u tim vigvamskim stenama, na sve strane razne kreacije.
Dugo smo birali gde na večeru i prvi put u Turskoj da promašimo. Nešto žilavo i ne sveže pripremljeno su nam prineli.Gaja je bio toliko razočaran da im je očitao lekciju. Pa zar u Turskoj, gde je izvrsna kuhinja da to sebi dozvole. Ponudili su da pola platimo jer smo nezadovoljni te tako i beše.
Sutradan nas je sreća napustila jer smo čuli dosadno kljucanje kišnih kapi. Plan obilazaka nam je pao u vodu i zato smo odlučili da idemo za suncem.Ugledali smo na istoku manje oblaka i krenuli ka Urgupu. Svaki dan smo imali isto pravilo i uglavnom smo izbegli kišu. Uspeli smo da vidimo sve planirano sa Kapadokian pass-om koji smo platili 45 lira za tri dana. Tada se za euro dobijalo oko 3 lire.
Nadzemni gradovi
Prvo što sam ugledala u Urgupu je bila tabla sa znakom „Asmali konak“. Uopšte nisam znala da je baš tu snimana serija „Kuća vinove loze.“Naravno da smo otišli i to pogledat.
Impozantna stena je u samom centru mesta i sva živost oko nje protiče.Urgup se u grčko doba zvao Prokopi. Još od tada je bio poznato vinogradarsko područje i ima puno vinarija. Neke od njih nude besplatne degustacije i to nismo propustili. Drevna vinarija Turasan me oduševila njihovim vrhunskim vinom Emir. Vinova loza iz koje ga proizvode je pogodna za vulkansko tlo i iz njega izvlači arome i dodatni šarm.
Mestašce Čavusin je vrlo zanimljivo. Penjali smo se po utvrđenju od stena i na vrhu seli na čaj.
Ljudi su divni. Topli i srdačni.Uspevamo uvek nekako da se sporazumemo iako retki znaju neki strani jezik.
Plavooka žena nas je uslužila i saznavši da imamo kćerku, poslala je poklon sa željom da joj bude snaha. Slatko smo se sa njom ismejali jer smo joj rekli da liči na Slovene.
Muzej na otvorenom je u parku oko Goreme. Tu je mnoštvo crkava i puno turista. Freske iz ranohrišćanskog doba su prekrasne i uglavnom dobro očuvane. Prostor otvorenog muzeja je veliki i zanimljivo je obilaziti crkve penjući se u stene, provlačeći se kroz tesne hodnike i spuštajući u mišje rupe iako vas malo i nervira mnoštvo turista.
Kad šetate sami po okolišu uvek naletite na nešto lepo. Autom smo otišli i do crkve El Nazar iako je bio strm i blatnjav put. Crkva El Nazar, roze dolina, lepi konji po kojima je Kapadokija poznata, biciklisti koji jurcaju nemogućim stazama. Kapadokija se u persijsko doba zvala Haspaduya što znači „Zemlja predivnih konja“. Na nekoliko mesta smo sreli drveće ukrašeno trakama sa željama ili tipičnim plavim okom protiv uroka.
Sve smo lepo obišli u par dana i imali sreće da nakon prvog lošeg iskustva, uživamo u odličnim i zanimljivim restoranima. Što jednostavniji, to ukusnija hrana. Nismo imali sreće da se vozimo balonima jer ih u tom periodu nije bilo i ne znamo zašto.
Testi kebap, gozleme, sveže ceđeni nar, salep, kunefe… nisam znala u čemu pre da uživam. Prodavci svakojakih suvenira vas tako stručno namame da vam je prosto neprijatno da ne kupite nešto. Jedan me udešavao i šminkao da sam izgledala kao beduinka.
Podzemni grad i kanjon Ihlara
Krenuli smo prema podzemnim gradovima. Kada kupite pass za Kapadokiju, imate ulaz skoro svuda u toj regiji. Derinkuju, Kajmakli i još puno novootkrivenih i još neistraženih gradova od čak 11 spratova ispod zemlje. Poznata je činjenica da je hrišćanstvo bilo zabranjeno još dugo vremena nakon Hrista, ali uprkos tome nije gubilo na broju svojih sledbenika. Prvi hrišćani, u begu od onih koji su ih proganjali, svoj mir su pronalazili u podzemnim gradovima koje su isklesali ispod površine zemlje.
Uski hodnici, strme stepenice, fascinantno i malo klustrofobično. Šunjali smo se uskim prolazima osvetljenim bakljama, nailazili na šire dvorane i u mislima dočaravali nekadašnji život ljudi koji su živeli tu sakriveni. Pobegli smo na svetlost dana i odvezli se do kanjona Ihlara jer nam je jedan podzemni grad bio dovoljan.
Spuštanje u duboku, visokim liticama uokvirenu dolinu je bilo očaravajuće. Oktobar u svoj svojoj raskošnoj lepoti se ovde najviše primećivao. Dolina je prepuna crkava izdubljenih u liticama. Kako su prvobitni hrišćani znali da pronađu prelepa mesta za svoj tajni život. Izuzetno su dobro očuvane freske kao i po celoj Kapadokiji. Lepa šetnja dolinom vas čeka i kad već padnete s nogu, dočeka vas živopisni restorančić.
Totalno autentičan, šarene čerge, tronošci i niske sofre, teta koja naočigled nas mesi i peče gozleme.
Gradovi sa stenovitim dvorcima
Postoji toliko mnogo fascinantnih stvari koje trebate videti u Kapadokiji da biste mogli provesti ceo život ovde i još uvek otkrivati nova mesta. Učhisar je najviša tačka regije sa svojim dvorcem u steni sa koga se pruža veličanstvena panorama na dolinu i planinu Ercies u daljini. Zbog stalnih erozija, ne može se doći u sve prostore dvorca i potvrditi tvrdnja da su tunelima mnogi gradovi bili povezani.
U Učhisaru su ljudi u pećinama čuvali golubove čiji je izmet bio jako vredan za đubrenje zemlje. Lepa šetnja za pešačenje je put između Goreme i Učhisara kroz dolinu golubova.
Uživali smo u šetnji i istraživanjima. Svako mesto ima svoje čari i sličnosti. Ortahisar je dobio ime po svom nazubljenom dvorcu. Uske, strme kaldrme, ogromne stene sa tvrđavom i vilinski dimnjaci su tipične odlike Kapadokijskih mesta. Nama se približio čas da se oprostimo sa ovom vilinskom zemljom i poželimo da joj se opet vratimo.
Pitala sam muža krajem novembra gde će da me vodi sledeće godine za srebrnu svadbu. Reče on da je to prošlo ovog novembra, jer se računa od dana kada smo počeli da živimo zajedno a ne od kad smo se venčali!!! Pošto nismo mogli da se usaglasimo, rešim ja da slavimo celu godinu i tako ga sočno preveslam. Novogodišnji praznik imamo 12 dana raspusta a ja da ne odem nigde. Pa grehota! Pošto sam u zadnjem trenutku počela da planiram, nisam baš naletela na jeftine karte. Dilema je bila Indonezija ili Sejšeli, pošto je to jedino bilo za iole pristojnu cenu. Pošto mi se činilo premalo 12 dana za Indoneziju, prevagnuli su Sejšeli.
Spremni za ronjenje
Sejšeli su drevna ostrva u Indijskom okeanu. Bili su pod raznim dominacijama ali su Francuzi ostavili najdublji pečat.Sam kreolski jezik je neka kreacija izvitoperenog francuskog.Valuta je rupi i za 1 euro dobiješ 15 rupija. Kad smo meštanima govorili kako žive život iz sna, belo su nas gledali!
Danima sam proučavala veze između ostrva, jer mi naravo nije palo na pamet da idem samo na jedno. To je ispalo malo komplikovano, tamo brodom, nazad avionom, sve sam iskombinovala ali o tom po tom.
Grande Anse
Kako bilo da bilo, krenuli smo preko Dubajia za Mahe. Dubaji ima aerodrom kakav do sada nisam videla- velelepan i ogroman. Sve je naravno preskupo osim limenki soka od guave koji smo tu otkrili. Ona nam je omiljeno tropsko voće i lepo smo se mi snabdeli desetinom limenki za Sejšele.
Planina Morne
U Mahe smo prispeli u rano jutro i već nas je čekao čovek sa autom koji smo iznajmili. Jedan nezaboravan detalj mi se desio kad smo izašli iz aviona i stali u red za pasošku kontrolu. Iako me muž tri puta u avionu pitao jel sam spakovala telefon koji sam punila na sedištu, spakovala sam kabal i nešto mi odvuklo pažnju pa telefon zaboravila. Ja samouverena da sam ga spakovala! To mi se još nikad nije desilo ali 25 godina braka verovatno utiče! Sreća je da sam opazila njegov nedostatak dok smo stajali u redu. Pomahnitalo sam prišla nekom radniku i rekla da moram nazad u avion. Čovek me umirio, pitao za broj sedišta i javio nekome.
Dok smo završili kontrolu, oni su došli s mojim telefonom. Uf kakav početak! Mislila sam se šta li će još biti, jer sam već imala malu traumu za predstojeće veze između ostrva koje su mi bile na knap. A sve karte sam već platila!!!
Čovek koji nam je iznajmio auto nas je odvezao do kuće u kojoj smo rentali apartman. Pošto sam se preko mejla sa gazdom apartmana dogovorila za auto, mislila sam da je to i vlasnik kuće. Moj uslov je bio da preuzmemo auto na aerodoromu a da ga vratimo za tri dana u luci i zato mi posle bilo čudno, zašto nas je ovaj čovek vozio do kuće a posle čekao da dođu po njega?! Mogli smo i sami!!
Apartman sam izabrala u središtu ostrva sa predivnim pogledom, malo dalje od plaža pošto smo imali auto. Krasna pozicija za obilaženje. Bilo je predivno od domaćina da su nas pustili u apartman odmah, tako da smo se komirali do dobrog popodneva.
Za Mahe sam mislila da nije ništa posebno jer se Sejšeli uvek predstavljaju plažama na ostrvima Praslin i La Digue. Kakva nepravda! Na kraju putovanja sam zaključila da nam se Mahe mnogo više sviđao od Praslina. Saznaćete i zašto!
Središte ostrva okupira čudesna planina Morne. Vožnja po levoj strani uzanim putevima, vrlo često oivičenih provalijama, bez zaštite i svetlosti je bila više nego traumatična. Svaka čast mome dragome kako je to podneo! Ja se nisam ni htela okušati jer je auto bio automatik. Još i to!
Čudesno bilje svuda
Prvo popodne, nakon raskomiravanja smo se spustili na najbližu plažu Anse la Mouche. Oseka i puno korala su učinili da nam nije baš bila privlačna. Produžili smo ka jugu i ostali na lepoj Bay Lazare da uživamo u zalasku sunca.
Bay Lazare
Pošto smo bili odmorni, krenuli smo u glavni grad Viktoriju, preko planine. Po debelom mraku je to bilo baš neprijatno iskustvo. Tesni, strmi, krivudavi put, potpuni mrak bez ikakvih svetlosnih signala. Dobro smo prošli!
Sat u centru Viktorije
Viktorija je sva blještala u prazničnom ruhu. Prošetali smo glavnim trgom gde dominira sat. Uz put smo videli i nacionalni muzej koji je bio naravno zatvoren u ovo doba.
Hindu hram u Viktoriji
Čula sam za hinduistički hram i dobro smo se provrteli po centru dok ga nismo pronašli. Vrlo ljupko izgleda. Žao mi je bilo što narednih dana nismo opet svratili da ga vidimo po danu. U parku je sve bilo u znaku novogodišnjih praznika- deda Mraz, jelke, pokloni.
Novogodišnji ukrasi u parku
Ujutru nas je na terasi dočekao tanjir voća i kolača. Gazdarica je mislila na nas za Božić! Prve komšije su nam bile mladi par na medenom mesecu, iz Bocvane. Pozvali su nas da im se pridružimo na večeri jer imaju previše hrane a sutra odlaze. Baš smo se smejali kako jeftino prolazimo.
Ovaj dan smo planirali da obiđemo plaže na jugu i one na istoku koje smo videli juče iz auta. Anse Royal je zanimljiva zbog malog ostrva do koga ljudi pešače kad je oseka.
Anse Royal
Pošto je na istoku bila oseka i plićak, krenuli smo ka upoznavanju juga. Dovezli smo se do krajnje tačke i produžili pešice do takozvane Policijske plaže. Sreli smo jedan par putem i pitali ih dal je vredna tolikog hodanja. Rekli su da je, ali je prevruće jer nema hlada.
Veličanstvena, ne prelepa. Posle onih plićaka, ova plaža je divlje mamila svojim urnebesnim talasima. Stajalo je upozorenje o opasnosti za plivanje ali ko još to gleda!
Police beach
Krasan kupanjac i pokret dalje. Bacili smo pogled na neuglednu malu policijsku plažu i prošetali poznatom Anse Intendance. Na njoj je bio sladak bič bar, baš pored sliva rečice u more. Na Anse Takamaka smo samo bacili pogled iz auta ali nije nas primamila kao sirena.
Anse Intendance
Sledeća plaža Anse Solei je bila pravi biser i na njoj smo se malo duže izležavali. Pridružila su nam se tri mala psića za koje sem keksa, nismo ništa drugo imali. U toj preslatkoj uvali sa nizom kafića, uživali smo u interesantnom zalasku sunca.
Anse Soleil
Večera sa mladim susedima je bila divna. Pripremili su kari od piletine i rižoto od džigerica. Gazda nas je častio šampanjcem i ja sam im tad rekla da mi imamo srebrnu svadbu na šta me muž izblamirao pitanjem zašto lažem!!! Pa ove godine je, zar je bitan dan! Uglavnom, saznali smo da u Bocvani ima Srba, čak su jednog i poznavali!
Ostrvski busevi lepo funkcionišu ali upoznavanje sa njima smo ostavili za treće ostrvo. Kad imaš auto, slobodan si i možeš da odeš skoro svuda. Vegetacija na ostrvima je kao da si u rajskom vrtu. Svo egzotično cveće ( difenbahije, dracene, hibiskusi, Adami i Eve) koje vidimo po našim cvećarama, ovde slobodno raste. Par puta smo na nebu ugledali crna krila ogromnih slepih miševa koji su ovde domaći.
Za poslednji dan na glavnom ostrvu Mahe smo ostavili severo-zapadnu obalu. Bilo je tu previše plaža tako da sam konsultovala net i izabrala one koje su vredne viđenja. Prvo smo se zaustavili u predivnoj maloj uvali Anse Louis. Na njenom ćošku se nalazi hotel Maya sa egzotičnim bungalovima i paprenim cenama.
Anse Louis
Sledeća, Grande Anse nas je takođe očarala.Tu smo videli ogromne ribe koje su ribolovci prodavali za bagatelu. To je jedino što je na Sejšelima bilo jeftino. Na svakom koraku su bili super marketi ali skoro duplo skuplji od naših. Kad si turista, moraš na to da navikneš ali nije mi jasno kako lokalci to podnose!
Grand Anse
Na kraju puta je plaža Port Launey iza koje se isprečila planina i put se tu završavao. Morali smo nazad i zaustavili smo se na jednom čudesnom mestu sa crkvom. Brza rečica se uliva u lagunu Anse L’Islette, prepunu malih ostrva. Na jednom od tih ostrva se snimaju rialiti šouovi i videli smo aktere. Šetnja po toj slatko-slanoj vodi je bila pomalo i opasna.
Anse l“islette
Konačno smo po danu prešli preko planine i uživali svim čulima. Put je manje strahotan kad ga jasno vidiš i predeli su kao iz neke egzotične bajke. Prošli smo mimo Viktorije i opet zavili na zapad prema poznatom mestu sa gomilom hotela – Beau Valoone. Razočarenje! Ogromna plaža, plitka voda i restoran Baobab u kome smo planirali da ručamo, prepun.
Beau ValoonHotel Sunset
Nastavili smo do Sunset plaže i uživali u kafici u prekrasnom hotelu.
Sunset beach
Kad naiđeš na prelepu plažu, prosto ti se ne ide sa nje. Ja se ipak oduprem toj želji, jer sam željna da što više vidim. Čekao nas je severni deo ostrva. Spustili smo se preko nečijeg dvorišta do plaže Machabee i osetili bes severnog vetra.Veliki talasi i puno stena su delovali negostoljubivo. Sigurno je ujutru situacija drugačija!
Machabee beach
Pošto se već smrkavalo, nastavili smo ka Viktoriji i stali na ogromnoj plaži Nord Ist point. Zalazak sunca na istoku uvek daje specijalne pastelne boje.
Nord-Ist point – ono kad paraš oblake na nebu
Konačno, pošto smo završili planirani krug, otišli smo blizu veštačkog ostrva Eden island u Breez caffe na večeru. Divan ambijent, izvanredna hrana i pristojne cene. Konobarica, mlada kreolka je tako divno mirisala da sam je morala upitati koji parfem koristi. Srdačno mi je odgovorila: „Bulgari rose“.
Breez caffe
Došao je dan seobe na ostrvo La Digue. Kad sam kupovala karte, za vreme koje mi je odgovaralo nije bilo veze sa jednom kompanijom već smo morali na Praslinu da menjamo brod. Imali smo samo 15 minuta vremena za to preletanje i kad sam videla kako protiče čekiranje i ukrcavanje, pomislila sam da nema šanse da stignemo. Sve po avionskoj proceduri, uzmeš bording karte, predaš prtljag… znoj me oblio od panike. Propašće mi karte, ali hajde! Te sa Praslina za La Digue i nisu bile toliko skupe kao ove do prvog ostrva: 28 povratna La dig-Praslin, jedan pravac Mahe-Praslin 50 eura za jedan sat vožnje a avionom 64 (po osobi). Prilikom ukrcavanja, zamolila sam radnike na prtljagu da mi stave kofere što bliže izlazu. Stigli smo na Praslin i ja sam odjurila da čekiram nove karte a muž je čekao kofere. Sreća pa smo sve hitro završili i ukrcali se na brod. Tada sam videla da su svi opušteni i da ne kreću sve dok i zadnji putnik ne uzme prtljag. Džabe sam paničila!
Source d’argent
LA DIGUE
Sećate se onog tropskog raja koji se pojavljuje u bezbrojnim reklamama i putnim časopisima. Ovde je, sa zelenim vodama od žada, očaravajućim uvalama okruženim predivnim plažama a u srcu ostrva smaragdno brdo obmotano zamršenom džunglom. Najlepši od svega je saobraćaj biciklima po lepo popločanim putevima jer je ostrvo dugo svega 5 km. Sačekao nas je čovek u luci, preuzeo kofere i dao nam po bicikl. Pratili smo ga do pansiona Hibiskus koji je prevazišao sva naša očekivanja. Bungalovi su bili ukusno opremljeni i bilo je apsolutno svega, čak i suvišnih ležaljki na balkonu, par sličnih na terasi, peškiri za plažu.
Pansion Hibiskus
Kuhinja opremljena svim potrebnim ali nama se nešto nije mililo da gubimo vreme tu. Odmah smo krenuli ka najlepšoj plaži Source d’argent- izvor novca (srebra).
Jurcanje biciklama je bilo prva liga. Sledeći mapu, došli smo do ulaza u Nacionalni park (farma) gde uzgajaju razno bilje i čuvaju kornjače . Platili smo ulaz koji važi dva dana i produžili kroz park, zasade vanilije i drugih čudesnih biljaka.Tu se nalazi gigantska stena oko koje žive ogromne kornjače.
Malo smo se mazili sa njima i odleteli ka dugo priželjkivanoj plaži.
I ovome smo bili svedoci
Ogromne stene koje izgledaju kao okamenjeni dinosaurusi, razbacane svuda. More ko more tj. Indijski okean, lepe ali ne spektakularne boje. Možda zato što je bilo oblaka, ali ipak mislim da čaroliju toj plaži daju stene.
Ponela sam u torbi moje omiljene sandale marke Art koja me uvek prati svojom udobnom obućom i napravila slike u njima, za svoju sestričinu Anu, kojoj je bio rođendan.
Uveče smo se odvezli u deo sa restoranima i večerali u jednom indijskom. Prilično skupo ali to je La Digue. Mrak, neosvetljene ulice, biciklisti takođe bez svetla i sve savršeno funkcioniše. Ponegde neki osvetljeni izlog. Svi jure i nema sudaranja, opušteno i bez evropske panike. Prijatno nas je iznenadio nedostatak gužve svuda, iako je bio top termin. Sejšeli čuvaju svoju prirodu i ne dozvoljavaju masovni turizam.
Sutradan, posle čišćenja organizma velikim količinama egzotičnog voća koje ima pravi ukus, otišli smo opet na najlepšu plažu da bi je videli u jutarnjem svetlu.
Voda je bila pretopla jer preovladava plićak. Ronili smo malo i jurili ribice ali ih nije bilo u velikim količinama kao kod nekog većeg koralnog grebena.
Krenuli smo ka sledećim plažama na jugu i bili zatečeni usponom od 300 metara. Baš je bio naporan put i ludački spust do plaže Grand Anse. Svako ostrvo ima svoju Veliku i malu uvalu.
Grand Anse na La Digu
Ponovo upozorenje zbog talasa i oduševljenje velikom vodom.Tu smo se stvarno nauživali. Nije bilo prirodne hladovine, već ovde, onde improvizovani vigvami od palminog lišća. Sve skupa me najviše oduševio nedostatak ležaljki i suncobrana na svim ostrvima. Na većini plaža imate prirodni hlad i nema urbanizacije. Lepota!
Petit Anse na La Digu
Muža sam često kritikovala kako ne zna da slika, pola slike pesak a na drugoj polovini ja, more, nebo. Rešio čovek da se popravi i sledila je serija slika gde mi je skratio noge pa sam izgledala kao pored foto tapeta.
Na toj plaži je bio restoran Loutier coco i saznali smo da za 20 eura jedeš koliko hoćeš. Otišli smo i pitala sam glavnu na šanku šta sa onima koji malo jedu. Rekla mi je da ćemo se dogovoriti. OK rekoh, hajde da vidim. Stvarno mi je idiotski razbacivati se parama ako nisi žderač. Pošto mi stvarno jedemo malo, za moje pojme normalno, žena je to videla i naplatila nam za trećinu manje. Snađi se!
Popodne se moj dragi izvalio u vigvamu i zaspao a ja, nemirna duša otplaninarila sam do sledeće plaže“ Mala uvala“! Tu je bio naporan stenoviti prelaz preko brda ali vredelo je. Iskupala sam se malo i vratila nazad bez da sam otišla na poslednju uvalu Anse Cocos.
Kasnije smo pravili kule u pesku, gađali se bombama od peska i svi oko nas (a nije ih bilo mnogo) su se smejali matoroj deci. Kotrljali smo se po prelepom belom pesku i nauživali na najlepšem ostrvu na svetu.
U povratku smo se ludačkom brziom sjurili nazad u mesto i uz put stali u kafić na ceđeni sok od manga i guave. Pošto smo promašili put naleteli smo na crkvu u steni. Jako zanimljiva! Jedino su mi smetale ogromne količine veštačkog cveća pored onolikog prelepog prirodnog. Ovde na La Digu nema saobraćaja samo poneki kamion i autići za golf igrališta.
Zadnji dan do polaska broda smo otišli na severnu stranu mesta i iskulirali se na jednoj plaži koja je bila onako obična ali sa kornjačama kao uličnim ljubimcima.
Ulični ljubimci
Potrpali smo kofere na bicikle, jer nije bilo čoveka da nam ih vozi i zahvaljivali se svojoj pameti da uvek putujemo sa malim koferima i nikad ne preterujemo.Teško je poverovati ali u tom malom koferčiću ja sam spakovala 6 haljina, 3 majice, 3 šorca, pantalone, veš, peškir za plažu, dva para sandala i neseser. Ja ne znam šta ljudi trpaju u ogromnim koferčinama.
Petit Anse
Na brodu smo otišči na palubu i čudili se zašto je prazna.Pogled na gusto obmotan crnim oblacima Praslin nam je sve kazao. Ušli smo unutra i doživeli prvi pljusak. Čitala sam da je decembar kišovit ( nakon što sam kupila avio karte) ali ovaj put smo imali sreće da nije bio. Pljusak je trajao 10 minuta, taman koliko i vožnja do mondenskog Praslina.
PRASLIN- Prale kako ga zovu lokalci
Praslin je poznata turistička destinacija međutim posle prva dva ostrva, nije nas specijalno oduševio. Ovde smo odlučili da koristimo ostrvski bus i odmah ga ulovili u luci. Postoje samo 3 linije i imali smo sreće da sve voze pored Grand Anse, gde smo imali smeštaj. Luksuzni apartman od 70 kvadrata u kompleksu Praslin holiday nas je oduševio.
Praslin holiday apartments
Kad smo na plaži ugledali ribara sa svežim ulovom, odmah smo odlučili da konačno koristimo kuhinju. Dve ogromne ribe za 6 eura i hrana za tri dana. Sve potrebno smo kupili i voća u izobilju.
Na recepciji su nam rezervisali ulaz na plažu Georgete na koju možete da uđete samo kroz hotel Lemuria.
Jurim krabu po golf terenu
Ujutru smo busom stigli za 10 minuta i pešačili još pola sata pored ogromnog golf terena. Na terenu smo ugledali veliku krabu i malo sam se jurila sa njom.
Anse Georgette
Anse Georgete je lepa plaža ali već je bilo teško da nas nešto oduševi. Ostali smo tu celi dan i sreća da je bio jedan prodavac voća koji nam je naseckao miks na palminom listu. Bilo je tu manga, papaje, kokosa, džek fruita,ma lepota!
Anse Lazio
Sledeći dan, ponovo celi dan na čuvenoj Anse Lazio. Bus je vozio skoro celi sat do Zimbabve stanice i odatle ponovo pešačenje i to preko dobrog uspona. Prelepe stene, čarobna boja vode i peckanje! Ostalo nam je nejasno šta nas je to peckalo u vodi. Gledala sam i ostale ljude kako se razvrću oko sebe. Sreća pa je na toj plaži jedan divan kafić u šumici, sav u stenama.
Honesty bar
Kasnije smo saznali podatak da se na plaži Anse Lazio, jedini put u 50 godina, desio napad ajkule.Bilo je to 2011. i nastradao je mladi par na medenom mesecu.Dobro je da to nismo znali pre odlaska na tu plažu.Ostrva su uglavnom zaštićena koralnim rifom,samo ponegde on ne postoji.Retko, se desi da zaluta ajkula, skoro nikad ali …
Anse Lazio
To veče je bio doček Nove godine. Napravili smo si lepu večericu i kasnije izašli do plaže, gde se okupila gomila mladih na fešti. Još prethodne večeri su nas zvali da im se pridružimo sutradan jer smo otkačeno plesali na doku. Takamaka, sejšelski rum je doprinela ludom raspoloženju!
Ponovo reklama za Art sandale koje su vrhunac udobnosti!Grand Anse u Praslinu
Prvi dan Nove godine i naš poslednji dan smo obišli još dve planirane destinacije. Cote d’or, poznata zlatna obala i ponovo neispunjenje očekivanja. Tu sam konačno videla par ležaljki od hotela i ta urbanost nas je verovatno odbila.
Seli smo u čuveni Art caffe koji je izuzetno originalno dekorisan.
Caffe des Arts
Pošto nam se baš i nije sviđala plaža, produžili smo na sledeću Anse Boudin koju smo juče videli iz busa. Ona je stvarno prelepa i postala nam je favorit na Praslinu.
Anse Boudin
Buseve su neki šoferi vozili divlje , naročito preko brda i doline Valee de Mai koja preseca ostrvo. Turisti su sliazili tu da bi šetali džunglom i videli čuveni cocos „Coco de mer“ koji raste jedino na ovom ostrvu.Većina stanovnika su kreoli ali ima i dosta Indijaca. Uticaj Francuske se ogledao u sređenim gospođama koje su na visokim petama ulazile u bus. Svi mirišu, nikog nisi osetio da je oznojen! Fascinantno kakva kultura!
Živa ograda od hibiskusa
Za povratak sam izabrala kombinaciju zaustavljanja u Istanbulu i taj metež, živost i lepota su nas skroz razdrmali.
naselje Fener
Sejšeli su za svaku preporuku za medeni mesec ali ako hoćete jeftiniju varijantu, dovoljno je da odete samo na Mahe. Brodovi između ostrva su jako skupi ali ipak, kad ste već tu, napravite izlet na La Digue! Meni se činila bolja varijanta da se selimo jer mi je tako zanimljivije ali možda i napornije.Kako god, uživaćete u svakom slučaju jer Sejšeli su jedinstveni!
Aprila 2006. zaputismo se kao i obično, u ambasadu po grčke vize. Pošto nam je prijateljica stalno slala garancije, dobijali smo uvek po dva ulaza i više puta godišnje se otpravljali u Grčku. Kakvi srećnici!
Došli mi na šalter i našalismo smo se kako nam treba multi viza, jer nam dete ima ekceme i jedino mu Grčka pomaže. Ženska nas odmeri pronicljivim pogledom i ležerno nam reče da odemo i kupimo osiguranje za 6 meseci. Nismo znali kako se zovemo od neverice! Kakva neopisiva sreća, veselje, vrištanje! Odmah smo se složili da ovo treba proslaviti ništa manje nego na Santoriniju koji nam je već dugo bio san.
Iako je iznenada i neplanirano pala ta odluka, nije nam trebalo dugo da se spremimo.Već sutradan uveče smo krenuli autom ka Pireju, nakon što sam na brzinu rezervisala trajekt i hotel. Deca su zdušno pomagala pri pakiranju i avantura je počela.
Pirejska luka
Vozili smo celu noć bez problema jer smo i ja i muž strastveni vozači. U luci smo se dobro namučili dok smo pronašli naš dok, jer je Pirej stvarno ogromna luka. Ukrcali smo se na luksuzni trajekt i u 8 ujutru krenuli. Nas dvoje smo se odmah komirali na udobnoj klupi restorana, dok su nas dečica čuvala i zabavljala se.
Feri, mi u pozadini spavamoNaxos
Uz put je brod svraćao na par ostrva ali mi smo se probudili tek kod Naxosa. Prelep prizor Kastra na brežuljku u tom oblačnom aprilskom danu nas je rasanio. Mislila sam da ću odmah sledeće godine doći na Naxos jer nisam mogla da pretpostavim da će nas ta multi viza odvesti dalje. Pošto smo je odlično iskoristili, dobila sam priliku da obilazim ostrva po celom svetu i Naxos je morao da sačeka.
Dugo iščekivana lepota nam se tek primiče i oduševljeni gledamo! Crveno-crni klifi, beli grad na vrhu kaldere, sve nekako nestvarno. Imaš osećaj kao da je neko prosuo te bele kućice na litice a one se grčevito zalepile za njih.
Iskrcasmo se autom sa trajekta i ugledasmo kombi sa natpisom našeg hotela. Ljudi su došli po nas ne znajući da smo kolima i baš nas prijatno iznenadili. Dobro došlo nam je vođstvo do hotela da ne bi lutali. Svi skupa treperimo od iščekivanja dok se uzpinjemo strmim puteljkom. Hotel Villa Murano je vrlo simpatičan ali sa pogledom na blagu nizbrdicu ka plažama. Hoteli sa pogledom na kalderu su tih godina bili prevelik zalogaj za nas. Ionako u hotelu samo prespavamo, tešila sam se. Na recepciji su nas preljubazno dočekali i u jednoj sobi je bila korpa sa voćem a u drugoj vino.
Ljudi koji ne dođu autom u luku, moraju do vrha pešice ili žičarom.Naravno i magarci su alternativa ali na toj stazi baš smrdi po njihovom izmetu i nekako mi žao tih jadničaka.
Odmah smo željni krenuli u Firu, bez obzira na umor.Oduševljenje na svakom koraku, sve preslatko skockano, živopisno, prepuno prelepih detalja.To se mora doživeti, nemoguće je opisati. Santorini je stvarno poseban i neponovljiv.
Zalasci sunca su lepi ali nisu jedinstveni kako to neki pokušavaju da prikažu. Na mnogim mestima na svetu su čudesni, jer je zalazak sam po sebi lepota koju ljudi obožavaju.
Sledeći dan je osvanuo sunčan i bez ikakvog razmatranja smo se uputili u šetnju Firom, jer nje nikad dosta. Isprobali smo jednu girosdžinicu koja je imala girose i sa jagnjećim mesom, na veliko veselje moga muža. Dečko koji tamo radi je iz Srbije i lepo se ispričasmo sa njim. Svraćali smo do njega i narednih dana i zavideli mu na životu u takvoj lepoti. Ipak nije sve kako izgleda. Rekao nam je kako mora mnogo da radi i uživa tek kad prođe sezona.
Naravno, dođe vreme za pokret u obilazak ostrva i prvo se uputismo na čuvenu crvenu plažu. Deluje vrlo impozantno i stvarno je zanimljiva ta kombinacija u prirodi-crveno i crno kao kod Stendala.
Crvena plaža
Deca su se iskupala jer ih nisi mogao obuzdati a nama nije palo na pamet da se smrzavamo. Kikladi ni leti nemaju baš pretoplo more a kamo li u aprilu. Uz put smo videli vinograde koji jako lepo uspevaju na vulkanskom tlu i vino nychteri sa Santorinija je jako poznato. Sva domaća vina koja smo probali, počevši od one flaše u hotelu kojom su nas dočekali, su bila odlična . Otišli smo na suprotnu stranu Kaldere u Kokinopetru, borili se sa vetrom ali pogled je bio veličanstven. Vidiš skroz suprotno mestašce Oiu i Ostrvo Tirasia. Naravno do malih ostrvaca u nestalom vulkanu nismo išli jer zbog vetra nije bilo izleta. Ja sam uvek najviše inspirisana da sve probam a ne samo da gledam, ali ovaj put nisam mogla da se kupam u vrelim morskim izvorima.
Kokinopetra
Narednih dana smo lenčarili i sakupljali energiju sunca na ostalim plažama. Kamari s jedne i Perissa sa druge strane planine Profitis Ilijas su tipična turistička mestašca, sa crnim peščanim plažama. Jako zanimljivo izgleda taj pesak i daje duboku modrinu moru. Tu smo odlučili da se častimo ručkom u jednoj taverni.
Pošto imam za muža lava, koga zovemo Rokfelerov sestrić, on je prepustio gazdarici da nam donese tipične lokalne specijalitete po njenom izboru. Sve što je predložila, on je potvrđivao, na moje zgražanje koje je ignorisao i najednom smo se obreli pred natrpanim stolom. Mezeluci, morski plodovi, sve preukusno pripremljeno. Tada smo prvi put probali tako lepo hrskavo ispržene tikvice i na taj način ih jedemo skoro svuda po Grčkoj. Pokupili smo par trikova i nešto kasnije sam ja u svom gradu gostovala u emisiji “ U kuhinji kod…“ neke poznate osobe, i pošto sam tamo bila javna ličnost, mene su često zvali za svakojake teme. Pripremila sam im Feta grill, specijalitet iz Grčke i štrudlu sa makom, koja je moj specijalitet.
Nakon svog uživanja je došao račun od kog me zabolela glava i pomisao da nam ne ginu girosi do kraja putovanja. Eh ta kriza, koje se moj muž sa čežnjom seća ali ja nikako.
Jedna od crnih plaža
Antičku Firu trebate nezabiolazno obići jer mene uvek obuzimaju neopisivi osećaji treperenja, kad god se nađem na nekom starodavnom tlu. Tu su na ogromnom prostoru sačuvani veliki delovi jednog bogatog grada. Kuće su bile prave male palate jednog, očigledno prebogatog stanovništva. Teško je poverovati da niko od ljudi nije stradao u erupciji jer su očigledno bili na vreme obavešteni i sklonili se. Hodanje po ugašenom vulkanskom krateru je za mene uvek doživljaj. Santorini je bio moj prvi vulkan po kome sam hodala ali posle njega je sledila pozamašna brojka. Impozantnu staklenu kutiju čuvam kući sa plovućcima različitih vulkana.
Akrotiri muzej je nalazište zaštićeno krovom i tu možete videti iskopine iz praistorije. Koga zanimaju muzeji te vrste, može i to obići.
Akrotiri
Najekspesivniji utisak na mene je ostavila Oia. Malo zapuštena, u senci slavne i pretrpane Fire, odiše specifičnim šarmom oronulosti. Bilo je puno kućica sa natpisom da se prodaju i čežnjivo smo ih gledali. U Oi su ostaci stare vizantijske tvrđave. Vraćali smo joj se više puta jer nas je neobično privlačila, uprkos lepoj i nalickanoj Firi.
U jednom trenutku gledali smo decu kod vetrenjača a u drugom su nestala. Malo smo se vrzmali okolo tražeći ih, bez nekog straha jer znamo da ne mogu daleko. Naravno, pronadjemo ih u uličici kod jedne prodavničice igračaka. Siročići, već im dosadila istorija i poželeli se igre.
Uvek vas prati meltemi, kikladski severozapadni vetar koji nije baš prijatan u aprilu. Sreća pa nas je sunce verno obasjavalo.
Jednoga od tih dana je ćerka priletela do psa koji je bio vezan na balkonu. Bez trunke straha nam je pozirala sa njim. To dete je i danas neustrašivo i kovrdžavo. Na kraju dana smo naravno otišli na Kalderu u Oi, gde se već okupila gomila turista, da posmatramo zalazak sunca. Skoro božanski osećaj je sakupljati energiju umirućeg sunca, koje će se sutra ponovo roditi iako izgleda glupavo sva ona gomila!
Zalazak iz Oie
Obišli smo ostrvce uzduž i popreko, izležavali se na još nekoliko crnih plaža u Perisi i Vlihadi i bili očarani na svakom koraku. Impozantne stene kod Monolitosa su ipak meni bile najzanimljivije. Voziš autom pored njih i misliš se šta li je iza tih zidina. Kao Hadrijanov zid iz mašte. Tu smo najviše sakupili vulkanskih lebdećih plovućaca.
Pet dana smo uživali u ovom jedinstvenom ostrvu i žalosni krenuli nazad. Povratak noću je bio prava katastrofa u skladu sa našom tugom. Uhvatila nas je oluja i namučili smo se sa decom pošto im je bilo loše. Ja sam zapamtila taj osećaj nemoći na urnebesnom moru. Prvi put sam bila suočena sa ćudljivom prirodom i osetila veliko strahopoštovanje! Toliko je more bilo bučno, hučalo i urlikalo da je na momente izgledalo kao da brod udari u nešto pa se zaljulja ka nazad. Uglavnom, zaključila sam da puno više volim avione i njihove turbulencije.
Tako se završilo naše putešestvije do Santorinija i ko zna još koliko bi čekali na njega da nismo dobili tu multi vizu. Zahvaljujući njoj, uspelo nam je da pobegnemo iz naše lepe zemlje i odemo u još lepšu. Sada dobijamo pravi zasluženi novac za svoj rad i možemo besomučno da putujemo. Santorini je bio naš izlaz iz krize!!!
Fira noću
Rezime
Hotel Villa Murano je bio vrlo lep, imali smo dve sobe i doručak za 40 eura na dan. Brod je bio ogroman trošak, skoro 400 eura za auto i nas četvoro.Uglavnom, hiljadarku smo spržili kao od šale. Danas se verovatno ne bih odlučila da idem kolima jer ima toliko jeftinih letova i manji je napor. U sezoni volotea.com ima svakodnevne lete jako jeftino.Možete kupiti avio kartu od 1, 5, 15 eura ili kad zakasnite za 150. Treba samo doći do Venecije odakle postoji najviše veza sa grčkim ostrvima.Ako pak idete autom do Pireja, uživajte u vožnji!
Prva slika na koju sam naišla u albumu „Sardinija“ je moj pas Ćoćo. Siromah je uvek u panici da li ćemo ga voditi ili ostaviti! Ovde je pokušao da se ubaci ali mu na žalost nije uspelo. Strašno mi je žao da od niskobudžetnih avio kompanija, samo Volotea prima pse.
Ukrcali smo se bez psa jednog lepog oktobarskog jutra i odleteli Ryanairom na Sardiniju. Sleteli smo u Algheru, odmah preuzeli već rezervisani auto, koji u vansezoni uglavnom nalazim za nekih desetak eura po danu, i krenuli. Alghero smo ležerno preskočili jer sam ga ostavila za kraj.
Ne znam da li mi je lepše kad sednem konačno u avion, posle svih gnjavaža na aerodromu i vožnje do njega, ili u auto, kad sletimo. U svakom slučaju mi je prelepo, jer se topim od sreće kada sam u akciji.
Spiaggia dela Speranza
Vozimo ka Bosi, zapadnom stranom Sarde i zaustavljamo se na prvoj plaži. Sardinija je poznata po svojim božanstvenim plažama sa belim peskom ali ova, da li zbog popodnevnog sunca koje ne daje moru lepe boje , nas nije raspametila. Bitnije je bilo ledeno pivo neke lokalne marke koje nam je baš dobro došlo.
Bosa- kolorit i tvrđava
Iz daljine Bosa očarava svojim raznobojnim fasadama. Iz bliza nas je još više oduševila promenada uz reku koja se tu uliva u more.
Promenada uz reku Temo
Prolunjali smo malo tesnim uličicama koje su bile totalno puste, dali zbog kasne sijeste ili ne znam čega i produžili dalje, pošto nas je čekao put na istočnu obalu.
Cala Gonone je moj izbor za spavanje i fenomenalni hotel Brankamaria. Sećam se da sam se nameračila na taj hotel i našla ga preko agoda.com duplo jeftinije nego preko booking.com. Uvek prečekiram više provajdera i nađem!
Hotel nam je bio vredan raspamećivanja. Nalazio se na brdašcu, sa veličanstvenim pogledom na mesto i more. Pošto nije na plaži zbog toga je znatno jeftiniji. Ono što smo doživeli za večerom je obeležilo mesece koji su sledili. ANTIPASTI! U životu veći i lepši izbor nismo videli. Sve moguće vrste morskih plodova, melancani, sušeni paradajz, nebrojene vrste sireva i sve tako ludački ukusno.
Toliko smo se najeli od predjela da testinine koje su sledile i glavno jelo, nismo ni probali. Kakav je to bio raskoš ukusa! Link za hotel;
U pozno jutro, nakon neverovatnog italijanskog doručka, spustili smo se do mesta, pogledali plažu i krenuli na dok da se ukrcamo u neki brodić za obilaske. Čuvena Cala Luna nam je bila cilj. Inače pamtim svoja studentska putovanja po Italiji kad su nam danima davali isti džem i tvrde pogačice za doručak.Ovde i po mnogim agriturizmima gde sam boravila je stvar sa doručkom skroz drugačija. Sladak i mirisan, kolači sa ukusom narandže, kroasani politi maraskinom, a tek kafa! Samo Portugalci mogu da se mere s Italijanima u pripremi espressa.
Pogled na Calu Lunu
Baš smo stigli na vreme da uletimo u čamac bez da išta kupimo od hrane i pića. Pošto je red vožnje reduciran, odlučismo da odemo samo na dva sata i lovimo čamac za nazad u 15 sati.
Grotte del Bue Marino
Uz put se brodić zaustavio kod pećine Bue Marino da se iskrcaju oni koji žele. Mi nastavljamo. Jako puno pećina ima po celom ostrvu i ne možeš baš zaviriti u svaku.
Pećine na obali Cala Luna
Pejzaži sa čamca su spektakularni. Jedva sam čekala da zaronim pored tih belih stena.
Cala Luna
Cala Luna je smeštena između dve vode. Sa jedne strane reka sa druge more! Pošto je moj dragi, kao svaki lav na suncu, zaspao, krenem sama do pećina.
Jedna od pećina pored Cala Lune
Gledala sam letnje slike sa sardinijskih plaža, kada se sjate milioni turista. Jeziva gužva. Imala sam privilegij da budem potpuno sama na takvom mestu. Vansezona je zakon!
S foto aparatom kroz vodu do pećina
Vratim se ja sa izviđanja i kažem mužu da je vreme da lagano krenemo ka mestu pristajanja! Dok smo išli ka tamo, lude čamdžije su mrtvi hladni skoro 7 minuta ranije krenuli. Trčali smo i drali se ko manijaci ali džabe. Joj, kakav šok! Gladni, žedni, još dva sata čekanja do sledećeg.
Put preko potoka
Pomirimo se sa sudbinom i krenemo preko potoka da istražimo malo unutrašnjost. Preko debla, koje prečka potok smo išli nogu pred nogu da se ne bi omakli. Unutrašnjost Cale Lune je sasušeno rečno korito prepuno peska. Ugledamo između drveća neki restoran koji nije radio na našu žalost.
Dobro smo se išetali u toj nedođiji i kada smo pošli nazad, ugledamo čamac koji pristiže.Takva nas je panika zgrabila da smo pretrčali preko debla ne obazirući se dali ćemo pasti. Muž je otrčao po stvari a ja da zadržim čamac. Mislili smo da je to naš i ne daj bože da nam opet pobegne. Čudno su me gledali što jurim ko luda i kad sam bez daha stigla, rekoše mi da je privatna tura. Pitala sam ih da li možemo da idemo sa njima i srećom pristanu te se ukrcasmo. Uf kakva sreća, jedan sat manje trpljenja za vodom!
Detalj iz Cale Gonone
Još jedna noć u Brankamari i živopisnom mestašcu Cala Gonone i ujutru krećemo ka Su Gologone. Uz put smo se zaustavili na još jednoj plaži u mestu Orosei.
Plaža Orosei sa crnim stenama
U oblasti Supramonte, u pokrajini Nuoro, možete pronaći prirodno remek-delo, jedno od najposećenijih lokacija na Sardiniji, izrađeno od vode i uronjeno u oazu bujne vegetacije, idealno za opuštajući dan.
Su Gologone
Smaragdna voda
Komadi velikih riba, puno golubova u pećini najdragocenijeg izvora, šume hrastova plutovaca.
Pogled sa šetačkog mostaMornar Popaj
Ciljamo ka unutrašnjosti, iako nam nije uz put, mesto Orgosolo. Putem se zaustavljamo u preslatkim mestima Oliena i Dorgali, koja su kao muzeji na otvorenom sa mnoštvom skulptura i predivnim pogledom na stenu Supramonte.
Nešto meni najbitnije na putovanjim je kuliranje po kafićima na lokalnim trgovima i posmatranje ljudi. Nije mi cilj videti svaki muzej, ruinu ili iskopinu već osetiti duh te kulture kroz ljude. Oni su ta energija koja daje lepotu jednom mestu.
Nebo je bilo nestvarno tog dana.Vijugavim putem kroz divnu planinu Udde vozili smo se skoro jedan sat do Orgosola. Vredelo je!
Orgosolski murali
Apsolutno celo mesto je oslikano muralima koji su nastali kao izraz političkih stavova.
Toliko ih je, da bi se mogla komotno jedna knjiga ispuniti njima.
Lepotama nikad kraja, a nama se bliži veče. Prolećemo veliki, prelepi grad Nuoro za koji znam da je prepun muzeja. Nema se vremena na žalost, samo panoramsko razgledanje jer trebamo stići u Olbiu. Za brzo pretrčavanje Nuora mi je jako žao.
Uz put ruševine na svakom koraku i Nuragi, spomenici iz praistorije, koji su nebrojeni. Sardinija je posuta sa oko 7000 Nuraga i vrlo često su u formacijama oltara. Tu kulturu kao i etrursku, arheolozi još nisu dovoljno rastumačili i sve je još uvek u mitskim razmerama.
Nuragi Santu Antine (jedina slika koja nije moja jer sam slikala u vožnji i mutne su)
Smeštamo se ponovo u ekskluzivan hotel za male pare i idemo u spa na opuštanje.
Autoputevima prošarana Sardinija
Hotel Geovillage resort and spa- https://www.booking.com/hotel/it/sport-olbia-ot.en.html?aid=1638366&no_rooms=1&group_adults=1 je van grada, na putu za Smaragdnu obalu. Idealna pozicija za istraživanje tog ekskluzivnog dela ostrva. Izabrala sam da tu provedemo dve noći jer ima božanstveni spa centar, koji dobiješ besplatno uz prethodnu rezervaciju. Gomila vila i jahti na toj čuvenoj obali me baš ne baca u nesvest ali uživanje na prelepim plažama i te kako.
Pogled na ostrvo TavolaraLa Cinta
Plaže La Cinta i San Teodoro, sa pogledom na ostrvce Tavolara koje izgleda kao ogromni gmizavac sa krljuštima, su među najlepšim.
Sa plaže na plažuSredozemni Karibi
Izležavali smo se na još nekoliko plaža, kratko na svakoj jer sam ja uvek više za akciju i uživali u kupanju u još toplom moru, potpuno sami. Do Porto Cerva i Madlenskih ostrva je nebrojeno puno lepih plaža sa belim sejšelskim peskom. Plaže Pevero, Liscia Ruja,Blu, Golfo Aranci sa pet plaža i nebrojeno puno sanjskih uvala. Sve deluju kao da su divlje, neurbane i neokrnjene. Na Sardiniji nije dozvoljena gradnja blizu plaža i pametni ljudi su tako zaštitili svoje lepote.
Porto RotondoPlaža Bianka
U sumrak smo konačno morali da se vratimo u Olbiu, koja je velika luka, ima aerodrom i vrlo je lep grad. Sutra nas je ponovo čekao naporan put. Olbia je bila božićno ukrašena iako je još nepunih dva meseca do božića! Istorija ovoga grada seže u daleku prošlost kada je bio naseljen Feničanima u 7.veku pre nove ere. Koga zanima istorija može videti na ovom linku https://en.wikipedia.org/wiki/Olbia
Olbia
Krećemo iz sunčane Olbie u unutrašnjost po lepom vremenu.Nije dugo trajalo!
Naš mini rentani auto
Cilj nam je ponovo severozapadna obala ali put kreiram kroz središte ostrva zbog tople reke. Morala sam da se odreknem mesta Sveta Tereza di Galura odakle idu trajekti za Korziku i vidi se prekrasni Bonifacio, najlepše mesto na Korzici. Zanimalo me da ga vidim još jednom, pa makar iz daljine.
Reka Coghinas
Četvrti dan našeg putovanja je bio jedini kišovit, baš kad nije trebalo. Toliko sam želela da se kupam u reci Coghinas koja se puši i ima vrele izvore. Zbog kiše je bilo glupo pokušati ali sam bar smočila noge.
Reka Coghinas
U prolazu kroz mesto Sedini, za koje uopšte nisam čula, vidimo zanimljivu tablu. Domus de janas- u prevodu Veštičina kuća. Momentalno smo parkirali i prošetali jako čudnim i zanimljivim mestom na steni. Park je bio prepun skulptura čudnih ideja.
Domus de janas- Veštičina kuća
Ovaj prizor je kao iz bajke.Veštičina kuća u kamenu. Bilo je još dvoje mladih ispred nje i pozvali smo broj telefona koji je bio napisan na vratima da bi neko došao da nam otvori. Nestvarno iskustvo!
Lobanja i par kostiju
Na Sardiniji postoji nekoliko veštičijih kuća koje datiraju iz neolita i neki tumače da su to bile neonuragičke grobnice. Možda su kasnije korišćene kao kuće. Misterija ih obavija kao i etrurske gradove u koje sam zaljubljena.
Kompletno domaćinstvo veštice
Nakon slučajnog, nadahnutog susreta sa ovom znamenitošću, nastavljamo ka Castelsardu.Uz put je mnoštvo zanimljivih kamenih formacija ali mi se zaustavljamo samo pored Rocka elefante.
Baš impresivno izgleda stena slona.Unutra u njoj smo ugledali zaspalog psa.Nastavljamo ka još jednoj lepoti.Moje mišljenje je da u Italiji ne postoji ružno mesto. Gde god iglu da bacite, sve same lepote.
Castelsardo
Mesto Castelsardo vas očara još iz daljine dok mu se primičete. Uvek imamo sreću sa podnevnim neplaćanjem parkinga po Italiji. Ne znam da li zato što nije sezona ali često smo se susretali sa tom srećnom okolnošću po ostalim italijanskim ostrvima a i ponegde na kopnu. U vreme sieste, na tabli piše da se ne plaća parking!
Čekanje na ručak
Prvo što smo uradili je bilo pronalaženje dobre tratorie sa domaćom hranom. Uglavnom pitamo meštane za preporuku a kad ih nema onda konsultujemo trip advisor ili u zadnje vreme google maps. Hrana ponovo veličanstvena! Koliko naši ljudi nemaju pojma o italijanskoj kuhinji. Svi misle da Talijanii jedu samo pizze i makarone. Nama je omiljena celokupna sredozemna kuhinja.
Detalji iz Castelsardskog muzeja
Posle dobre hrane imali smo snage da posetimo i muzej u Castelu. Pošto je kišica dosađivala bilo je idealno da se zavučemo među ostavštine sardinijskih stanovnika. Sasari je bila naša sledeća destinacija za naredne tri noći i hotel Carlo Feliče- https://www.booking.com/hotel/it/carlo-felice.en.html?aid=1638366&no_rooms=1&group_adults=1 Naša ćerka je išla sa grupom učenika, par meseci pre nas i nahvalila nam ovaj hotel. Stvarno je za svaku pohvalu a cena više nego pristojna. To nam je bio prvi hotel bez polupansiona i morali smo da mislimo na večeru.
Ljudi imaju zablude misleći da su samo hosteli jeftini i zalete se ni ne pogledavši neku drugu opciju.To više uopšte nije pravilo niti je tačno.Ja kad tražim krenem od 5* pa niže.
Sasari
Sasari je vrlo živo mesto i za večeru smo imali probem da nađemo mesto u restoranu. Svuda su imali rezervacije. Konačno smo pronašli jednu malu neuglednu gostionu gde je bila prava domaća hrana. Melancani, pršuta, sirevi, chianti! Najeli se oboje za nekih 30 eura sa sve krasnim domaćim vinom.
Jedan dan Sasarija smo iskoristili za odlazak u Stintino i odmor na čuvenoj La Pelosi. To je još jedna u nizu prelepih plaža. Početak novembra je, dan mrtvih i gužva na plaži- čudno za to doba. Mogu misliti na šta liči u sezoni.
Više slika koje je google upakirao-baš dobro!
Baš sam se iskupala iako smo videli par meduza. Uvek mislim neće grom u koprive i stvarno sam dobro prošla. Moj dragi je još pamtio meduze sa Zanzibara i nije se usudio među njih. Kako je mogao da odoli ovoj lepoti!
La Pelosa početkom novembra
Ručali smo u jednom restoranu na plaži i kiselo gledali presoljeni račun jer smo bili nezadovoljni žilavom hobotnicom.Da je dobro pa da ti nije žao kad te oderu. Dešava se!
Šetnja Algherom
Algero me podsetio na mali Dubrovnik. Oivičen kulama i zidinama, popločan starim, glatkim kamenjem. Ovde se govori dijalekt algueres, zahvaljujući prisustvu katalonaca u vreme španske dominacije nad Sardinijom. Aragoni su silom naseljavali ljude iz Španije a Sardinjane slali kao robove na Majorku.Tako se i danas sačuvao taj kastiljanski dijalekt koji je zvaničan ali ga sve manje mladih koristi. Istorija Algera seže daleko u prošlost i mnoge civilizacije su naseljavale kompletnu Sardiniju.
Alghero
Setila sam se da je ovde odeljenje fakulteta za arhitekturu i dizajn čije je sedište u Sasariju, pošto jedan naš prijatelj sa beogradskog univerziteta tu često gostuje.
Ploča na kuli u čast Garibaldijevog boravka u AlgheruPrekrasan zalazak u Algheru
Uživali smo na zidinama Algera u umiljatim poznojesenskim zracima sunca.
Luka u Algheru
Sumrak je posebno obojio luku i usidrene jedrilice koje su mamile odbljescima u vodi.
Kula ili Nuragi na obali idealna za alpinizam
Zadnji dan pred odlazak na aerodrom proveli smo lunjajući zapadnom obalom oko Algera.Bio je jedan impresivan Nuragi kao stvoren za pentranje po njemu.Iskušala sam se i došla skoro do vrha. Srećom se nisam slomila pa da zakasnimo na avion.Sardinija mi je ostala u predivnoj uspomeni i doći će čas da napravim krug i po južnom delu. Obavezno!
Rezime
Moja finansijska konstrukcija za luksuzno i opušteno tumaranje Sardinijom je sledeća: 60 eura dve avio karte, 360 eura za 4 noćenja sa polupansionima u 4* i 3 noćenja sa doručkom u 3*.100 eura rentani auto i benzin, 90 eura put do aerodroma i parking na njemu, što je ukupno 610 za glavne troškove i još 300 za hranu, piće i ulaznice- za dvoje.
Krećemo iz sunčane Olbie u unutrašnjost po lepom vremenu.Nije dugo trajalo!
