Limnos nas je tako udario u glavu da nismo znali jel smo pošli il smo došli. Grčka ostrva su toliko raznolika i neočekivana da vam nikada neće dosaditi. Na ovo ostrvo smo došli sa Samotrakija na koje smo pristali iz najistočnijeg grčkog grada Alexandrupoli. Skakanje po ostrvima je moj naomiljeniji vid putovanja.
Vozili smo se, vozili dok nam nisu udarila u oči snežno bela polja usred leta.Ogromno belo prostranstvo nas je asociralo na najveću slanu pustinju Uyuni u Boliviji. Prekrasni predeli i šetnja po toj belini su čarolija.
Najednom smo se obreli u pustinji kao da smo u Egiptu a ne na Egeju, raztandrkasmo auto načisto po nemogućim kaldrmama da vidimo kamena bela jaja dinosaurusa. Geološke formacije, kako su ih ovde krstili a za krštenje si morao da se penješ u nebesa izmedju rupičastih brda gde se sakrila crkva bez krova. I na kraju su nas presrele kubistične piramide za koje tvrde da su ih napravili pre 7000 godina ljudi koji su živeli tu pre Helena i govorili pelazgijskim jezikom.
Ako tražite ostrvo koje još uvek nije podleglo masovnom turizmu, gde umesto beach barova dominiraju vetrovi, mitovi i polja pšenice, Limnos je vaša sledeća destinacija.
Smešten u severnom Egeju, Limnos (ili Lemnos, kako se često piše) je ostrvo koje nudi ono što mnoga grčka ostrva danas ne mogu – autentičnost bez kiča. To je mesto gde ćete se zaljubiti u vetar, u tišinu, u prizore koji deluju kao da su istrgnuti iz vremena.
Na Limnos možete stići avionom ili brodom.
Limnos ima mali aerodrom (LXS) sa redovnim letovima iz Atine i Soluna. Let traje oko 1 sat. Postoji trajekt iz Pireja (Atina), ali put traje oko 20 sati – preporučljivo samo ako imate vremena i volite more. Kraći trajekti dolaze iz Kavale (oko 3,5–4h) i Aleksandrupolija.
Limnos je ostrvo zaboravljeno od žurbe sveta, ali zapisano u tišini vetra i soli.
Tamo gde se Egej otvara poput stare knjige, njegove stranice šušte od priča o Hefestu, bogu vatre, koji je baš ovde pao s neba i pronašao dom.
Zemlja crvena kao vino, goli brežuljci što se kotrljaju ka obalama, gde pesak šapuće pesme u ritmu talasa. Mirisi timijana, divlje žalfije i ribe s roštilja lebde kroz sela gde vreme hoda bosonogo, polako.
Na Limnosu, sunce ne samo da greje,ono peva. A mesec se spušta nisko, da pije vodu iz mirnih jezera u kraterima ugašenih vulkana.
Ostrvo sna i tišine, gde i vetar zna kad treba da umukne.
Na jugoistočnim padinama Limnosa, skrivena među stenama iznad sela Zoodochos Pigi, stoji jedno od najneobičnijih svetilišta u Grčkoj — Panagia Kakaviotissa. Nema kupolu, nema zvonik. Umesto krova ima zvezdano nebo. Umesto zidova, planinske litice. I upravo ta jednostavnost čini ovu crkvu duboko duhovnom.Njena priča urezana je u kamen.
Nazvana po planini Kakavos, crkva je podignuta u 14. veku od strane pravoslavnih monaha koji su bežali od turske okupacije sa Svete Gore (Atosa). U potrazi za tišinom i sigurnošću, našli su ovaj usamljeni komad zemlje, zaklonjen stenom, koji su pretvorili u svoje skrovište i mesto molitve.
Nakon što su monasi napustili ovo mesto, lokalno stanovništvo je nastavilo tradiciju — svake godine, na drugi dan po Uskrsu, lokalci donose ikonu Presvete Bogorodice iz obližnjeg sela i služe liturgiju pod otvorenim nebom. Ovo mesto je najbliže nebesima na čarobnom Limnosu.
Odosmo da predahnemo u božanstveni restoran u pećini i kad smo očekivali da će nas odrati zbog one fensi atmosfere sa pogledom na Atos, rastopismo se od šoka koliko je sve jeftino. Ali eto naleteli smo na taj Barbunaki pošteni dok su nam u elegantnoj Mirini tražili 40 eura za majcu. Povikasmo da smo na Rodosu dali 20€ za takvu istu marku. Ali ovo je Limnos! Kaze nam gospodja a mi se zgledasmo zblanuto: what a fuck, šta time misliš bona, ko je Rodos a ko Limnos. Eto i oni udareni u glavu pa nam bolest prenesoše.
Limnos nije za svakog.
To je ostrvo onih koji slušaju.
Onih koji još veruju u mit, i nalaze spokoj u onome što ne traži pažnju, ali je uvek tu , postojano, iskonsko, svoje.
Limnos treba posetiti više puta jer je stvoren za uživanje!
Nensivoodoo travel 