U Oman smo stigle same – dve žene, sa radoznalošću većom od straha i osećajem da nas čeka putovanje koje će nas promeniti. Čim smo sletele, bez mnogo razmišljanja rentale smo auto i odmah krenule put Sura. Nije bilo kolebanja – samo put, asfalt koji se proteže kroz pustinjske predele i osećaj potpune slobode.
Hitri pregled fotki bez čitanja ovde
Put do Sura bio je naš prvi susret sa pravim Omanom: surovim, a istovremeno neverovatno nežnim. Planine, more i pesak smenjivali su se kao kadrovi u filmu. Prva stanica nam je Bima Sinkole i prekrasna jama.
Plivanje u ovom ponoru je bilo pravo zadovoljstvo naročito zbog ribica koje su mi temljito odradile pedikuru. Dalje uz put smo se zaustavile u Wadi Shab koji je lepo turistički organizovan. Prvo se preko reke lokvanja odvezete na drugu obalu i tamo kreće divna šetnja. Avgust je i toplo je ali nekako podnošljivo. To leto je u Londonu bilo 40 stupnjeva a u Muskatu 34 pa smo se mi zato odlučile da posetimo Oman u krivo vreme. Čovek koji nas je dovezao čamcem nastavlja sa nama iako uopšte nismo tražile njegovo društvo. Nakon dužeg plivanja kanjonom stižete u fantastičan vodopad u pećini. Jako mi je žao da nemam slike od tamo.
U okolini Sura obišle smo vadije – prirodne oaze skrivene među stenama. U svakoj smo plivale, u vodi koja je bila osveženje i uteha, gotovo nestvarna u toj suvoj zemlji. Vadiji su nas naučili strpljenju – do njih se dolazi polako, ali nagrada je potpuni mir. U wadi Ben Kalid sam krenula sama jer moja saputnica nije htela da rizikuje i negde se slomi tako da sam bila presrećna kad mi se pridružio jedan mladić s namerom da mi pomogne. Jusuf je bio moja sreća na ovom putovanju. Imala sam torbu punu novca koju sam zaboravila dati Sanji. Rekao mi je da je slobodno pustim na plaži. Krenuli smo uzvodno pentrajući se uz slapove.
Povremeno sam se pitala da li sam normalna! Bilo je opasno i za nekoga s kondicijom a ja sam se vratila u detinjstvo koje sam provela po kanjonima i skakanjima niz Vučjanske vodopade. Jusuf je skakao s telefonom u ruci i napravio mi fantastične fotke.
Odveo me je do kraja kanjona gde smo otpuzali u pećinu koja je imala mini jezerce. Osećala sam se kao nimfa. Povratak nazad je bio avantura. Klizali smo i spuštali se niz svaki vodopad. Torba me je čekala na mestu gde sam je ostavila. Ovo mi je bilo najlepše iskustvo Omana ali i žalost da Sanja nije iskusila ovaj ludi provod.
U Suru smo se smestile u jednom krasnom hotelu Sur Plaza, lunjale gradom i upoznavale krasne ljude koji su nas radoznalo gledali. Posvuda su predivne bele plaže, divno more bez ljudi i malo jezivo iskustvo kupanja. Predivno je ali se pitaš zasto se niko ne kupa. Inače, ovde ljude baš i ne zanima previše uživanje u moru jer se verovatno sigurnije osećaju u planinama. Dok se vozite obalom stalno susrećete divne stene i u jednom od brojnih hotela kojih smo poprilično izmenjale naletele smo na knjigu o geologiji koja je ovde jako dobro proučena.
Jedno od najjačih iskustava bilo je posmatranje kornjača koje dolaze da polažu jaja. Tišina noći, mesečina, spori i dostojanstveni pokreti kornjača – sve je delovalo sveto. Bile smo samo nemi posmatrači jednog drevnog rituala prirode.
Inače je odlasku u rezervat Ras Al Jinz prethodio još jedan ludi doživljaj. Pošle smo autom na plažu da tražimo kornjače. Naravno u onom mraku smo upale u pesak i zaglavile se totalno. Iskačem pred prvi auto tenk i molim za pomoć. Neka ekipa mladih Dubajčana nas je zaintrigirano posmatrala pitajući šta radimo tu! Ležerno nam izvukoše auto i nakon što su ga bezbedno parkirali ostadoše da gledaju dve lujke koje bauljaju po mraku i traže gnezda. Najednom smo dobauljale do porodice koja je ležala u onom mraku na plaži i zabavljala se. Odmah su nam ponudili da sednemo kod njih, upoznali nas sa svojih desetoro dece i zapričali se. To je bilo stvarno fantastično zabavno dok nije najednom banula policija! Brzo su se počeli pakirat i policija nas je sve poterala. Pošto smo bile daleko od auta zamolile smo policajce da nas odvezu do tamo. Ni manje ni više! Nakon toga su nas uputili u rezervat gde platite i idete gledat kornjače koje snose jaja, zatrpavaju ih i odlaze u more! Bilo je divno iskustvo, Sanja je ludo vrištala od ushićenja!
Iz Sura, put nas je odveo u pustinju. Tamo smo shvatile šta znači prava tišina. Pesak koji menja boje tokom dana, vetar koji briše tragove i osećaj da si mali, ali potpuno prisutan. Noć u pustinji ostaje zauvek u sećanju – nebo puno zvezda i tišina koja ne pritiska, već smiruje.
Sledeća stanica bila je Nizva, grad koji čuva duh starog Omana. Tvrđava, pijaca, mirisi začina i datula – sve je delovalo autentično i nenametljivo. U Nizvi se prošlost ne izlaže, ona se živi. Tu smo se prvi put zaista osetile kao putnice, a ne turisti.
Odsele smo u jako zanimljivom hotelu Antique Inn, naveče otišle u prvu prčvaru gde smo fenomenalno jele i ujutru krenule u Nizwa tvrdjavu. Jako lepa kolekcija eksponata, sadržajan vodič i tuga što nemamo auto 4×4 da idemo u planine. Preskupi su bili ti terenci a pored divnih razgleda sa planine, mamili su me još lepši hoteli koji su tamo gore. Odlučile smo se za Salalu umesto planina i to je takodje bio izvrstan potez. Pre juga trebalo je pogledati i glavni grad koji se ne sme propustiti.
Povratak u Muskat doneo je drugačiji ritam. Odsele smo u Hilton hotelu, koji je bio savršena baza za obilazak grada, autom naravno ali najviše nas je privukao bazen na vrhu hotela i perfektno niska cena. To si treba priuštiti! Sa bazena na vrhu se pružao pogled na celi grad. Muskat je elegantan, uredan i nenametljivo luksuzan. Obišle smo sve što grad nudi – od džamija i muzeja do kraljevske opere. Grad je delovao kao skladna ravnoteža tradicije i savremenog života. Sledeći dan smo krenule autom van ka Mutri i kraljevskoj palati Al Alam, koja je okruzena dvema tvrdjavama Al Jalali i Al Mirani. Mesto je naprosto magično. Tamna mistična brda bez vegetacije okružuju divnu sjajnu palatu koja izgleda kao neki skromni dom. U okolici su ludo lepe plaže i lanac najkupljih hotela Šangri la. Uzivale smo u divnom moru, sledeći dan vratile auto i odletele na jug.
Na kraju putovanja odletele smo u Salalah. Avgust je značio kišnu sezonu – khareef – i potpuno drugačiji Oman. Zelenilo svuda unaokolo, reke koje teku, vodopadi koji se spuštaju niz brda. Turisti dolaze upravo zbog toga, ali uprkos većem broju ljudi, priroda je i dalje dominantna. Kiša je osvežavala vazduh, a pejzaži su više podsećali na tropske krajeve nego na Bliski istok.
Uzele smo divan hotel na plaži očekujuči uživanje! Na naše zaprepašćenje dočekuju nas ogromni talasi i poludelo more. Pa kakav je to top sezone. Objašnjavaju nam da je sad vreme monsuna i svi idu u planinu koja okružuje Salalah jer je sve zeleno i prepuno vode.
Sledećih dana obilazimo vodopade koji prave predivne tirkizne bazene. Putevi do njih su perfektni ali nakrcani autima (tenkovima od džipova) tako da vožnja traje i traje. Srećom parkinga ima dovoljno svugde.
Masa ljudi izletuje po travi, svuda miriše rostilj, deca puštaju zmajeve a neki se voze čamcima. Ayn Darbat je najpopularniji. Najlepša scena iz Ayn Athum je bila sa tri žene koje su mi se tako lepo nacrtale ispred vodopada i ispale sjajni kontrast tirkiznoj vodi.
U jednoj putničkoj grupi sam zasledila curu koja živi u Salalahu. Pisala sam joj i ona nas je s oduševljenjem prihvatila. Provele smo divno popodne slušajući direktne priče o životu tamo. Šetajući s Danijelom, tražimo neki kafić i obilazimo Mughsail plažu. Čikice zasele i piknikuju, ljubazno nam ponudiše čaj i onako žedne kud da odbijemo. Baš sam ih blagosiljala za lepe trenutke. Inače su turisti iz Saudijske Arabije.
Ayn Razat sa pećinom i jedini trenuci kad smo doživele kišicu. Svi joj se vesele a mene malo panika da ne nabujaju potoci preko kojih smo morale preći dolazeći dovde. Naravno retke smo sa običnim autom, svi voze ogromne džipove. Jele smo svuda predivnu hranu. Ništa nije skupo! Za auto nismo uzele osiguranje i bila sam malo panična izmedju onih tenkova, poplava i ogromne gužve. Srećom sreća prati hrabre tako da nam se sve divno završilo. Iz Salale smo letele u Abu Dabi pa direkt doma, prepune divnih utisaka.
Oman nas je naučio da putovanje ne mora biti glasno da bi bilo snažno – dovoljno je da bude iskreno i slobodno, baš onakvo kakvo tražimo kada putujemo same. Bezbednost, ljubaznost ljudi, raznolikost pejzaža i osećaj slobode učinili su da se kao dve žene koje putuju same osećamo sigurno i ispunjeno. To je zemlja kontrasta, pustinje i vode, tišine i života i zemlja kojoj se u mislima uvek vraćamo.
Za kraj i malo korisnih informacija:
Kretanje i rentiranje automobila:
Rentanje automobila u Omanu je jednostavno i povoljno, a ujedno i najbolji način za istraživanje zemlje. Manji automobili mogu se naći već od 15–25 OMR po danu, dok su 4×4 vozila, koja su idealna za wadije i pustinju, uglavnom 25–40 OMR dnevno. Gorivo je veoma jeftino (oko 0,20–0,25 OMR po litru), pa su duga putovanja kolima pristupačna.
Javni prevoz je ograničen i nepraktičan za prirodne znamenitosti, pa je sopstveni automobil gotovo neophodan ako želite slobodu kretanja.
️ Smeštaj
Oman nudi veliki raspon smeštaja:
• Guesthouse i jednostavni hoteli: 15–30 OMR po noći
• Hoteli srednje kategorije (3★): 30–70 OMR
• Luksuzni hoteli (4★–5★, poput Hiltona u Muskatu): od 70 OMR naviše
Kampovanje je u mnogim delovima zemlje dozvoljeno i često besplatno, posebno u pustinji i oko wadija.
️ Hrana
Hrana je povoljna i ukusna:
• Lokalni restorani i street food: 2–5 OMR po obroku
• Turistički restorani i hoteli: 8–15 OMR i više
• Kafa u kafiću: oko 2 OMR
️ Ulaznice i aktivnosti
Većina prirodnih atrakcija – wadiji, plaže, vodopadi – nema ulaznica. Ulazi u muzeje i tvrđave su simbolični i uglavnom koštaju nekoliko OMR.
Okvirni dnevni budžet
Za samostalno putovanje sa rentiranim autom, spavanje u hotelima srednje kategorije i kombinaciju lokalne i restoranske hrane, realan dnevni budžet iznosi oko 60–85 OMR po osobi.
Oman se pokazao kao zemlja u kojoj je putovanje organizaciono lako, cenovno razumno i iskustveno izuzetno bogato.
Za kraj
Ako razmišljate o Omanu kao solo putnica ili u ženskom društvu, ova zemlja je iznenađujuće sigurna, organizovana i nenametljivo gostoljubiva. Idealna je za one koji vole prirodu, putovanja kolima i osećaj da su daleko od masovnog turizma.
Oman nije destinacija koja se „konzumira“ – on se polako otkriva, kilometar po kilometar, pogled po pogled. I upravo zato ostaje dugo u mislima.
Ako imate pitanja ili planirate slično putovanje, pišite mi u komentarima – rado ću podeliti iskustva.
Više fotografija pogledajte ovde
Nensivoodoo travel 