Zemlja između dve reke! U stara vremena je tako Mesopotamija dobila ime. Kolevka civilizacija. Senke brojnih naroda nestalih i ostalih prohujale su tu. Komageni, Hetiti, Aleksandrovi makedonci, Rimljani, Grci, Asirci i još mnogi nestali i nezapamćeni. Brojne grobnice u megalitskim memorijalima svedoče o cenjenom zagrobnom životu. Na ovoj teritoriji jugo-istočne Turske danas pretežno žive Kurdi u svojoj nikad ostvarenoj državi koja se prostire delom u Iraku, Siriji i Iranu. Manjina su Asiri koji čuvaju svoje hrišćanske crkve i manastire gde se liturgije i dalje obavljaju na drevnom aramejskom jeziku kojim su govorili i prvi hrišćani. Ako poželite da obiđete ovu regiju severne Mesopotamije na usluzi su vam 5 aerodroma sa kojih možete da zavrtite krug: Adiyaman, Diyarbakir, Mardin, Šanliurfa ili Gaziantep. Mi uvek na putovanjima biramo rentanje auta tako da ne znam kako bi izgledalo da idemo u obilaske nekim prevozima. Pretpostavljam, teško! Sve što trebate neizostavno videti u ovoj regiji iziskuje dobrih 8 dana. Može i za 6 ali bićete u jurišu i nećete si moći priuštiti odmor, uživanje, hamame, masaže i druge lepote koje možete dobiti u hotelima sa 5* koji su neverovatno jeftini ovde.
GAZIANTEP
Sam grad ne pripada Mesopotamiji jer je sa desne strane Eufrata, ali nama je bio dobra polazna tačka pošto ima šta da ponudi. Svi gradovi su me iznenadili svojom veličinom jer to nisam očekivala. Ispred svakog grada piše koliko ima stanovnika i od tih neočekivanih cifara zavrtelo mi se u glavi, posebno zbog toga što sam ja vozila jer moj muž nije na vreme primetio da mu je istekla vozačka dozvola. Dočekali su nas milionski gradovi u kojima smo se usredsredili na njihova stara jezgra koja su duša i žila kucavica . Antep je posle borbe za nezavisnost dobio pridev Gazi što znači veteranski. Pokret otpora stanovnika Anadolije je bio jako razvijen u ovoj regiji. Urfa kao večiti konkurent svojim komšijama je brže bolje dodala svom nazivu epitet Šanli što znači slavan, tako da je postala Šanliurfa. Gaziantep je opkoljen sa svih strana nepreglednim poljima pistaća i nekrunisani je kralj baklava, najlepših na svetu. Dugo se sa Grcima borio za tu titulu. Stvarno su fantastične i neizostavno morate probati bar nekoliko vrsta. Prelivaju se maslacem pre pečenja i to im daje onaj pravi ukus i šmek. Čula sam za još jedan specijalitet koji se pravi samo u Antepu – katmer i odmah smo naleteli na lep kafić gde smo seli da ga probamo. Majstori prave fenomenalno tanko testo koje vitlaju iznad glava i pune ga pistaćima i specijalnim slatkim sirom. Kada sam to probala, baklava je pala totalno u drugi plan jer me katmer raspametio.
U Antepu smo uzeli smeštaj u predivnom konaku Anadolu Evlieri u starom gradu, sa obezbeđenim parkingom. Konak je prekrasan sa zanimljivim sobama i tipičnim unutrašnjim dvorištem. Prvu i zadnju noć smo proveli u njemu.
Ono što neizostavno morate obići u Gaziantepu je impozantna tvrđava i muzej mozaika Zeugma. Na desetine muzeja ima ovaj zanimljivi grad jer je ova teritorija prebogata istorijom. Tvrđava je zanimljiva ne samo zbog pogleda koji se pruža iz nje nego i postavke koja govori najviše o borbi za nezavisnost. Jako lepo ispričana istorija o vremenu dolaska Ataturka, oca savremene Turske. Muzej Zeugma je fascinantan sa ogromnim mozaicima iz nekoliko rimskih lokacija sa tog područja. Samo ime nosi po najpoznatijem mozaiku cigančice Zeugme. Većina mozaika je donesena sa nalazišta Zeugma pored Eufrata iz bogatih grčkih i vizantijskih vila. Arheološki muzej ima neverovatno bogatu postavku koja je bila pravo iznenađenje. Bitno je znati da ne radi ponedeljkom. Možete kupiti za samo 60 lira muzej pass i ne zamarati se više kupovinom ulaznica.
Šetnje starim šarmantnim gradom vodiće vas pored brojnih džamija, muzeja, mirisnih i zadimljenih restorana sa vrhunskim kebapima. Ako vam preostane vremena, odite do parka Erikche piknik forest izvan grada koji je raj za odmor. Na putu ka Halfetiju svratili smo na obalu Eufrata gde je antički grad Zeugma i ostali frapirani saznanjem da je veliki deo mozaika ostao potopljen kada se tu napravila brana.
OD HALFETIJA KA NEMRUTU
Moji vrhunci ovog putovanja su dugo priželjkivani Nemrut i simpatično mestašce na obali Eufrata, Halfeti. Kada krenete iz Gaziantepa ka Eufratu, prvi susret sa tom moćnom rekom je kod antičkog grada Zeugma odakle su većinu mozaika odneli u muzej. Da bi produžili za Halfeti morate ponovo nazad na glavni put jer mostova preko Eufrata nema baš na svakom koraku. Vozili smo brzom cestom koja se ne plaća i slična je auto cesti koja prolazi paralelno. Čudno! Zašto bi išli cestom sa naplatom kad imate istu pored. Halfetiju smo se primakli sa vrha litice i zastali očarani. Na tom mestu je moćna reka isklesala skoro vertikalne litice iako izgleda mirno i zaspano. Halfeti je poznat po potopljenom selu, rimskoj tvrđavi Rumkale i crnim ružama. Gomile turista ga opsedaju i otud toliko načičkanih restorana na splavovima na obali. Brzo smo pronašli naš hotel, konak Kasr i Canan i upustili se u pregovore sa likom koji pojma nije imao engleski. Konačno je pozvao gazdu i ovaj mu je naložio šta da radi, verovatno tek tad pogledavši našu rezervaciju preko bookinga. Zanimljivo je da iz druge zemlje možete rezervisati hotele u Turskoj preko bookinga ali kad ste tamo, to je nemoguće. Ja sam ostavila dve od sledećih noći bez rezervacije jer sam se predomišljala gde bi se zaustavili na noćenju tako da sam kasnije ćerki slala uputstva šta da nam rezerviše. Nakon formalnosti sa likom koji je jedva uspeo da prepiše podatke iz naših pasoša, odveo nas je u sobu od koje mi je zastao dah. Bajka 1001 noći, raskošni nameštaj, teške bogate zavese i ogromna terasa sa koje uzdišete za Eufratom. Vrhunac je bio kad sam u sobi iza zavesa otkrila gomilu crvenih balona. Igrali smo se na terasi i pravili fotke sa ludo razigranim balonima.
Link za snimak Halfetija sa terase:
https://youtu.be/S5d62SLqdzs
Izabrati restoran gde bi večerali je bio pravi izazov jer su svi bili privlačni i vabili mirisima roštilja. Toliko smo se navukli na njihovo odlično meso i živopisne salate da nije bilo promašaja koji god restoran izabrali. Halfeti je malen, presladak, na svakom koraku neke kućne varijante brze hrane, čajdžinice, slatkiši. Probali smo vino od nara i sok od crne ruže i oboje je fenomenalno. Pitala sam prodavce sadnica crnih ruža da li su stvarno crne na šta su se samo iskreno smejali. Pocrne kad uvenu! Bitno da su nas svuda izdašno kupali kolonjskom vodom sa mirisom crnih ruža.
Sutradan nakon neverovatnog doručka gde su nam prineli nekih dvadesetak tacni sa raznim djakonijama, otišli smo u luku da se ukrcamo na neku od lađa za obilazak znamenitih mesta oko Halfetija. Krajolik je divan i uživali smo u vožnji lađom uprkos glasnoj muzici i gomili turskih turista maskiranih maskama. Svi disciplinirano nose maske, čak smo putem videli ljude na njivi gde su sami u polju i imaju masku. Topila sam se gledajući ovaj krajolik o kome sam dugo maštala. Smaragdna voda je neodoljivo mamila da se bacite u njene dubine, naročito pošto je bilo 30 stepeni. Prva nas je na okuci dočekala tvrđava Rumkale čvrsto stojeći na poluostrvu koje pravi ušće reke Merziman u Eufrat. Moćnu rimsku tvrđavu su nekada zvali Zlatni grad a kasnije je imala još mnoga imena menjajući ih kao i stanovnike koji su tu živeli. Pripoveda se da je jedan od Hristovih apostola, Jovan, šireći hrišćanstvo, neko vreme proveo tu i u podzemnim jamama čuvao kopiju biblije koja je kasnije odnesena u Bejrut.
Link za snimak Savašana:
https://youtu.be/-5o9Lgztf9E
Nastavak vožnje vodi nas u potopljeno selo Savašan, zbog gradnje brane je bilo žrtvovano i od tog pogleda vam se oduzme dah. Minaret koji štrli iz zelene vode, kućice na bregu čiji se odbljesci lelujaju na vodi, lagano se lelujate čamcem ka njemu i ne možete se zasititi. Poželela sam da plivam do minareta ali na moje razočarenje brod se uopšte nije zaustavio i tek na drugoj obali je stao da napravimo predah u kafiću. Uf kakvo razočarenje, odmah sam počela da pravim plan da popodne unajmim drugi privatni čamac i vozikam se po svojoj želji. To bi se i ostvarilo da nemam muža kome ponekad pukne film od mojih suludih želja. Izlet smo završili ponovnim prolaskom pored tvrđave koja se svetlila kao zlato, okupana suncem na zapadu. Još jedna noć u Halfetiju koji ima za simbol puža i geslo „Usporeni grad“, ponovo ludi doručak i nastavak puta ka Nemrutu.
Do Adiyamana smo prošli pored jezera Ataturk, grad lagano zaobišli i zaustavili se u nekropoli Perrin, grad koji je bio važan u kraljevstvu Komagena. Prostrana nekropola sadrži brojne samostojeće sarkofage, katakombe koje su međusobno povezane zasvođenim nišama izdubljenim iz lica litica sa nepravilno izrezanim pilastrima. Meni je bilo pravo uživanje pentrati se tim stenama i istraživati sve te procepe kuda vode. Uopšte nisam imala osećaj da je to grad mrtvih, neverovatno fantastično izgleda
.
Nastavljajući sporednim putevima ka Nemrutu, prva stanica nam je bila Karakuš Tumulus, mauzolej posvećen ženama iz kraljevine Komagena. Vrh gomile je nastao gomilanjem okruglog kamenja i južno od nje su dva 20 metarska stuba sa glavama orla i lava na vrhu. Karakuš znači crna ptica i iz natpisa je vidno da je mauzolej bio posvećen Antiohovoj ženi, ćerki i unuku. Iz bogatog grada Perrina finansirana je gradnja Severovog mosta na reci Cendere. To je bila naša sledeća usputna stanica. Impozantni most, grandiozne stene sa ogromnom pećinom osvežava zelena duboka reka. Poslednje zaustavljanje na putu ka dugo iščekivanom Nemrutu je bilo u blizini dvorca Kahta. Tu scenu nisam smela propustiti iako nas je čekalo pešačenje na obližnji brežuljak. Ogromna stela Arsameia na kojoj je isklesano rukovanje predstavnika dva naroda, Komagena i Persijanca, impresivno izgleda. U njenoj blizini se nalazi tunel sa izrezanim stepenicama kome se ne nazire dno jer je dubok preko 30 metara i jezivo izgleda.
Stepenice ka paklu
Arsameina stela
Karakuš Tumulus
Cendere most (Severan)
Puno zaustavljanja, vreme nam već odmiče i prelazimo zadnje kilometre popločanim putem ka Nemrutu. Baš sam se pitala kako im se dalo da desetine kilometara prekriju lepim tlakovancem. Kada stignete na planinu Taurus, njen najveći vrh je komagenski kralj Antioh izabrao za svoje zadnje počivalište. Sagradio je na vrhu planine grobnicu-svetinju uz koju su bili ogromni kipovi visoki 8–9 metara, dva lava, dva orla i razni grčki i persijski bogovi kao što su Herakle, Zevs, Apolon i Mitra.Te su statue nekada sedele, a na njima su bila upisana imena svakog boga. Glave statua su u određenoj fazi uklonjene sa njihovih tela i sada su raštrkane po istočnoj i zapadnoj terasi. Obrazac oštećenja glava (posebno nosa) sugeriše da su one namerno oštećene kao rezultat ikonoklazma . Kipovi nisu vraćeni u prvobitni položaj. Na ovom mestu su sačuvane i kamene ploče s bareljefnim likovima za koje se pretpostavlja da su tvorile veliki friz . Ove ploče prikazuju pretke Antioha , među kojima su bili Grci i Persijanci.
Nemrut Dagi
Snimak Nemruta:
https://youtu.be/Savj3bPsnTg
Od 2014. kada sam prvi put čula za carstvo Komagena koje se prostiralo od planine Taurus do Eufrata i kralja Antioha koji je propagirao religiju blagostanja i sreće, dobila sam silnu želju da odem na Nemrut i vidim ostatke misterioznog kraljevstva Komagena. Neviđeno koliko vremena nisu mogle da mi se kockice poslože i da taj svoj san ostvarim. Ove godine sam konačno imala avionske karte za prvomajski raspust i zbog proklete korone, one mi i dalje stoje kao vaučeri. Prvu priliku koja mi se ukazala iskoristila sam za kupovinu novih karata do Gaziantepa i odluka preko noći nas je dovela ovde. Sreća neopisiva. Nakon konačnog uživanja na vrhu kojim šibaju vetrovi, slučajnim susretom sa jednim poznatim putnikom sa kojim sam se upoznala pored Antioha, krenuli smo dalje. Obavezno se treba zaustaviti u restoranu gde smo u startu kupili ulaznice i ugrejati toplim napitkom uz vatricu kamina. Put ka Diyarbakiru je oko 2 i po sata i dok smo prolazili nekim selima gde sam ranije mislila da rezervišem smeštaj, sada sam bila srećna da to nisam uradila. Isuviše su pusta i bez sadržaja tako da je odabir glavnog grada turskog Kurdistana, bila prava stvar. Sada više nisam birala konake već smo išli u hotel sa 5 * za male pare u samom centru starog grada koji sam dan pre rezervisala preko stranice otel.com
.
Stepenice ka nebu
Nemrutska padina i mrtav konj
DIYARBAKIR
Ogroman grad u kome sam uletela u žustri saobraćaj mi uopšte nije prijao. Tu sam se već iživcirala što moj muž usporeno navigira i obećala mu da će od sutra on da vozi iako nema važeću dozvolu. Baš me briga! The green park hotel je bio fantastičan kao i svi sledeći i to za cifre od 30 do 40 eura za dvoje. Nakon tuša, krenuli smo odmah na večeru u restoran koji mi je prijatelj preporučio. Prošli smo ispod zidina koje opasuju grad i te zidine duge 6 km važe za druge najduže na svetu nakon kineskog zida. Park Hevsel je kandidat za UNESCO i uveliko se radi na tome da ovaj dragulj od grada privuče što više turista naročito nakon smirenja situacije sa kurdskim nemirima. Umesto u preporučeni restoran, nakon što nam je fantastično zamiriso roštilj na tezgi u parku, seli smo tu. Mislim da nigde nismo bolje jeli iako je svuda bila perfektna hrana. Lepa atmosfera na malim stoličicama i smešna cena na kraju doprineli su da s veseljem nastavimo lunjanje gradom zamršenim ulicama. Naravno da smo se izgubili, već je bilo malo jezivo motati se tim mračnim, oronulim delom grada i u jednom momentu nam je neki čovek rekao da brže izađemo na glavnu ulicu i da nije baš bezbedno šetati tu. Sutradan smo krenuli u obilaženje znamenitosti i bili neočekivano oduševljeni. Glavna ulica prepuna života, prelepa Velika džamija koja je ranije bila crkva i koju krase velelepni korintski stubovi, Hasan pašin han koji je bio prepun gostiju u ležernim restoranima, crkva Device Marije iz 3.veka izuzetno lepa i očuvana, zidine sa 4 ulazne kapije, muzeji, medrese, još nekoliko džamija i crkava očarali su nas i bilo mi je žao da sam ovom gradu posvetila samo jedan dan.
Velika Ulu džamija u Diyarbakiru
Crkva Bogorodice Marije u Diyarbakiru
Prilikom odlaska iz njega svratili smo na najpoznatiji most u regiji čija slika je simbol grada Diyarbakira. Dikle most ili Ongozlu kako ga zove lokalno stanovništvo, što znači most 10 lukova sagrađen je još u 6.veku ali je kasnije rušen i oštećivan te konačno je obnovljen 1065. godine. Dug je 178 metara i prvi je islamski most na reci Tigris iako se ponegde još vide njegovi vizantijski ostaci. Oko njega je nebrojeno restorana koji će vam priuštiti uživanje u gozbi sa pogledom na predivni most od crnog bazaltnog kamenja. Do njega se iz grada dolazi prolaskom kroz mardinsku kapiju i put nastavlja ka našem sledećem odredištu.
Na mostu 10 lukova
Dikle most
hedonizam u prvom planu
MARDIN
Grad iz 1001 noći, bajka koja vas uvodi u onaj pravi, topli orijent. Nakon što smo se smestili u hotel Ramada izvan grada, ne osetivši njegove čari, brže bolje smo pohrlili u staro mesto. Tamo nas je u svoj onoj lepoti dočekao horor od gužve u saobraćaju i nedostatku parkinga. Pošto imamo jednu čuvenu reč koju ponovimo 3 puta, brzo naletimo na slobodno mesto i parkiramo. To je nešto neverovatno😁 Mardin je naprosto čudesan. Dok šetate glavnom ulicom, pogled vam krene naviše na brojne vile sa terasama sa ravnim krovovima koje su pretvorene u kafiće, iznad njih kule medresa koje natkriljuje ravna stena na vrhu brda. Impozantno! Pogled naniže fascinira brojnim minaretima jako specifičnih oblika i dolinom kojoj se nazire Sirija na kraju. Na svakom koraku šarenilo radnji, svakojake đakonije, čajdžinice, restorani, mirisi i ukusi. Ne znaš kud bi pre seo. Na kafu, rejhan šerbet, hariri lokalnu sladicu, vino koje smo jedva dočekali i uz to koju od predivnih terasa izabrati. Pričamo pantomimom s prodavcima, vesele se kad čuju da smo iz Srbistana, zovu nas komši i nude pistaćima, ušećerenim bademima, topla atmosfera usred Kurdistana. Setismo se zapanjenih faca ljudi kad smo pomenuli gde idemo. Kakve predrasude i strahovi, sreća pa nikad ne podležemo tome.
Ulu džamija (Velika)
Seli smo u restoran gde konačno nailazimo na vlasnika koji govori engleski i on sav srećan kreće u razgovor sa nama. Zamolismo ga da sedne, da ne stoji jer nas oduševljava svojim pričama. Kreće priču o toplim ljudima koji žive u Mardinu, pomešanim verama i nacijama i krvavom istorijom koja je pogodila hrišćane na ovoj teritoriji, Asirski i Armenski narod.
Veličanstven pogled na Mardin
Asirci, odnosno Sirci, ili Kaldejci, semitski je narod naseljen u Iraku, Siriji, Libanonu, Armeniji, Gruziji, Iranu kao i po prekomorskim i evropskim zemljama gde su se mnogi iselili. Većina Asiraca danas kao glavni jezik ili drugi jezik govori novoaramejski asirski koji ima mnogo dijalekata, međutim i oni koji govore arapski jasno se razlikuju od većine stanovništva u svojim regijama (arapskog, turskog, kurdskog) činjenicom da su hrišćani. Nad Asircima je tokom 1915. i 1916. godine proveden tzv. Asirski genocid koga su provodili mladoturci paralelno sa Armenskim genocidom jer su Asirci i Armenci živjeli na istom geografskom prostoru. Među kasnijim progonima u 20. veku, poznat je simelski masakr u avgustu 1933. u gradiću u severnom Iraku, u kojem je poklano preko 3000 Asiraca, a onda su slično prošla i 63 asirska sela u provincijama Dohuku i Mosulu, u kojima danas uglavnom žive Kurdi. Masakri nad Asircima beleže se i ranije, 1900. godine od strane Osmanlija i Kurda. Asirci su hrišćani, a uz Uskrs i Božić slavi se asirska Nova godina koju nazivaju Akitu.
Toliko o Asircima i njihovoj žalosnoj sudbini od mene a mi krećemo u okolicu Mardina da obiđemo manastire koji služe liturgiju na aramejskom jeziku, Gradić Midyat i veličanstvenu nekropolu Daru.
Mardinsko šarenilo
poznati po proizvodnji sapuna
Midyat je gradić slične arhitekture kao Mardin s tim da smo uspeli da se uvučemo u njega autom, bauljajući onim tesnim uličicama. Kraj oktobra je a 30 stepeni temperatura. Cilj nam je gradska kuća u kojoj su snimane neke serije i lako je pronalazimo jer je gomila turista oko nje. Nakon šetnje preslatkim gradom odlazimo u obližnji manastir Mor Hobil i obilazimo deo koji je prepušten turistima jer je zbog covida većina zatvorena. U toku je bilo venčanje i dok se divimo nevesti pitali smo prisutne da li su Asirci ili Kurdi a oni se nakon uzvratnog pitanja oduševiše pominjanjem Srbije. Komši je bila česta reč. Sledi put uz živopisnu rečicu ka Nisiyabinu i zaustavljamo se u jedan od brojnih restorana na reci da ručamo. Prelepo i nešto što se ne sme propustiti. Hladite noge u vodi i čekate mirisnu jranu koja jako brzo stiže. Vrlo su efikasni svugde i pamtim da smo najskuplje platili ručak za dvoje 10 eura. U Turskoj je velika inflacija i sve je neverovatno jeftino. Nastavljamo ka Nisiyabinu koji je na samoj granici sa Sirijom i vozimo kroz grad. Zanimljiv kolorit, zaprežna kola i luksuzni automobili, razgibana gomila i mirni parkovi. Stižemo do rampe odakle se ide pešice kroz lepi deo grada sve do granice. Svi nas osmatraju ljubopitljivo i ne osećam se uopšte nesigurno iako sam bila u minjaku. Nenamerno! Prvih dana sam se oblačila ko bula dok nisam videla ženske u kratkim haljinama i ohrabrila se. Na žalost prelaz u Siriju je nemoguć, svuda zid i žica na vrhu, baš žalosno. Otišli smo i do crkve svetog Jakoba oko koje su antički i vizantijski ostaci i koja izvana uopšte ne izgleda kao crkva. Nakon Nisiyabina žurimo u nekropolu Daru koja je jedna od najvećih i najznačajnijih na ovom tlu.
Midyat i snimanje serije
Šajma hotel
Nisiyabin, centar
Drevni grad Dara, koji se sastoji od struktura uklesanih u stenu i prostire se na širokom području, bio je zaštićen zidom od 4 kilometra. Unutrašnja tvrđava izgrađena je na gornjoj ravnici 50 metara visokog brda na severu grada. U gradu se još mogu videti ostaci crkava, palata, bazara, tamnica, oružarnice i brana s vodom. Pored toga, oko sela se nalaze pećinske kuće koje potiču iz kasnog rimskog razdoblja. Vrhunac šetnje ovim gradom je podzemna crkva sa svojim veličanstvenim svodovima. Impresivno! Dok sam ja očarana lutala izgubila sam muža! Konačno sam ga videla gde pravi selfije s dve mlade turkinje. Dosadilo mu kamenje! Morali smo da požurimo u hotel da se prepustimo hamamu i konačno iskoristimo blagodeti prekrasne Ramade. On je nastavio na masažu a ja sam otišla u sobu da patim za propuštenim Hasankeyfom. Nismo mogli baš sve da vidimo, taj prastari grad na obali Tigrisa je doživeo potapanje zbog nove brane i zanimalo me je šta je od starog lokaliteta ostalo ali avaj.
Podzemna crkva u Dari
Snimak Dare: https://youtu.be/shbF85QSJ6w
Sutradan smo još malo šetali gradom i obilazili preostalo planirano. Zanimala me je crkva zanimljivog imena Crkva četrdesetorice mučenika u koju smo otišli na jutarnju liturgiju koja se vrši na aramejskom jeziku. Bilo je to fantastično iskustvo, slušati jezik prvih hrišćana. Crkva, sagrađena u ime Mor Behnama i njegove sestre Sare, a danas poznata kao Crkva četrdesetorice, preuzela je svoja dva imena iz ranohrišćanskih legendi i građena je sredinom 6. veka. Stropni deo, nošen lukovima postavljenim na 12 masivnih stubova u pravcu istok-zapad, izgrađen je od fino rezanog kamenja. Nakon što je Mardin 1293. godine postao Asirski centar drevne patrijaršije, duhovnim i administrativnim poslovima ljudi počelo se upravljati iz ove crkve.
Nakon liturgije, obišli smo arheološki muzej koji ima sličnu postavku kao i svi ostali u toj regiji tako da sam zaključila da mi je dosta muzeja. Krenuli smo autom iz grada i svratili do Kasimiye medrese koja ima izvor za koga govore da podmlađuje. Medresa je prelepe arhitekture kao i Zincirli medresa u samom gradu. Obližnji manastir Deyrulzafran nas je čekao i nadali smo se da će konačno zbog covid situacije da radi. Došli smo tik po otvaranju i bila je živopisna gužva.
Manastir je udaljen 4 km istočno od Mardina, na simpatičnoj planinskoj padini, sa pogledom na Mardinsku ravnicu. Manastir se sastoji od tri sprata, a svoj današnji oblik je dobio u 18. veku. Samostan je izgrađen na kompleksu koji je pre Hrista bio korišćen kao hram Sunca a kasnije kao rimski dvorac. Kada su se Rimljani povukli iz regije, Sveti Šlejmin je ovde doneo kosti nekih svetaca i pretvorio dvorac u samostan. It tog razloga je manastir ranije bio poznat kao Mor Šlejmun manastir. Nakon velike obnove mitropolita Mardina i Lefertitha, Aziza Hananya, počev od 793. godine, samostan je postao poznat kao Mor Hananayo samostan. Nakon 15.veka, manastir je počeo da se zove Deyrulzafaran (manastir Šafran) zbog biljke šafran koja raste oko manastira ili ako verujete drugoj legendi: majstori su prilikom gradnje u temelje stavili cvetove šafrana.
Manastir Deyrulzafaran, koji je privlačio pažnju ljudi kupolama, lučnim stubovima, drvenim rukotvorinama, kamenim vezom u unutrašnjosti i spoljašnosti, bio je jedan od verskih obrazovnih centara sirijske crkve tokom svoje duge istorije. Osoba koja je u regiju donela prvu štampariju bio je Petar četvrti, koji je ujedno bio i patrijarh. U štampariji su do 1953. godine izlazile knjige na arapskom, osmanskom, turskom, arapskom i naročito na sirijskom jeziku.
Manastir je još uvek jedno od važnijih verskih središta Asirske crkve. Manastir Deyrulzafaran, rezidenciju mitropolita Mardina posećuju Asirci rasuti po celom svetu kako bi primili blagoslove. Nije nam se išlo odavde ali čekao nas je poslednji grad na našem putu.
Deyrulzafaran manastirSANLIURFA
Konačno stižemo blizu Urfe i skrećemo ka čuvenom nalazištu Gobekli tepe koje važi za najstariji spomenik na kugli zemaljskoj – nulta tačka u vremenu. Gobekli tepe krije jednu od najvećih misterija čovečanstva. Iako se ne zna ko ga je i zašto gradio, misteriju upotpunjuje činjenica da je čitav kompleks megalita, rezbarija i stubova namerno zakopan. Utvrđeno je da je star 12000 godina a megaliti u obliku slova T iscrtani su raznim žibotinjama.
Više o Gobelki tepe ovde
U Sanliurfu smo pristigli u već dobro odmaklo veče i odmah krenuli u istraživanje grada. Hotel Dedeman je u samom centru i šetnjom glavnom ulicom starog grada, brzo smo stigli u samo srce grada. Balikligol je sveto jezero prepuno svetih riba koje je zabranjeno jesti. U mestu Sanliurfa rodio se prorok Abraham. Pećina u kojoj je Abraham rođen smatra se pretkom tri nebeske religije. Najpoznatija je priča o proroku Abrahamu koji se je usprotivio Nemrudu i njegovoj vojsci. Nemrud je naredio da se vezani Abraham baci u vatru. Nato je bog vatru promenio u hladnu vodu a od drveća unutar vatre nastale su ribe i Abraham se spasio. Od toga dana jezero je sveto. Ovo je jedna od legendi a postoje i one o Zelihi koja je lila suze za Abrahamom i od njih je nastalo jezero. Ovo je najromantičnije mesto prelepe Urfe. Džamija Rizvanija se ogleda u jezeru i pravi divne odbljeske u vodi
Svete ribe u velikim količinama
Park oko jezera je pun opuštenih šetača i restorana. Seli smo u jedan i oduševili se da konačno ponovo dobijemo sok od nara. U prethodnim gradovima je to bila začuđujuća retkost jer od nara uglavnom prave gusti, kiselkasti sos kojim prelivaju salate. Zbog tog sosa sam počela da obožavam salate i donela ga kući. Inače smo svuda jeli izvanrednu hranu, otkrili da nam se adana kebap najviše sviđa ali te večeri u Urfi, ono što smo pojeli, bilo je nenadmašno. Pošto mi je meso malo dosadilo, naručila sam lahmadžun i raspametila se. U povratku prema hotelu išli smo drugim putem i ostali zapanjeni onim što smo videli. Brdo izrešetano rupama, osvetljenim kao da su neki luksuzni apartmani oduševilo nas je svojim izgledom. Ova teritorija inače obiluje takvim staništima ali za ovo niti sam čula niti videla kakvo obaveštenje na google mapama.
Selo Harran
Ujutru smo otišli u selo Harran koje je blizu sirijske granice. Poznato je po starinskom načinu života u kućama koje imaju krov kao košnice. Harran je bio poznato intelektualno središte i univerzitet u Urfi nosi njegovo ime.
Legende koje okružuju Harran vraćaju se poreklu čovečanstva i kažu da su Adam i Eva ovdje zastali kad su proterani iz rajskog vrta.Povesni Harran je zaista vrlo star. Bio je središte mesopotamske kulture, kontrolirajući raskrsnicu između Damaska , Ninive i Karšemipa . Raskrsnica je gradu dala izvanredan strateški značaj. Više o Harranu pročitajte ovde:
Vraćamo se u Urfu i doživljavamo nešto neverovatno, nešto što sam se uvek pitala kom idiotu može da se desi. Tokom putovanja u par navrata smo bili šokirani da auto cestom po zaustavnoj traci voze u kontra smeru. Ulaskom u Urfu, u jednom momentu na raskrsnici se put račvao bez ikakvog znaka, jako čudna situacija i mi smo zgroženi primetili da vozimo krajnjom levom trakom kontra smera. Jao majko, (muž je vozio ne ja) kakav stres kad smo to zgroženi skužili. Srećom nije bilo auta i prvom prilikom smo se okrenuli i zbrisali u neku uličicu koja nas je dovela do tvrđave. Naravno, parkinga ni za lek i parkirali smo tek kod onog pećinskog brda i odgledali ga i po danu. Ponovo smo prošetali ribljim jezerom, promašili arheološki muzej i produžili dalje, jer sam imala jedan drugi cilj.
Na putu za Gaziantep, skrenuli smo ka Eufratu preko puta Halfetija i otišli u selo Kasaba. Popeli smo se do litica koje gledaju na reku i bili nagrađeni veličanstvenim pogledom. Tu se dve reke spajaju grleći poluostrvo sa tvrđavom Rumkale i prave izgled srca. To mi je napunilo srce i zaokružilo lepotu ovog putovanja. Prenoćili smo u Gaziantepu u istom konaku, jeli katmer na istom omiljenom mestu i ujutru odleteli kući💞
Rezime
Karte za Gaziantep možete uloviti od 250 do 400 eura za dve osobe. Ja sam ih kupila dan pre za 360. Hotele za 8 noći smo platili blizu 300 eura. Rent a car sam rezervisala preko lokalaca Cizgi. Rent a car, 120 eura za 8 dana. Prvi put smo pitali za full kasko i pošto je bila izuzetno poštena cena, 4 eura po danu a ne kao u Evropi gde deru, G. je insistirao da uzmemo jer JA vozim a i istresiran zadnjim neugodnim lopovskim iskustvom u Portu. Hrana, pića, ulaznice, benzin, sve je prejeftino i ne verujem da smo i 300 eura potrošili, znači oko 1100 eura za dvoje. Uživanjac i slobodno se zaputite💞
Hoteli u kojima smo boravili
Gaziantep -Anadolu Evlieri, zanimljiv konak
Halfeti, Casr i Canan, prekrasan konak s pogledom
Diyarbakir, 5 *,strogi centar, garaža,extra
Nensivoodoo travel 