Sirija i Libanon, dva prastara feniksa

Dve godine me mučila ideja o odlasku u Siriju. Kada smo te 2019. bili skoro blizu realizacije dogovarajući se u putničkoj grupi „Neobična putovanja“ , prozvaše nas „Družina bedaka“. Na našu žalost ponovo izbiše sukobi u Siriji i ideja nam ostade u zapećku. Do sada! Družina bedaka, kako ostadosmo da se zovemo je odrinula put Beiruta upravo pred katolički božić urnebesne 2021. godine. Za organizaciju i ostvarenje ove ideje bila je potrebna prvo velika želja, zatim doza ludosti i neustrašivosti i na kraju poznavanje nekoga ko će nam u tome pomoći. Sirijska agencija Marotta i Ayoub Smadi su nam napravili vize, dočekali nas na aerodormu u Beirutu i naša tura od 7 dana je mogla da počne.

Ako vam se ne čita nego bi samo gledali slike kliknite ovde: Video snimak o ove dve drzave pogledajte ovde:

Kakvo je samo to veselje bilo kad smo se ispred Beirutskog aerodroma stisli u kombiju i krenuli vijugavim putem uz planinu. Prvi šok je bila granica. Baš nismo očekivali toliku gnjavažu iako, kad vratim film kako smo ležerno prošli nazad sa sposobnim šoferom, ovaj prvi šofer je bio malo smotan. Pa šta je tu njemu bilo čudno da prvo moramo platiti vize, na drugom šalteru prikažemo naše pcr teste i konačno na zadnjem šalteru nam lupe pečat. On je nas prvo odveo na taj zadnji šalter i raspravljao se, nismo razumeli o čemu. Inače sam stekla utisak da ljudi tamo previše pričaju, nema ništa kratko i jasno. Elem, prodje sve to vrlo benigno i konačno se primakosmo Damasku. E onda je trajalo i trajalo, jer smo uronili u gradsku vrevu samog jezgra a naš hotel u topu topova. Konačno se kombi zaustavio negde odakle više nije moglo da se ide autima i krenuli smo peške, svako sa svojom prtljagom. Nas petoro, svi različiti, avantursti sa rancima, ja naučena da sve spakujem u mali kofer i dvoje poslednjih sa malo većim koferima. Logično, veći su od mene i garderoba im je veća. Iza nekih majušnih a lepih vrata u jednom uskom sokaku otvori nam se pogled u rajski vrt. Hotel Talisman kao orijantalna bajka, sve sobe različite, samo smo vrištali i dobacivali jedni drugima šta imamo u sobi. Od hamama do zavese s karnerićima oko kade. Ja i moja cimerka Sanja smo odmah raspalile da plešemo po sobi uz neku blesavu muziku i šaljemo snimke našima da vide koliko smo žive. Hotel nas nije dugo okupirao jer za džaba nam bazen kad je decembar. Stigao je Ayoub sa vrećama punim para da nam razmeni, uvede nas u program i upozna s vodičem. Sve je izgledalo sjajno, od božanstvenog hotela do gomile novca koji smo u vreće trpali. Vodič je predložio da nas odvede na večeru u jedan fensi restoran gde nam je rezervirao. Ponovo prekrasno zdanje, krcato ljudima, konobari obučeni kao neki prinčevi, hrana da ti se zavrti u glavi od svega što smo probali. Uzeli smo sirijski meni koji se sastojao od gomile predjela, salata i raznih humusa. Znala sam da je to tek početak ali ja sam bila gotova. Prežderala sam se samo od predjela. Krenula su smenjivanja raznih djakonija od mesa, sarmica, više i ne znam šta sam sve probala. Na kraju ogroman oval s raznim slasticama i voćem. Morale smo da pobegnemo u šetnju jer je bilo neizdrživo onako nakljukan sedeti. Te večeri nam se pridružio i naš šesti član koji je iz Norveške otišao u Irak, vozikao se okolo oko 2 sedmice i doleteo direktno u Damask. Dečkić od 26 godina.

Sirija kuburi sa strujom zbog sankcija koje joj je nametnuo zapadni svet i ne može da se iščupa iz nemaštine. Damask odaje sasvim drugačiju sliku. Šetale smo mračnim ulicama, svetlost je dopirala samo iz radnji i kafića u kojima nisi mogao naći mesto. Vrvi sve od gužve i života. U jednom kafiću je bila tako dobra muzika da smo zaplesale na ulici. Besciljno hodajući, naišle smo na gužvu za ulazak na neki rock koncert. Umuvale smo se unutra iza ledja pregledača karata i nismo uspele puno dalje jer je gužva bila neopisiva. Inače u Siriji korona ne postoji, oni je apsolutno ignorišu. Pošto smo videle samo sjajnu binu kao na nekom ogromnom Evropskom odru, zadovoljivši znatiželju odlutale smo dalje. Svašta smo još videle od znamenitosti što ćemo sutra sa vodičem detaljno upoznati. Uz pomoć google mape smo se vratile nazad do hotela, drugačije bi bilo nemoguće.

U rano jutro nam je došao vodič Walid i krenuli smo u obilazak ovog predivnog grada. Damask je najstariji glavni grad na svetu. Kroz njega protiče malena reka Barada koja je žila kucavica. Damask doživljava suvu klimu zbog efekta kišne senke koja se stvara time što je zaklonjen Anti Libanonskim vencem. Krenuli smo u obilazak starom rimskom ulicom Rekta koja je bila duga 1500 metara u trenutku nastajanja i poznata po svom davnom stanovniku Saulu, kasnije preimenovanom u apostol Pavle. Na njoj se nalazi Maronitska katedrala koja je sada grčka pravoslavna patrijaršija. Tu smo se navečer privučeni brojnim ljudima umuvali i sasvim slučajno upoznali sveštenika Prokopija koji je doktorirao bogosloviju u Beogradu. Jako zanimljiv susret i jedan od začina koji vam putovanje učini magičnim. Šetnja Damaskom vodila nas je do Azemove palate, Velike džamije Omajada, Nacionalnog muzeja i Suka prepunog robe i prodavaca. U Azemovoj palati sam se osećala skoro kao u Alhambri. Raskoš i arabeske, prizori iz nekog starijeg života kao i rajski vrtovi, omadjijaše nas. Omajada džamija je najveća i jedna od najstarijih na svetu te se smatra četvrtom najsvetijom džamijom islama. Izgradjena je u 7. veku na mestu ranohrišćanske bazilike posvećene Svetom Jovanu. U njoj se i dalje nalazi oltar glave svetog Jovana na mestu gde se njegova glava otkotrljala. Odmah sam zamislila Salome kako pleše ples 7 velova kralju Irodu i kao nagradu traži glavu ovog sveca. Muzej je izuzetan samim malim delom koji je otvoren za javnost. Ostatak još nije sredjen i priča o zaposlenima u muzeju koji su se na razne načine dovijali da sakriju umetnine i artefakte nas je oduševila.Vrzmanje po suku ispred koga stoji rimski slavoluk i akvadukt je posebna čarolija. Zaključili smo ovaj predivni dan brojinim posedanjima na napitke kao što su salep, sok od nara, cedjeno voće, čaj i davili se u njima. Večerali smo u malo skromnijem restoranu nego sinoć i pripremali se za novi dan.

Dan drugi i kretanje ka Maalouli. Mesto Malula se nalazi na oko 56 kilometara severoistočno od Damaska u planinskoj oblasti Kalamun, na nadmorskoj visini od preko 1500 metara. Prirodno je izolovano i zaštićeno pa su njegovi stanovnici ostali privrženi hrišćanstvu i aramejskom jeziku. Ime Malula na aramejskom znači “ulaz”, što ukazuje na položaj mesta na uzanom prolazu između dva strma brda. Manastir Svetog Srdja i Bakusa je poznat po tome što se jedino tamo još uvek drže liturgije na aramejskom jeziku. Iz njega smo pešice nastavili ka manastiru Svete Tekle koji vodi kroz stenoviti klanac nalik suku sličnom onom u Jordanu koji vodi ka Petri. Veličanstven💞 Sveta Tekla je poznata po jako zanimljivoj priči. Prema legendi, Tekla je bila devojka iz plemićke paganske porodice. Sa 18 godina je pobegla od kuće. Otac je dogovorio njen brak sa paganinom, ali je ona želela da bude hrišćanka. Rimski vojnici su je gonili i u blizini Malule naišla je na put blokiran visokom stenom. Pomolila se Bogu, stena se otvorila i ona je ušla u pećinu, izbegavši zarobljavanje i smrt. Tu je provela ostatak života. Tekla je u pećini iskopala izvor vode koju vernici smatraju svetom vodom jer može da izleči paralizu, reumatizam i neplodnost. U manastiru boravi sedam monahinja sa igumanijom. Bave se zanatima kao što su šivenje, vez, izrada brojanica, ukrašavanje ikona, a takođe vode i malo sirotište. Sveta Tekla je inače prva ženska svetica stradala zbog svoje ljubavi prema Hristu kojem je pristupila slušajući propovedi sv. Pavla koji je svoju misiju upravo vršio po Siriji gde je i sam kršten od strane sveštenika sv. Ananija na reci Barada. Nadahnuti svim viđenim nastavljamo u tom duhu. Sledeća stanica nam je manastir Mar Musa. Njega nam je ubacila u program agencija na našu inicijativu. Naporno penjanje do manastira, živopisnim suvim predelom vredelo je svake graške znoja. Na vrhu nas je dočekao srdačan monah i odmah nas bombardovao čajem i kolačima koje smo gustirali uz veličanstven pogled na dolinu. Kasnije smo odvedeni u prekrasnu malenu crkvu ispunjenu originalnim zanimljivim freskama. Monah nam je svaku sliku opisao i istinski smo uživali. Prosto nam se nije išlo otuda ali čekala nas je još duga put do Aleppa. Ovde mozete videti snimak Mar Muse, a ovde procepa ka Tekli. Objašnjenja monaha u Mar musi ovde a Oče naš na aramejskom ovde

Snimak Homsa ovde:

Putem smo zastali još u Homs, jedan od najnapaćenijih gradova Sirije. Bio je nekada divan i moderan grad, to smo videli vozeći se ulicom sa drvordom palmi i vila u pozadini. Nakon toga su sledile šokantne scene. Čitavi delovi grada sravnjeni sa zemljom. Nema kraja! Vozimo se, gledajući zamagljenim očima jer suze ti automatski naviru na sliku te nesreće, sudbine hiljada i hiljada ljudi koji su preživeli, pobegli ili stradali. Grozota ljudske rase koja je jako puno napredovala. Gde! Na žalost nigde. I dalje se vrte jedni te isti scenarii od kako je sveta i veka. Često mi se nameću misli o brojnim predskazanjima velikanskog uništenja kao što su doživele Sodoma i Gomora. Da li će nas nešto prizvati pameti da opstanemo. U takvoj atmosferi ulazimo u Aleppo koji se nadovezuje toj tuzi. Prastari grad, kolevka civilizacije i uništenje gde god pogledaš. Po sumornim licima ljudi vidimo drugačiju klimu od one u Damasku. Ovaj grad je mnogo propatio i pitamo se šta je kome smetao jedan prekrasan suk, najduži na svetu da ga totalno unište. Rezignirano šećemo , gledamo razrušene dućane i mislimo se koliko li je ljudi unesrećeno ostavši bez posla, svega što su imali, svog grada, možda i porodice. Sada se potucaju po Evropi i izazivaju razne osećaje kod ljudi koji ne razumeju šta ih je primoralo da napuste svoj nestali dom. Prolaskom pored moje ljubljene citadele vidimo decu gde igraju fudbal podno ruševina. Scena koja ti daje nadu i slama srce. Penjemo se ka citadeli, slušamo razlaganje našeg Walida i ja se topim od sreće. Od davnina čeznem da hodam ovim kamenjem. Tu nas vodič pita šta mislimo: Da li je citadela na brdu ili ne? Ja bubnem da ne i pogodim. Ispod nje je bio drevni grad koji su skorašnja iskopavanja razotkrila, za sada samo paganski hram boga oluje Hagada. U citadeli je novi amfiteatar, raskošna prestona dvorana, džamije, bazilika, tornjevi i neverovatan pogled na grad. Malo nam smeta sivilo ali se emocionalno uklapa sa tugom grada. Ne da nam se otići odavde ali pauza za čaj podno citadele je olakšavajuća okolnost. Tu rezimiramo sve što smo čuli o Alepu. Jedan od najstarijih stalno naseljenih gradova na svetu, Alep, čuva ostatke više od četiri milenijuma bliskoistočne istorije. Citadela u Alepu je gusto slojevit mikrokosmos ove duge i složene istorije. Većinu građevina na citadeli podigli su Ajubidi u dvanaestom i trinaestom veku, ali značajne građevine su sačuvane i iz osmanskog perioda. Citadela je izgrađena na prirodnom krečnjačkom kamenu koji se uzdiže oko 30 metara iznad nivoa okolne ravnice. Njeni visoki zidovi, impozantan ulazni most i velika kapija ostali su uglavnom netaknuti i dominiraju obrisom grada. Unutar njenih zidova, tkivo unutrašnjeg prostora citadele je ugroženo nizom invazija, zemljotresa, i prirodnim propadanjem uzrokovanim izlaganjem vremenu. Obišli smo i muzej u kome su čuvari pozorno strmeli u nas da slučajno ne slikamo. Izvanredna ali mala kolekcija koja me ponovo oduševila tipičnim hetitskim figurama koje sam prvi put videla u Mesopotamiji. Prošetali smo Armenskom četvrti koja me svojim kamenim nadsvođenim ulicama jako podsetila na kamena sela na grčkom ostrvu Hios. I ovde su vidljiva razaranja. Deo grada gde je naš hotel Palace je skroz očuvan i jako lep. Uz šetalište rekom Qweiq tražimo restoran i razgledamo brojne parkove. Nadamo se lepšoj budućnosti za Alep, jedan od najstarijih gradova na svetu. Snimak detalja iz Alepa ovde:

Treći dan i opet ranojutranja užurbanost. Ispunjeni dan koji nam ne da vremena za razvlačenje. Stižemo u Hamu, gradu poznatom po svojih sedamnaest norija koje se koriste za zalivanje vrtova. Lokalno se tvrdi da datiraju iz 1100. godine pre Hrista. Iako su se kroz istoriju koristile za navodnjavanje , norije danas postoje kao gotovo u potpunosti estetska tradicionalna predstava. Ti ogromni vodenički točkovi imaju niz drvenih kutija kojima se zahvatala voda da bi se punio drevni akvadukt. Od preko stotinu, ostalo ih je samo 17 i služe kao atrakcija za turiste. Inače, naš utisak je bio da u Siriji nismo videli prljaviji grad. Bežimo što pre iz njega, to jest nakon ispijanja čaja u predivnom restoranu Aspazia. Vozeći se prema Levantskom zalivu ugledamo dominantni Crac des Shevaliers. Ovaj zamak predstavlja najznačajniji primer koji ilustruje razmenu uticaja i dokumentuje evoluciju utvrđene arhitekture na Bliskom istoku tokom vizantijskog, krstaškog i islamskog perioda. Crac des Chevaliers je sagradio Hospitalski red Svetog Jovana Jerusalimskog od 1142. do 1271. godine. Daljnjom gradnjom Mameluka krajem 13. veka, svrstava se među najbolje očuvane primere krstaških dvoraca. Dvorac se nalazi na visokom grebenu jer su takvi bili ključni za odbrambeni položaji. Dvorac je apsolutno veličanstven, u dvorištu vidimo gde je stajao okrugli sto vitezova koji su posle izgona od Mameluka, preselili na Rodos. Otuda ih je proterao Sulejman veličanstveni i konačno su na Malti napravili neosvojivu tvrdjavu. Spavamo podno dvorca u nekom sasvim običnom gradiću koji je neobičan jer je prepun hotela i restorana. Saznajemo da je to bilo omiljeno mesto izletnika i brojne sirijske porodice su tu imale vikendice zbog lepog vazduha i blizine mora -samo 30 km. Obnavlja se i gradi na sve strane, srećom💞.

Konačno pokret ka Palmiri pustinjskoj nevesti i vrhuncu našeg putovanja ne samo zbog njene lepote već i zbog nedostupnosti. Na jednom chek pointu nam se u kombiju pridružuje general sirijske vojske glavom i bradom. Inače smo pre toga svakodnevno stajali na brojnim chek pointima, obavezno bi pitali odakle smo na šta smo odgovarali Kroati i Srbi. Na jednom vojnom punktu je čovek oduševljeno uzviknuo Novak Đoković na šta su moji saputnici počeli da se ubacuju sa Lukom Modrićem, dal ga zna. Baš smo se zabavljali putem. Jedini način da dođete do Palmire je uz dozvolu i pratnju. Atmosfera se u kombiju zagrejala i počele su predstave za čoveka koga rat nije ubio al smo ga zato mi istraumirali. Na jednoj pauzi izlazim ja iz radnje noseći kafu kad vidim generala gde se hvata za glavu. Okrećem se i vidim daleko u pustinji Sandru kako se izdvaja od vojnika i trči prema razorenom tenku. Ovaj vrišti za njom objašnjavajući joj da je tamo teritorija Daeša (Isis). Sandra je samo htela da napravi bolju fotku! Urnebes! Sledeće zaustavljanje smo tražili ispod velikog znaka na cesti – putokaz za Jordan, Irak itd. Hteli smo da se slikamo ispod njega što se ispostavilo kao malo teža misija jer su non stop jurcali teretnjaci. U trenutku zatišja iskoristila sam priliku i brzo legla ispod znaka, čula generala gde opet viče i paniči al fotka je već bila gotova. Tako smo nas dve postale jako simpatične zgodnom generalčiću. Konačno stižemo u Palmiru i izlećemo iz kombija van sebe od sreće.

Palmirenskim carstvom je vladala kraljica Zenobija, zvanično kao regent za svog sina Vabalata , koji je nasledio tron 267. godine u dobi od deset godina. Godine 270. Zenobija je brzo osvojila veći dio rimskog istoka, pokušavajući održati odnose s Rimom kao legitimnom silom. Godine 271. preuzela je carsku titulu i za sebe i svog sina, boreći se u kratkom ratu sa rimskim carem Aurelijanom, koji je osvojio Palmiru i zarobio samoproglašenu caricu. Godinu dana kasnije Palmirenci su se pobunili, što je navelo Aurelijana da uništi Palmiru.
Uprkos kratkom postojanju, Palmirensko carstvo se pamti po tome što je njime vladala jedna od najambicioznijih i najmoćnijih žena u kasnoj antici. Slave je i u Siriji, gde igra važnu ulogu kao ikona u sirijskom nacionalizmu. Oaza je počela da cveta pod rimskom vladavinom Tiberija nakon otprilike 15. godine do oko 273. Ruševine Palmire datiraju iz ovog rimskog perioda – pre 313. godine Milanskog edikta, ranohrišćanske arhitekture i vizantijskog inženjerstva. Ovo je vreme kada je zapadna civilizacija bila pod uticajem istočnjačkih tradicija i metoda – uvođenje al-jabre (algebre) i arhitekture ugrađene u luk, poznate kao karakteristika u zapadnogotičkoj arhitekturi, ali poreklom iz Sirije. Pejzaž se ponovo promenio. Palmira je i dalje priča o susretu istoka sa zapadom. „Cardo Maximus“ je ime dato velikim bulevarima koji se protežu na sever i jug u drevnim rimskim gradovima. Monumentalni luk Cardo Maximus vodio bi putnike i trgovce prikolicama do grada Palmire. Ruševine ovog sirijskog grada daju današnjim arhitektama i urbanistima dobru predstavu o prošlim modelima. Jeste li se ikada zapitali zašto je vaš dom tako simetričan? Delimično se za nju okrivljuju i drevne ruševine Palmire, grada zvanog Pustinjska nevesta, koji je ponovo otkriven u zapadnoj Evropi u 17. veku. Slično kao što je otkriće kralja Tutua uticalo na umetničke dekore, „Karavan grad“ Palmira u centralnoj Siriji stvorio je svetsku fascinaciju klasičnom arhitekturom.
Arhitektura Palmire je pokazala istočni uticaj na zapadnu umetnost i arhitekturu. Kao citadela na vrhu brda u Alepu , iznad Palmire stoji rekonstruisana citadela – Qala’at ibn Maan. Do nje nismo mogli otići jer su sada tu smeštene ruske trupe i verovatno su nas posmatrali kroz nišane snajpera. Kada je Islamska država (ISIS ili Daesh) pretekla sirijske trupe 2015. godine, militantni pobunjenici izabrali su najviši grad, Qala’at ibn Maan, da izvojevaju svoju najveću pobedu. Kasnije su teroristi sistematski uništavali kultnu arhitekturu, koju su smatrali bogohulnom.

Kao turistička destinacija, Palmira je još uvijek područje fascinacije i užasa. Godine 2015, nakon što je militantna grupa ISIS preuzela kontrolu nad Palmirom, rekonstruirani amfiteatar bio je pozornica za masovna strijeljanja i javna odrubljivanja glava. Počelo je uništavanje najstarijih spomenike arhitekture. Osim toga, teroristi su dozvolili takozvanim crnim arheolozima da rade u gradu. Pronašli su načine da preprodaju artefakte na crnom tržištu za veliki novac. Spomenici koji nisu pokretni su bili uništavani. Deo je spašen u muzeju Damaska.

Pre nego što su teroristi uništili Belov hram, Baal hram je bio najkompletnija građevina rimskih ruševina u Palmiri i Siriji. Od njega je ostala samo jedna grandiozna porta koja štrli iz gomile kamenja. Prvo pominjanje Palmire je iz 900. godine pre Hrista. Palmirom su vladali najpoznatiji kraljevi antike. Arhitektura antičkih vremena preživela je do danas i zaista je jedinstvena. U Bibliji postoji opis takve tvrđave kao što je Palmira. U to vrijeme Sirija nije bila jedna država. Na njenoj teritoriji vladali su razni kraljevi i plemena. Kralj Solomon je odlučio sagraditi Tadmor (prethodno ime Palmire) kao uporište za zaštitu od napada Aramejaca. Grad je sagrađen na raskrsnici trgovačkih puteva. Ubrzo nakon što je grad izgrađen, gotovo je potpuno uništen u osvajanjima Nabukodonosora. Izuzetno povoljna lokacija potaknula je nove vlasnike da renoviraju naselje. Od tada su ovamo stalno dolazili bogati trgovci i plemići. Za kratko vreme, iz sela u pustinji, Palmira se pretvorila u kraljevstvo. Glasine o neizmernom bogatstvu proširile su se čak i širom Evrope. Sam rimski car je saznao da u blizini doline Eufrata postoji neizbrisivo lep grad Palmira. Siriju su tada delimično kontrolirali Parti koji su bili u ratu s Rimom. Nekoliko godina kasnije, zapovednik dinastije Antonine ipak je zauzeo Tadmor {prvo ime Palmire} . Od tada su grad i njegova okolina postali rimska kolonija ali lokalni vladari su dobili proširena prava koja nisu bila na drugim osvojenim zemljama. Uživanje u razgledanju ranjene gazele je neopisivo zbog nedostatka hordi turista. Vraćamo se prema Damasku i uz put se opraštamo od generala. Poklonio mi je Zenobijin kamen a ostalima čaure od metaka koje nisu pronašli u prtljagu kad su stigli kući. Samo su naišli na neka pisamca na arapskom!

Poslednje večeri se ponovo raspoređujemo po predivnom hotelu Talisman, večeramo u proverenom i divnom restoranu Naranj i šećemo prepunim ulicama Damaska. U kafićima prosto ne možeš naći mesto, prepuno mladih koji se druže, vani polumračni sokaci zbog nedostatka struje i neopisiva sigurnost koju osećamo. Čudno! Dan pre je Izrael bombardirao neko mesto na obali. Jedan od saputnika želi da se obrije u usputnoj berbernici, ja mu pravim društvo i umirem od smeha i oduševjenja kako ga berberin brije i pleše. Na kraju mu je nešto radio koncem po faci i plesao celim telom. Setila sam se da negde rade tako depilaciju! Bilo ga je jako zanimljivo gledati. Na kraju nije hteo ništa da naplati. Jedva mu je Željko utrpao nešto para. Sutradan je dan za oproštaj sa Sirijom i obilazak Bosre pred odlaskom u Beirut.

Bosra se nalazi na teritoriji koja je u rukama pobunjenika. Trenutno vlada nekakvo primirje pa smo zato mogli do nje. Putem vidimo crne zastave Hesbolaha i neke belo-zelene, drugačije od onih zvaničnih. Bosra je jedinstveni antički grad izgrađen od crnog bazaltnog kamenja. Ime Bosra se pojavljuje na dragocenim pločama Tell el-Amarna u Egiptu, koje datiraju iz 14. stoleća pre Hrista i predstavljaju kraljevsku prepisku između faraona i feničanskih i amoritskih kraljeva. Postao je severna prestonica Nabatejskog kraljevstva. Godine 106. nove ere započelo je novo doba za Bosru kada je uključena u Rimsko Carstvo.
Aleksandar Sever joj je dao titulu Colonian Bosra, a Filip arapski kovao valutu posebno za nju. Tokom vizantijskih vremena, Bosra je bila glavno pogranično tržište na koje su dolazili arapski karavani da se opskrbe, a njeni biskupi su učestvovali na saboru u Antiohiji. Bosra je bila prvi vizantijski grad u koji su Arapi ušli 634. godine u fazi islamske ekspanzije.
Danas je Bosra glavno arheološko nalazište koje sadrži ruševine iz rimskog , vizantijskog i muslimanskog vremena. U gradu su prisutni nabatejski i rimski spomenici, hrišćanske crkve, džamije i medrese. Njegovo glavno obeležje je rimsko pozorište iz drugog veka, podignuto verovatno pod Trajanom, koje je celovito očuvano. Katedrala u Bosri je takođe građevina od značaja u analima ranohrišćanske arhitekture. Bosra je preživela oko 2500 godina naseljena i gotovo netaknuta. Nabatejci, Rimljani, Vizantijci i Omajadi, svi su ostavili tragove u gradu, koji je otvoreni muzej povezan sa značajnim epizodama u istoriji ideja i verovanja. U visokom stilu završavamo naše epsko putovanje Sirijom i kombi sa deugim šoferom nas vozi ka Libanu. Tamo nas čekaju malo drugačije avanture.

LIBAN

Ulazimo u državu uz prepiranje na granici sa sirijskim carinicima. Srećom imamo visprenog šofera koji rešava sve probleme. Ostalo mi je nejasno zbog čega su Sirijci dramili zašto ostajemo u Libanu još tri dana a ne idemo direktno na aerodrom i zašto su nam pokupili sve pcr testove uprkos našem negodovanju. Čudno! Na kraju ćemo kroz tri dana imati sličnu dramu na aerodromu sa pitanjem zašto smo ostali u Libanu. Malo drame, galame, tebi ništa nije jasno i na kraju te puste. Izgleda da je bitno da se drami jer tako si daju važnost ali nama budu samo smešni jer mi smo ipak družina bedaka. Stižemo u hotel Pearl of Birut koji ima divan spa u kome nećemo imati prilike da uživamo od silnog jurcanja. Hotel je solidan, malo dalje od centra što me razočaralo ali zato ima obilje divnih, jeftinih restorana bez alkohola jer je to muslimanska četvrt. U potrazi za pićem imaćemo baš smešni doživljaj.

Ujutru odlazimo iz naših lepih i ogromnih soba na siromašni doručak. Slično je bilo i u Siriji. Da li je zbog velike inflacije takva situacija? Ja i saputnik odlazimo do aerodroma po auto jer sam tamo pronašla najeftiniju ponudu a i zbog povratka auta na aerodrom prilikom odlaska. Završivši gnjavažu s formalnostima utapamo se u Beirutsku gužvu. Pre nego da pokupimo ostale, svratili smo do Pigeon rock-Golubovih stena. To su dve impozantne stene u moru pored litica, koje okviruju južni deo grada. Pokupimo ekipu i idemo ka jugu. Vozimo se predivnom obalom ka prastarom gradu Sidonu. More je omamljujuće i vabi nas da zaronimo u njega iako je već januar. Pojedinci su samo skvasili noge jer je plaža prelepa i bila je neodoljiva. Ulaskom u Sidon prvo nas je privukla citadela na malenom poluotoku. Sidon se ubraja u jedan od 10 najstarijih živećih gradova na svetu pored Tira, Beiruta, Biblosa, Damaska i Aleppa. Sve njih smo sada upoznali. Sidon je bio jedan od najvažnijih feničanskih gradova a možda je bio i najstariji. Homer je hvalio veštinu njegovih majstora u proizvodnji stakla, ljubičastih boja i veštinu njihovih žena u vezenju. Odavde je kolonizatorska grupa otišla da osnuje Tyr koji je takodje izrastao u veliki grad i nakon toga je došlo do konkurencije između ova dva grada.

Građani Tyra su tvrdili da je njihov grad osnovao veliki bog Melqart. Grad je u mitologiji poznat kao rodno mesto Evrope (koja je Evropi dala ime) feničanske princeze koju Homer pominje u Ilijadi kao ćerku Feniksa. Prema legendi, nju je oteo Zevs prerušen u bika i na svojim leđima je odneo na Krit. Prema drugim teorijama Evropa je dobila ime od asirske reči ereb (zalazak sunca) koju su Grci preuzeli od Feničana i primenili je na zapadnu obalu Egejskog mora a posle se taj naziv postupno proširio na celi kontinent. Uglavnom, ovde smo uživali u čudesnom zalasku sunca dok smo u suton obilazili ostatke feničanskog grada. Jedva smo se odlučili u koji od brojnih restorana da zasednemo na morske bezobrazluke. Mene su svi redom malo čudno gledali u čizme i stvarno mi nije bilo jasno zašto. Jedna cura sa Daunovim sindromom je stala i pokazivala ocu na moje noge smejući se, sva oduševljena. Toliko je bila simpatična da sam je pitala jel hoće da napravimo jedan selfi. Oduševljeno je pristala! Tada smo iimali prvi problem sa autom. Pošto smo svi navikli na svetla u našim autima koja se automatski gase, nismo ih ni isključili ovde. Naravno u povratku auto nije hteo ni da čuje da se upali. Počeli smo sa guranjem i kad su nas videli neki momci na motoru, smesta su se zaustavili, izgurali nas cure i zdušno pogurali dok nije upalio. Srdačnih i divnih ljudi ima na svakom koraku.

Drugi dan Libanona je posvećen Biblosu. Ovaj grad je stvarno nešto posebno. Ne samo poluostrvo sa citadelom i antičkim ruševinama nego sve u njemu. On je velika turistička atrakcija i sve je podređeno tome. Prelepi kafići i trgovinice po uskim uličicama neodoljivo privlače da zasednete i da se zaboravite. Byblos je 2800. godine pre Hrista bio utvrđeni grad (čije se zidine pripisuju feničanskom bogu Elu) sa lukom i mrežom ulica oko velike središnje ulice. Već u tom razdoblju su ostvarili kontakte sa Egiptom pa su grobnice faraona iz prve dinastije građene drvetom iz Biblosa, najstariji naziv za morsko plovilo je Bibloški brod a egipatski faraoni su slali poklone Bibloškoj gospodarici. Da nije Biblosa ne bismo imali pismo koje koristi celi svet. Biblos je stvarno grad koji priča priču. Star je gotovo 10 000 godina i ima najduži kontinuitet naseljenosti.

Nakon kafenisanja i zavlačenja u svaki sokačić „Družina bedaka“ je imala prvi sukob. Neko je tvrdio da se nema vremena za Bataru a ja sam popenila da to moram videti i da ćemo stići po dnevnom svetlu do Balbeka. Pobedila sam jer razjarenoj ženski se pametni sklanjaju i krenuli smo u planine.Vrlo brzo pejzaž se promenio i očarano smo zurili u zasanjane snežne vrhove. Odjednom ga je bilo svuda oko nas. Pretrnula sam gledajući svoje baletanke i mislila se kako ću po snegu do Batare vodopada. Stigli smo konačno do nekog kanjona, svuda sneg i led ali mi neustrašivo krenusmo. Ugledali smo viseći most koji je vodio preko doline do druge strane, odakle se puštao zipp line do vodopada. Dvoje iz ekipe su odleteli na most a ja sam ih slikala i plakalo mi se što nisam mogla do tamo. Baletanke! A dan pre na moru sam bila u čizmama. Kakva loša prognoza! Pažljivo sam se spustala zaleđenim stepenicama ka ponoru i odjednom ostala bez daha. Vodopad Batara je nešto najveličanstvenije od prirodnih lepota Libana.Voda koja se survava kroz luk koje je kao zgrada sa spratovima i preseca ga ali samo pogledom ali ne i istinski. Raspametili smo se i jurcali oko njega sa svih strana ga razgledajući. Morali smo da se žurimo i nije bilo vremena da piknikujemo tu na našu veliku žalost🤣 Navigacija nas je vodila nekom prečicom prema Balbeku i videla sam da nas vodi preko planine. Nešto hladno mi zagrli srce na pomisao kako ćemo preko. Put je bio katastrofa i sve gori i gori, prolazili smo nekim zabitim selima gde su se lelujale crne zastave i gledali u bilborde sa slikama vodja Hesbolaha. Odjednom smo došli do rampe gde je bila vojska i rekli su nam da se dalje ne može. Vojnik nam je dao ime mesta kao alternativu i krenuli smo tamo.Videla sam da to ide jako okolo i da nam vreme ističe. Tad nam se počelo podsmevati i istinsko vreme , brisači su krenuli da lagano plešu po šoferšajbni a snežni pejzaž se polako pretvarao u sivilo. Mozak je počeo žustro da mi radi dok sam tražila alternativu. Predložila sam ekipi da odustanemo od Balbeka i ostavimo ga za sutra a sad odemo u pećinu Jeitu koja je planirana za sutra. To je bila najbolja solucija u datoj situaciji. Dok smo menjali pravac ugledali smo tablu „Dobro došli u Liban!“ Mati moja pa gde smo mi bili do sad? Pratili smo navigaciju ka Jeiti, naravno malo se zbunili jer je govorila slovenački i zaglavili u nekoj strmoj slepoj ulici. Prilikom vraćanja nazad auto je priklizao i nije hteo ni da čuje da nas izvuče na brdo. Joj majko koja tuga a kišica počinje da rominja. Izašli smo iz auta i na moju ideju da ga guramo, ostali su me samo čudno gledali. Onda je naš „šofer“ krenuo sam a ja za njim gurajući. Kad bih čula da šlajfuje napela sam se iz sve snage i derala se na ostale da dođu i pomognu. Njima je bilo zabavnije da me snimaju kako u dimu izduvnih gasova guram ko luda. Srećom je auto izašao i konačno smo našli put do Jeite. Snimak Batare vidite ovde:

Jeita je prelepa pećina, koja sa svojih 9 misterioznih kilometara najduži je takav kompleks na Bliskom istoku. Jeita znači voda koja buči i ime je dobila po brzom potoku koji prolazi kroz nju i zove se Pseća reka. Na ulazu su nas poslali da ostavimo telefone u ormariće ali mi kao svi snalažljivi, da ne kažem bezobrazni Balkanci smo ih prošvercali. Tako smo uspeli da napravimo par lepih snimaka jako neobičnih i zanimljivih stalaktita. Zapanjujuće, stalaktiti i stalagmiti unutar ovih krečnjačkih pećina nisu oblikovani ničim osim vodom i vremenom. Nakon odlaska iz pećine onako umorni i gladni otišli smo u popularni restoran pored hotela i krasno se najeli. Tu se uveliko puši šiša pa smo se i u to uživanje upustili uz smeh i veselje. Naravno da nam je falilo neko dobro linabanonsko vino i pošto ga tu nije bilo krenuli smo u potragu. Ispred hotela smo priupitali ljubaznog vlasnika gde bi mogli na piće. Čovek do njega, koji je izgledao dežmekasto i neugledno (mislili smo da je šofer) nam se ponudio da nas njegov šofer odveze do takvog bara. Ukrcali smo se u ogromni rang rover koji je urlikao cestom i prepustili se šoferu. Zaglavio je u nekom delu grada i počeo pitati prolaznike za informacije. Mi smo bili zgranuti, kome li smo se dali u ruke. Na vrhuncu je uleteo u slepu ulicu i u onom očajnom prometu počeo da se vraća u rikverc sa zastrašujućom rikom. Na njegovu ponudu da nas vozi u hrišćanski deo gde sigurno ima alkohola, rekli smo samo ne hvala, vratite nas u hotel.

Poslednji nam je dan, opraštamo se sa hotelom i krećemo ka Balbeku. Let imamo naveče tako da je vremena na pretek. Dan je predivan, sunčan i pobedonosno govorim da je bolje što juče nismo išli u Balbek. Nakon sat i po vožnje stižemo do njega. Božanstveno izgleda! Šetamo ka ulazu i kraičkom oka usnimavamo mrke face koje nas znatiželjno posmatraju. Možda zbog moje suknje koja je ponovo bila pogrešan izbor za tu regiju. Kad dune vetar totalno mi raskriva noge. Preživela sam srećom. Balbek je smešten na vrhu plodne doline Beka i njegove ruševine su jedno od najneobičnijih i najzagonetnijih svetih mesta drevnih vremena. U casrstvu Hesbolaha oko 7000 godina stari grad Balbek u davna vremena poznat kao Heliopolis, okružen najvišim libanonskim planinama krije dva dragulja starorimske arhitekture: Bahusov i Jupiterov hram. Mnogo pre nego što su Rimljani osvojili ovo mesto i izgradili ogromni Jupiterov hram, mnogo pre nego što su Feničani izgradili hram posvećen Baalu, u Balbeku je stajala građevina od kamenih megalita najvećih pronađenih na svetu. Ne zna se kako su ti kameni blokovi mogli biti premešteni iz kamenoloma udaljenog jedan kilometar i savršeno ugrađeni na svoje mesto. Iako je na tim temeljima podignut Jupiterov hram, ne postoje zapisi u rimskim izvorima o gradnji u Balbeku. Mnogi arheolozi veruju da su temelji zapravo izgrađeni puno ranije jer su vidljivi tragovi erozije uzrokovane vetrom i peskom koji se ne nalaze na rimskim hramovima. Nakon izmotavanja u baziliki, pravljenja blesavih snimaka, gubim se od ostalih i obilazim Bahusa nakon divljenja Jupiteru. Tu mi se nudi jedan čuvar da me slika i pokazuje mi čudesnu tavanicu koja postoji samo oko kolonade Bahusovog hrama. U divne izrezbarene arabeske vide se kipovi ljudi. Rekao mi je da su bogataši plaćali da njihove kipove ugrade u te rezbarije. Neverovatno! Totalno oduševljeni napuštamo Balbek i konačno se posvećujemo glavnom gradu Libana. Snimak Balbeka vidite ovde i ovde

Beirut je ogroman i treba mu posvetiti više dana. Mi ga na žalost brzinski prelećemo ne videvši baš mnogo. Parkiramo na Martyrs skveru , divimo se velikoj Al Aminovoj džamiji, pokušavamo da obiđemo blokirane i žicom ograđene kvartove i prošetamo lepim ulicama kojima su u izgradnji bile uzor pariske. Ovde je sve puno skuplje nego u delu grada gde smo boravili. Vidimo tabloide koji prikazuju pojedine zgrade kako su izgledale nakon besomučnih ratova koji su vođeni na Levantskom tlu. Videli smo i silose koji su prošle godine eksplodirali i srušili skoro pola grada. Ovaj grad je toliko ranjavan da nema tih kiša koje će da speru tugu sa lica umrljanih suzama. Neki gorak utisak ti ostane u grlu i teret na srcu. Sve je nekako tužno iako je živost evidentna. Pitamo se stalno dokle će ovo čovečanstvo da vode zle sile koje su destruktivne. Činjenica je da dobro uvek pobeđuje ali da li smo sigurni u to. Nekako je previše loših stvari i nikako ih ne možemo iskoreniti . Ove dve zemlje su pravi primer toga. Kako se odupreti silama đavola i uskrsnuti. Feniksi su prečesto ustajali iz pepela, dokle ćemo više da ih iskušavamo. Nadam se samo da će Siriju konačno pustiti na miru, da će zaceliti svoje ruševine i prizvati svoje ljudstvo da se vrati. Nadam se da sile zla neće više silovati slabije zbog proklete nafte i bogaćenja. Sve su to nade i želje iz srca ljudi koji prepoznaju slične i uporno se odupiru mraku. Nadam se da će feniksi večno ostati u letu. Vise slika pogledajte ovde:

5 mišljenja na „Sirija i Libanon, dva prastara feniksa

  1. Divine priče i snimci Hvala Nensi

    On Wed, Feb 9, 2022 at 9:06 PM Nensivoodoo travel wrote:

    > Nensi Mitic posted: “ Dve godine me mučila ideja o odlasku u Siriju. Kada > smo te 2019. bili skoro blizu realizacije dogovarajući se u putničkoj grupi > „Neobična putovanja“ , prozvaše nas „Družina bedaka“. Na našu žalost ponovo > izbiše sukobi u Siriji i ideja nam ostade u zap“ >

    Sviđa mi se

  2. Sjajan putopis,fotografije,tako nadahnuto….i ja s Vama divno proputovah…..
    A sve mi se cini…niste sve videli sto ste hteli…ni ti se zadržali koliko ste zeleli……pa ako opet planirate…..ja bih sa vama .. … ..
    Hvala na ovom hodocascu

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor na Verica Zafirovski Odustani od odgovora

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s