Promenada po severu Sardinije

Prva slika na koju sam naišla u albumu „Sardinija“ je moj pas Ćoćo. Siromah je uvek u panici da li ćemo ga voditi ili ostaviti! Ovde je pokušao da se ubaci ali mu na žalost nije uspelo. Strašno mi je žao da od niskobudžetnih avio kompanija, samo Volotea prima pse.

Ukrcali smo se bez psa jednog lepog oktobarskog jutra i odleteli Ryanairom na Sardiniju. Sleteli smo u Algheru, odmah preuzeli već rezervisani auto, koji u vansezoni uglavnom nalazim za nekih desetak eura po danu, i krenuli. Alghero smo ležerno preskočili jer sam ga ostavila za kraj.

Ne znam da li mi je lepše kad sednem konačno u avion, posle svih gnjavaža na aerodromu i vožnje do njega, ili u auto, kad sletimo. U svakom slučaju mi je prelepo, jer se topim od sreće kada sam u akciji.

Spiaggia dela Speranza

Vozimo ka Bosi, zapadnom stranom Sarde i zaustavljamo se na prvoj plaži. Sardinija je poznata po svojim božanstvenim plažama sa belim peskom ali ova, da li zbog popodnevnog sunca koje ne daje moru lepe boje , nas nije raspametila. Bitnije je bilo ledeno pivo neke lokalne marke koje nam je baš dobro došlo.

Iz daljine Bosa očarava svojim raznobojnim fasadama. Iz bliza nas je još više oduševila promenada uz reku koja se tu uliva u more.

Prolunjali smo malo tesnim uličicama koje su bile totalno puste, da li zbog kasne sijeste ili ne znam čega i produžili dalje, pošto nas je čekao put na istočnu obalu.

Cala Gonone je moj izbor za spavanje i fenomenalni hotel Brankamaria. Sećam se da sam se nameračila na taj hotel i našla ga preko agoda.com duplo jeftinije nego preko booking.com. Uvek prečekiram više provajdera i nađem!

Čitala sam da se putem od Oliene prema Cali Gonone kamperi jedva spuštaju. To je mestašce odakle se kreće u obilaske predivnih nepristupačnih plaža. https://www.tripadvisor.com/Attractions-g608907-Activities-Cala_Gonone_Dorgali_Province_of_Nuoro_Sardinia.html

Hotel nam je bio vredan raspamećivanja. Nalazio se na brdašcu, sa veličanstvenim pogledom na mesto i more. Pošto nije na plaži zbog toga je znatno jeftiniji. Ono što smo doživeli za večerom je obeležilo mesece koji su sledili. ANTIPASTI! U životu veći i lepši izbor nismo videli. Sve moguće vrste morskih plodova, melancani, sušeni paradajz, nebrojene vrste sireva i sve tako ludački ukusno.

Toliko smo se najeli od predjela da testinine koje su sledile i glavno jelo, nismo ni probali. Kakav je to bio raskoš ukusa! Link za hotel Branka Marija

U pozno jutro, nakon neverovatnog italijanskog doručka, spustili smo se do mesta, pogledali plažu i krenuli na dok da se ukrcamo u neki brodić za obilaske. Čuvena Cala Luna nam je bila cilj. Inače pamtim svoja studentska putovanja po Italiji kad su nam danima davali isti džem i tvrde pogačice za doručak.Ovde i po mnogim agriturizmima gde sam boravila je stvar sa doručkom skroz drugačija. Sladak i mirisan, kolači sa ukusom narandže, kroasani politi maraskinom, a tek kafa! Samo Portugalci mogu da se mere s Italijanima u pripremi espressa.

Baš smo stigli na vreme da uletimo u čamac bez da išta kupimo od hrane i pića. Pošto je red vožnje reduciran, odlučismo da odemo samo na dva sata i lovimo čamac za nazad u 15 sati.

Uz put se brodić zaustavio kod pećine Bue Marino da se iskrcaju oni koji žele. Mi nastavljamo. Jako puno pećina ima po celom ostrvu i ne možeš baš zaviriti u svaku.

Pejzaži sa čamca su spektakularni. Jedva sam čekala da zaronim pored tih belih stena.

Cala Luna je smeštena između dve vode. Sa jedne strane reka sa druge more! Pošto je moj dragi, kao svaki lav na suncu, zaspao, krenem sama do pećina.

Gledala sam letnje slike sa sardinijskih plaža, kada se sjate milioni turista. Jeziva gužva. Imala sam privilegij da budem potpuno sama na takvom mestu. Vansezona je zakon!

Vratim se ja sa izviđanja i kažem mužu da je vreme da lagano krenemo ka mestu pristajanja! Dok smo išli ka tamo, lude čamdžije su mrtvi hladni skoro 7 minuta ranije krenuli. Trčali smo i drali se ko manijaci ali džabe. Joj, kakav šok! Gladni, žedni, još dva sata čekanja do sledećeg.

Pomirimo se sa sudbinom i krenemo preko potoka da istražimo malo unutrašnjost. Preko debla, koje prečka potok smo išli nogu pred nogu da se ne bi omakli. Unutrašnjost Cale Lune je sasušeno rečno korito prepuno peska. Ugledamo između drveća neki restoran koji nije radio na našu žalost.

Dobro smo se išetali u toj nedođiji i kada smo pošli nazad, ugledamo čamac koji pristiže.Takva nas je panika zgrabila da smo pretrčali preko debla ne obazirući se dali ćemo pasti. Muž je otrčao po stvari a ja da zadržim čamac. Mislili smo da je to naš i ne daj bože da nam opet pobegne. Čudno su me gledali što jurim ko luda i kad sam bez daha stigla, rekoše mi da je privatna tura. Pitala sam ih da li možemo da idemo sa njima i srećom pristanu te se ukrcasmo. Uf kakva sreća, jedan sat manje trpljenja za vodom!

Još jedna noć u Brankamari i živopisnom mestašcu Cala Gonone i ujutru krećemo ka Su Gologone. Uz put smo se zaustavili na još jednoj plaži u mestu Orosei.

U oblasti Supramonte, u pokrajini Nuoro, možete pronaći prirodno remek-delo, jedno od najposećenijih lokacija na Sardiniji, izrađeno od vode i uronjeno u oazu bujne vegetacije, idealno za opuštajući dan.

Su Gologone

Smaragdna voda

Komadi velikih riba, puno golubova u pećini najdragocenijeg izvora, šume hrastova plutovaca.

Ciljamo ka unutrašnjosti, iako nam nije uz put, mesto Orgosolo. Putem se zaustavljamo u preslatkim mestima Oliena i Dorgali, koja su kao muzeji na otvorenom sa mnoštvom skulptura i predivnim pogledom na stenu Supramonte.

Nešto meni najbitnije na putovanjim je kuliranje po kafićima na lokalnim trgovima i posmatranje ljudi. Nije mi cilj videti svaki muzej, ruinu ili iskopinu već osetiti duh te kulture kroz ljude. Oni su ta energija koja daje lepotu jednom mestu.

Nebo je bilo nestvarno tog dana.Vijugavim putem kroz divnu planinu Udde vozili smo se skoro jedan sat do Orgosola. Vredelo je!

Apsolutno celo mesto je oslikano muralima koji su nastali kao izraz političkih stavova.

Toliko ih je, da bi se mogla komotno jedna knjiga ispuniti njima.

Lepotama nikad kraja, a nama se bliži veče. Prolećemo veliki, prelepi grad Nuoro za koji znam da je prepun muzeja. Nema se vremena na žalost, samo panoramsko razgledanje jer trebamo stići u Olbiu. Za brzo pretrčavanje Nuora mi je jako žao.

Uz put ruševine na svakom koraku i Nuragi, spomenici iz praistorije, koji su nebrojeni. Sardinija je posuta sa oko 7000 Nuraga i vrlo često su u formacijama oltara. Tu kulturu kao i etrursku, arheolozi još nisu dovoljno rastumačili i sve je još uvek u mitskim razmerama.

Nuragi Santu Antine (jedina slika koja nije moja jer sam slikala u vožnji i mutne su)

Smeštamo se ponovo u ekskluzivan hotel za male pare i idemo u spa na opuštanje.

Hotel Geovillage resort and spa- je van grada, na putu za Smaragdnu obalu. Idealna pozicija za istraživanje tog ekskluzivnog dela ostrva. Izabrala sam da tu provedemo dve noći jer ima božanstveni spa centar, koji dobiješ besplatno uz prethodnu rezervaciju. Gomila vila i jahti na toj čuvenoj obali me baš ne baca u nesvest ali uživanje na prelepim plažama i te kako.

Plaže La Cinta i San Teodoro, sa pogledom na ostrvce Tavolara koje izgleda kao ogromni gmizavac sa krljuštima, su među najlepšim.

Izležavali smo se na još nekoliko plaža, kratko na svakoj jer sam ja uvek više za akciju i uživali u kupanju u još toplom moru, potpuno sami. Do Porto Cerva i Madlenskih ostrva je nebrojeno puno lepih plaža sa belim sejšelskim peskom. Plaže Pevero, Liscia Ruja,Blu, Golfo Aranci sa pet plaža i nebrojeno puno sanjskih uvala. Sve deluju kao da su divlje, neurbane i neokrnjene. Na Sardiniji nije dozvoljena gradnja blizu plaža i pametni ljudi su tako zaštitili svoje lepote.

U sumrak smo konačno morali da se vratimo u Olbiu, koja je velika luka, ima aerodrom i vrlo je lep grad. Sutra nas je ponovo čekao naporan put. Olbia je bila božićno ukrašena iako je još nepunih dva meseca do božića! Istorija ovoga grada seže u daleku prošlost kada je bio naseljen Feničanima u 7.veku pre nove ere. Koga zanima istorija može videti ovde:

Krećemo iz sunčane Olbie u unutrašnjost po lepom vremenu.Nije dugo trajalo!

Cilj nam je ponovo severozapadna obala ali put kreiram kroz središte ostrva zbog tople reke. Morala sam da se odreknem mesta Sveta Tereza di Galura odakle idu trajekti za Korziku i vidi se prekrasni Bonifacio, najlepše mesto na Korzici. Zanimalo me da ga vidim još jednom, pa makar iz daljine.

Četvrti dan našeg putovanja je bio jedini kišovit, baš kad nije trebalo. Toliko sam želela da se kupam u reci Coghinas koja se puši i ima vrele izvore. Zbog kiše je bilo glupo pokušati ali sam bar smočila noge.

U prolazu kroz mesto Sedini, za koje uopšte nisam čula, vidimo zanimljivu tablu. Domus de janas- u prevodu Veštičina kuća. Momentalno smo parkirali i prošetali jako čudnim i zanimljivim mestom na steni. Park je bio prepun skulptura čudnih ideja.

Ovaj prizor je kao iz bajke.Veštičina kuća u kamenu. Bilo je još dvoje mladih ispred nje i pozvali smo broj telefona koji je bio napisan na vratima da bi neko došao da nam otvori. Nestvarno iskustvo!

Na Sardiniji postoji nekoliko veštičijih kuća koje datiraju iz neolita i neki tumače da su to bile neonuragičke grobnice. Možda su kasnije korišćene kao kuće. Misterija ih obavija kao i etrurske gradove u koje sam zaljubljena.

Nakon slučajnog, nadahnutog susreta sa ovom znamenitošću, nastavljamo ka Castelsardu.Uz put je mnoštvo zanimljivih kamenih formacija ali mi se zaustavljamo samo pored Rocka elefante.

Baš impresivno izgleda stena slona.Unutra u njoj smo ugledali zaspalog psa.Nastavljamo ka još jednoj lepoti.Moje mišljenje je da u Italiji ne postoji ružno mesto. Gde god iglu da bacite, sve same lepote.

Mesto Castelsardo vas očara još iz daljine dok mu se primičete. Uvek imamo sreću sa podnevnim neplaćanjem parkinga po Italiji. Ne znam da li zato što nije sezona ali često smo se susretali sa tom srećnom okolnošću po ostalim italijanskim ostrvima a i ponegde na kopnu. U vreme sieste, na tabli piše da se ne plaća parking!

Prvo što smo uradili je bilo pronalaženje dobre tratorie sa domaćom hranom. Uglavnom pitamo meštane za preporuku a kad ih nema onda konsultujemo trip advisor ili u zadnje vreme google maps. Hrana ponovo veličanstvena! Koliko naši ljudi nemaju pojma o italijanskoj kuhinji. Svi misle da Talijanii jedu samo pizze i makarone. Nama je omiljena celokupna sredozemna kuhinja.

Posle dobre hrane imali smo snage da posetimo i muzej u Castelu. Pošto je kišica dosađivala bilo je idealno da se zavučemo među ostavštine sardinijskih stanovnika. Sasari je bila naša sledeća destinacija za naredne tri noći i hotel Carlo Feliče- Naša ćerka je išla sa grupom učenika, par meseci pre nas i nahvalila nam ovaj hotel. Stvarno je za svaku pohvalu a cena više nego pristojna. To nam je bio prvi hotel bez polupansiona i morali smo da mislimo na večeru.

Ljudi imaju zablude misleći da su samo hosteli jeftini i zalete se ni ne pogledavši neku drugu opciju.To više uopšte nije pravilo niti je tačno.Ja kad tražim krenem od 5* pa niže.

Sasari je vrlo živo mesto i za večeru smo imali probem da nađemo mesto u restoranu. Svuda su imali rezervacije. Konačno smo pronašli jednu malu neuglednu gostionu gde je bila prava domaća hrana. Melancani, pršuta, sirevi, chianti! Najeli se oboje za nekih 30 eura sa sve krasnim domaćim vinom.

Jedan dan Sasarija smo iskoristili za odlazak u Stintino i odmor na čuvenoj La Pelosi. To je još jedna u nizu prelepih plaža. Početak novembra je, dan mrtvih i gužva na plaži- čudno za to doba. Mogu misliti na šta liči u sezoni.

Baš sam se iskupala iako smo videli par meduza. Uvek mislim neće grom u koprive i stvarno sam dobro prošla. Moj dragi je još pamtio meduze sa Zanzibara i nije se usudio među njih. Kako je mogao da odoli ovoj lepoti!

Ručali smo u jednom restoranu na plaži i kiselo gledali presoljeni račun jer smo bili nezadovoljni žilavom hobotnicom.Da je dobro pa da ti nije žao kad te oderu. Dešava se!

Algero me podsetio na mali Dubrovnik. Oivičen kulama i zidinama, popločan starim, glatkim kamenjem. Ovde se govori dijalekt algueres, zahvaljujući prisustvu katalonaca u vreme španske dominacije nad Sardinijom. Aragoni su silom naseljavali ljude iz Španije a Sardinjane slali kao robove na Majorku.Tako se i danas sačuvao taj kastiljanski dijalekt koji je zvaničan ali ga sve manje mladih koristi. Istorija Algera seže daleko u prošlost i mnoge civilizacije su naseljavale kompletnu Sardiniju.

Setila sam se da je ovde odeljenje fakulteta za arhitekturu i dizajn čije je sedište u Sasariju, pošto jedan naš prijatelj sa beogradskog univerziteta tu često gostuje.

Uživali smo na zidinama Algera u umiljatim poznojesenskim zracima sunca.

Sumrak je posebno obojio luku i usidrene jedrilice koje su mamile odbljescima u vodi.

Zadnji dan pred odlazak na aerodrom proveli smo lunjajući zapadnom obalom oko Algera.Bio je jedan impresivan Nuragi kao stvoren za pentranje po njemu.Iskušala sam se i došla skoro do vrha. Srećom se nisam slomila pa da zakasnimo na avion.Sardinija mi je ostala u predivnoj uspomeni i doći će čas da napravim krug i po južnom delu. Obavezno!

Rezime

Moja finansijska konstrukcija za luksuzno i opušteno tumaranje Sardinijom je sledeća: 60 eura dve avio karte, 360 eura za 4 noćenja sa polupansionima u 4* i 3 noćenja sa doručkom u 3*.100 eura rentani auto i benzin, 90 eura put do aerodroma i parking na njemu, što je ukupno 610 za glavne troškove i još 300 za hranu, piće i ulaznice- za dvoje.