Sokotra, nestvarni san

Jemen je čarobna zemlja moga detinjstva i veliki neostvareni san. Za njeno ostrvo Sokotra sam dosta kasnije saznala i njenom neverovatnom  lepotom sam postala opsednuta.

Sokotra ukratko na videu

Nekoliko godina je bilo nemoguće tamo otići. Do skoro! Krenule su agencije da vode za neverovatne novce i ja sam se sva udubila u praćenje sokotranaca i njihovih tura. Istovremeno sam štedela novac i na kraju odlucila da ipak idem sa agencijom. Uplatila sam avans i neposredno pred odlazak, zbog malog broja prijavljenih su otkazali. Ja sva razočarana odoh na Mauricijus da mi ne bi propale karte za Abu Dabi koje sam već imala kupljene. Istog trena mi se porodi revolt i ideja da pokušam da sama to organizujem. Kontaktirala sam par agencija na Sokotri i dobila ponude sa velikim popustom ako nas bude bar 10. E tek tad sam se bacila u akciju na fb prikupljajući interesente. Javila mi se gomila ljudi koja se stalno osipala, dodavala, širila i smanjivala. Uglavnom, da ne dužim, ideja se rodila aprila, red letenja za februar kad smo planirali da idemo, izašao je tek oktobra i tad je konacno krenula akcija. Prvi korak je bio da se odmah uplati avio karta od Abu Dabija do Sokotre i to nekom liku čiji sam kontakt dobila na whatsappu. Da nije jedna poznanica već išla tako, te pošto sam znala  njeno iskustvo, pitanje je da li bih imala poverenje u ovaj način kupovine karte. I to svinjski skupe! Skoro po 900 eura nas je koštala. Ekipa od 15 ljudi je komunicirala preko grupe na mesingeru, sve sami neznanci. Ko će da napravi prvi korak i uplati za kartu tamo nekom? Ivica je bio prvi i videvši da je glatko išlo preko revoluta, krenula sam i ja u akciju. U medjuvremenu mi piše jedna cura pitanje da li može da mi pošalje novac za njih dve jer su trenutno u Indiji. I eto ti šoka, za 5 minuta je ona meni nakazala skoro 1800 eura za njih dve. Niti me poznaje, prvi put čula za mene tu na facebooku i  samo tako jedno neverovatno poverenje. Kupim ja karte za nas tri, ostali su produzili da se razvlace jos naredne dve nedelje dok se nije iskristalisalo da je samo 12 osoba kupilo karte. Super ekipa, osećam da su to pravi ljudi, avanturisti i obožavaoci Sokotre. Da ne gnjavim ovde o tome kako smo u tim internim transakcijama svi različito prošli u bankarskim pljačkama. Na kraju i tom Abdulahu, agentu u emiratskom servisu nije stigao tacan iznos već je svako od nas ostao malo dužan. Neki 8 a neki cak 50 eura. Tu je nastalo natezanje sa njim jer nam je poslao 10 vaučera za karte a dvoje držao kao taoce. Tako smo mi krstili to njegovo ponašanje. Na kraju na intervenciju Alija, našeg glavnog lika na Sokotri, ipak nam Abdulah posla i te dve karte tako da su ljudi mogli da se skoncentrišu na kupovinu karata do Abu Dabija. Neki su uzeli turkiš iz Zagreba ili Ljubljane a nas 3 sa wizzairom iz Beča, direktni let.

Konačno je došao kraj februara i vreme za avanturu. Dogovor je bio da se pred let za Sokotru nadjemo na aerodromu u Abu Dabiju. Ja sam rezervisala za nas 6 smestaj za noć pred let i tamo smo se  i upoznale. Ujutru smo upoznali ostatak ekipe koja se svela na 10 ljudi jer je dvoje moralo da otkaže svoj dolazak dva dana pre. Te velike pare za avio karte su im na žalost propale. Let za Sokotru je kao neki humanitarni let, karte se ne mogu kupiti online već samo preko te agencije i leti jednom ili dva puta nedeljno. Avion je bio krcat i kad smo konačno sleteli  na tlo sanjske Sokotre svi ti ljudi su se raspršili sa svojim rezervisanim agencijama. Nas je dočekao Ali sa natpisom „Nensi group“ na šta sam videvši to, umrla od smeha.

Čekala su nas tri džipa, rasporedili smo se u njima i krenuli ka prvom cilju. Taj i narednih dana niko nije mogao da nam skine osmeh sa lica. Osećali smo se kao da lebdimo u nekom snu. Prve scene: bele peščane dine koje se uzpinju uz stenovitu planinu i ogledaju  u tirkiznom moru. Da poludiš od onog plavetnila!  Prelazimo neke potoke oko kojih je obavezno zelenilo i konačno stižemo u naš kamp. Svaka agencija zauzme neki deo uz obalu, postavi šatore i prostor za obedovanje. Imam osećaj da smo tada poslednji stigli jer je džip sa  kuvarima i šatorima čekao na kraju plaže ali baš pored potoka koji se u vodopadčićima slivao u more. Nismo znali šta bi pre! Da li da se penjemo uz dine ili kupamo u onom božanstvenom plavetnilu. Kuvari su nas već čekali sa pečenim ribama, svaki dan svež ulov. Onda je počela utrka naviše, puzile smo i utrkivale se istovremeno se upoznavajući. Izmedju nas 10 bio je samo jedan muškarac. Baš je bio blažen medju nama🤣.

Sledeći dan su nas probudili u 5 ujutru  za doručak jer nas je očekivao najveći treking. Ja sam sva ošamućena pila kafu jer mi hrana nije padala na pamet ali su drugi bogme uživali jedući mirisne uštipke koje ne znam kad je stigao kuvar da pripremi.  Skoro 2 sata laganog pešačenja kroz divnu prirodu do pećine Hoq. Pećina je duga preko 3 km ali mi smo uživali u njenoj lepoti samo jedan km i to je trajalo skoro sat vremena. Brojni čudesni stalaktiti, figure raznih oblika i zezanje. Već smo postali super ekipa, svetlili jedni drugima da slikamo ta čudesa i krasno se zabavljali u onom potpunom mraku sa svetiljkama na glavama. Od mesta gde smo parkirali džipove pridružio nam se lokalni vodič i kasnije smo uvek dobijali vodiče iako smo imali svog genijalnog. On je poneo sokove od manga i guave da nas osveži nakon napornog hodanja.

Svaki dan smo imali po dve aktivnosti. Pošto smo na dinama ostali dve noći, naši šatori se nisu pakirali. Sledećih dana smo ujutru pakirali sve, odlazili na neku lokaciju, oko ručka bi nas na pola puta dočekali kuvari sa spremljenom hranom, svaki put u nekom predivnom ambijentu i nastavljali bi dalje. Mi na novo uživanje a navečer bi ih sustigli u sledećem kampu gde su nas čekali već raspakirani šatori i ukusna večera. Svaki dan sveže ribe ili škampi, jastozi, naravno sa prilogom riže, testenina, za ručkom juhica ponekad, uštipci za kojima smo svi poludeli i nutela koja je zbrisana za čas. Morali su siroti kuvari da se dovijaju gde da nam nabave novu. Tamo je potpuna neokrnjena priroda, nema hotela, samo nekoliko sela razbacanih po ostrvu. Hrana je praiskonskog ukusa, onakva kakvu smo zaboravili da postoji. Ribe neverovatne, kao da jedeš meso jastoga tako da nam jastozi nisu bili ništa specijalno drugačiji. Voća nije bio prevelik izbor, oni tamo imaju samo banane i papaje ali su nam redovno iznosili i jabuke, lubenice, dinje…

Posle pećine i divnog ručka smo otišli na Arisel rt gde se susreću Arabsko more i Indijski okean. Kupanje u divnom plavetnilu je prelepo ali kasnija kupanja u unutrašnjosti ostrva su bila još spektakularnija. Takodje je pentranje na dine bilo nezamislivo naporno. Opijali smo sva čula i bez iznimke smo se osećali kao da smo u nestvarnom snu. Toliko nas je ona lepota združila da smo od samih  neznanaca postali jedna prekrasna celina. Svi orni ludiranja  i bez ikakve zadrške, kao da sva ona sloboda i neopterećenost signalima utiče na nas. Na ostrvu je uobičajeno stopirati i pošto smo bili puni, ljudi bi stajali van na pragu džipa i tako se vozili. Kako nas je tek to inspirisalo! Odmah smo se provukle kroz okna i zasele a i iz ostalih džipova su nas slikali i smejali nam se. Sva tri vozila su imala zanimljive šofere. U našem je  Muhamed govorio engleski, vodič takodje i  on je bio sa nama a nas 3 otraga. U ostala dva džipa vozači nisu govorili engleski pa su se ostali malo ljutili na početku zašto bar nemaju našeg šofera ali su se ubrzo združili sa svojim vozačima i sporazumevali se muzikom. Smejali smo se svaki dan ko šta sluša u svom vozilu tj. šta im njihov šofer servira. Auti su imali  na kontrolnoj tabli savremene tv-e na kojima smo gledali video snimke. Najzanimljiviji je bio vozač Sulejman koji se uvek gromoglasno derao kad priča, kao da se svadja. Takvom preterano temperamentnom su se najvise dešavali ekcesi. Drugi dan mu se pokvario menjač na džipu i tokom noći su otišli u glavno mesto po drugi auto i vratili se u zoru. Na najgorem usponu mu je pukla guma pa smo imali prinudnu pauzu gde smo ih posmatrali kako uigrano i brzo resavaju stvar. Posle dva dana kad se ponovo isto desilo već su ga počeli psovati ostali kako to sve njemu da se desi. Tad je bila frka jer vise nisu imali rezervnu gumu. Srećom dobili su je iz auta koji su tu naišli. Bili smo fascinirani kako oni saradjuju sa drugim agencijama, kako se pozdravljaju srdačno kad se sretnu, nije bili nikog da su susreli a da se nisu veselo pozdravili. Svi kao jedna porodica. Vrhunac dogodovština sa Sulejmanom sledi😁

Sledeći dan je u planu šetnja izmedju predivnog boca drveća koje je krajem februara već u cvatu. Uz put smo se zaustavili u skromni folk muzej gde smo saslušali priče o geologiji i političkim stanjima Sokotre kroz vekove. Ovaj endemski raj sa prekrasnim bocama i zmajevim drvećem je jedinstven na planeti. Pretpostavlja se da je Sokotra ostala kao jedino parče prakontinenta Gondvana koje je potopljeno na dnu Indijskog okeana. Ima još puno endemskih vrsta, ovde raste i Frankinsens drvo od koga se dobija tamjan ali ove dve vrste su najupečatljivije. Šetnja se završava na steni gde se uljuljkao bazen i neopisivo lepo izgleda. Kakvo je uživanje tu palo u kupanju dok nas na žalost Ahmed nije zbrznuo da idemo dalje. Svaki dan nam je to falilo-više vremena za kuliranje. Ivica, naš jedini dečko je bio veliko muvalo i uvek nas je preduhitrio stigavši svuda prvi tako da je na kraju bio stalno prozivan: „Ivice mrdni desno u kadru si mi“ Ivice, imam te na svakoj slici, šta će mi muž reći!“Na kraju smo se zezali da nam je Ivica žig na slikama🤣

Nakon ovog trekinga sustižemo ekipu u kampu Dihamri gde se nalazi zaštićeno područje koralnog grebena. U kampu nas već čeka ručak, tuševi i vc koji nismo imali prva dva dana. Na Arher plaži je sve bilo obavljano u prirodi tako da nam je ovaj luksuz dobrodošao. U kampu imate iznajmljivače snorkling opreme za 5 $ tako da smo se dale u akciju uživanja u promatranju ribica i kornjača oko koralnog grebena. Nije bio nešto prebogat kao u Crvenom moru na primer ali je bilo zanimljivo. Predveče smo požurili na impozantnu crvenu stenu da se izpentramo i odatle uživamo u zalasku sunca. Pentranje je bilo skoro alpinističko ali za ekipu hrabrih i otkačenih žena je to bila laganica.

Već je četvrti dan i hitro grabimo prema Kalisa kanjonu. Još jedna lepota neopevana i žalost da ne možemo provesti celi dan  u tom prelepom kanjonu belih stena izmedju kojih se potopila smaragdna voda. Ponovo nas obuzima ludilo, ne znamo šta ćemo pre. Da se bacimo u onu vodu, da slikamo, puštamo drona. Ipak je uživanje na prvom mestu i plivamo, uživamo, pentramo se na vrh kanjona i skačemo. Sreća da je jedna imala gopro kameru tako da smo i tu dobile lepe snimke. Ja i Ines smo se odpravile na početak kanjona gde su mali vodopadi i iskreno bilo nas je briga za naslikavanja. Tad su naišle još dve i ulovile da nas slikaju dok smo se puštale niz vodopade kao niz tobogan. Kad smo ponovo proterani odatle od strane Ahmeda, pustila sam malo drona da i on ovekoveči ovu lepotu. Put nazad je bio više nego naporan jer je upeklo sunce a morali smo strmim putem da se vratimo do vrha kanjona. Lepo smo se nadole obrušili ali naviše smo sve plivale u znoju nakon divnog kupanja u prečistoj vodi🤣

Morali smo dalje jer su nas čekale najimpozantnije dine i do tamo smo imali najnaporniju vožnju. Skoro tri sata smo se truckali džombavim putevima da bi došli do dina. Putem smo naleteli na neku decu koja su imala kameleone. Kao poludeli smo iskočili iz džipova da ih vidimo, pomazimo i slikamo se sa njima. Nakon jurcanja po dinama i sprdanja sa dronom, uživali smo u čarobnom zalasku sunca. Naravno pale su i ideje vučenja za noge po pesku, kotrljanja niz dine uz gromoglasan smeh tako da  sledeći dan nismo  još uvek mogle otresti pesak. Trebalo je da kampiramo na Omak plaži i nakon što su nas konačno potrpali u džipove, urnebes je počeo. Prvi džip se odvezao preko dina dok mi nismo mogli da se izvučemo iz peska. Srećom su nas opazili iz džipa šofera Sulimana i vratili se da nam pomognu. Potrajalo je to neko vreme, već je pao mrak i konačno krećemo. E onda je Suliman počeo da se utrkuje sa nama i u onoj tmici je propao u rupu. Odjednom su nestali! Pronašli smo ih u dnu jedne dine gde su bili totalno zaglavljeni. Nije bili šanse da ih iskopamo odatle. Odmah dečki prave plan, sele tri ženske u naš džip, natrpavamo se kao sardine jedne drugima u krilo i krećemo da tražimo gde su kuvari postavili kamp. Plaža je ogromna, ne može joj se prići gde poželis i lepo smo se izgubili u onom obilju peska. Čuju se oni svojim telefonima s ekipom ali kako objasniti gde su🤣Uglavnom posle i tog urnebesa stigosmo na večeru, još jednu noć pod zvezdama uz šum mirisnog mora. Ujutru smo brže bolje pojurile da osmotrimo gde smo i uronile u penušavo more. Pre doručka! Znale smo da će nas posle požuriti jer je bilo vreme za brzo pakovanje i još jedan turbulentan dan.

Krećemo u još jednu ludu vožnju urnebesnim putevima po kojima voze 5 km na sat. Malo po rečnim koritima pa po strmim brdima, serpentinama, i uz još jedno usputno stajanje da Suliman zameni gumu stižemo u Dirhur kanjon. Najviše smo željne kupanja i odmah se bacamo u plitku bistru vodu. Priroda je fantastična, crvene litice okružuju reku palmi i svaki kadar je  scena. Nastavljamo ka planinskim visinama gde se nalazi šuma Zmajevog drveća. Tu ponovo ostajemo bez daha  na prizor i presrećni smo što ćemo tu provesti noć. Ponovo treking sa vodičem do nekog jezerca, fantastičnog pogleda na Homhil planinu i nepregledne kolone zmajevog drveća. Slike će reći više od reči.

Iscrpljeni i neizrecivo srećni! Napuštamo šumu zmajevog drveća i sellimo na severo-zapadnu obalu. Putem ćemo se zaustaviti na jos par zanimljivih mesta, videćemo policijsku stanicu koja ima jedan auto i nema uhapšenike niti problematične ljude. Svraćamo na farmu mladih izdanaka zmajevog drveća. Pošto je broj koza enormno porastao one neusmiljeno jedu izdanke mladog drveća i ono ne uspeva da poraste. Da bi uspeli da uzgoje nova stabla, čuvaju ih u ogradjenom vrtu. Videli smo mlada drvca stara 15 godina, jedva pola metra visoka. Brzo smo stigli do asfalta i onda je krenula laganica. Za čas stižemo na cilj. Uz put smo se još zaustavili kod smešnih sovjetskih tenkova kojima nikako nije tu mesto, jednog slanog jezera u krateru usred pustinje i vrlo zanimljivom terenu sa različitim i čudnim zapisima u kamenu. Još uvek nisu saznali šta to znači i ko je tu ostavio trag. Stižemo u mesto Qalansija, drugo po veličini na ostrvu. Najveći i glavni gradić je Hadibo i kroz njegove prašnjave ulice smo se provezli prvi dan nakon sletanja i svratićemo u šoping suvenira zadnji dan pre poletanja. Penjemo se preko vrhova do Detwa lagune gde ćemo provesti poslednje dve noći. Prizori su veličanstveni na prvi pogled ali kada se budemo ispentrali na okolna brda biće jos čudesniji.

Ahmed nam daje slobodno popodne za kupanje i šetanju po laguni do kasnijeg odlaska na vrhove okolnih brda zbog lepog sanseta. Šoferi i kuvari postavljaju šatore nadomak lagune u sklopu kampa gde ponovo imamo uslove toaleta. Kupamo se, droniramo, jurimo ptice i kad je došlo vreme više od pola nas je odlučilo da nam se ne da ići odatle. Hoćemo jos malo  bez jurcanja da uživamo. Par njih koji su otišli, doneli su nam divne slike zalaska sunca. Ni naši nisu bili loši. Jurili smo krabe, obećavali im da jih nećemo jesti, oduševljavali se njihovim kućicama koje na plaži izgledaju kao hiljadu špicastih tornjeva. Već kad je postalo rumeno nebo hitro smo se spravili da  pregazimo lagunu. Nimalo lak posao! Stalno smo upadali u neke rupe po morskom dnu tako da sam bila panična samo zbog drona da ga ne potopim. Druga cura je bila vrišteći panična zbog straha i bas nas je iznenadila. Pola sveta je prošla a strah ju je nepoznanica morskog dna. Bogami već je pao mrak kad smo izbauljali iz lagune. Šoferi su se taman pripremali da krenu u potragu za nama. To veče su nam kuhari nabavili jastoge i Ines se spravila u kuhinju da im pokaže svoj način pripreme dotičnih.

Pretposlednji dan idemo na izlet u Shoab da posmatramo delfine i uživamo na najlepšoj plaži. Stvarno je najlepša! U Qalansiji su nas ukrcali na dve barke i krenuli smo u akciju slikajući jedni druge. U zalivu delfina smo naišli na njih stotinu. To je bilo pravo uživanje gledati ih kako iskaču i prave predstavu za nas. Šteta  što me bilo strah da ponesem drona, nikakav influenser nisam🤣Kad smo se nagledali one prelepe obale, čudnih stena, konstrukcija, boja, ukotvili smo se na plaži Šoab i uživali u kupanju, sokovima, hrani. To uživanje je bas potrajalo na našu sreću. Konačno nas nisu ganjali da idemo dalje! U povratku smo malo posmatrali dešavanja domorodaca na doku, i oni su nas posmatrali sa sličnim zanimanjem te smo se vratili  u kamp. Odmah nakon jela gde su nam servirali sirote krabe, krenuli smo na treking do čoveka iz pećine. To je jedan kao usamljenik koji živi u pećini, turisti odu k njemu na čaj, on im priča o svom životu, malo pokaže ulov i to je to. Videli smo skelet delfina u njegovoj pećini i iskreno nikad ne bih pogodila šta je to.

Ujutru rano smo se pospravili iz kampa, oprostili sa kuvarima, slikali kolektivno i otišli u Hadibo da ovisnici o suvenirima i magnetima kupe to. Ostavili su nas ispred aerodroma i brže bolje zbrisali da se malo odmore do nove ture. 3 kuvara, 3 šofera i Ahmed vodič su sjajno brinuli o nama. Ali je glavni šef sa kojim sam ugovorila turu i koji nam je dao popust da ako nas bude 10, ja kao vodja dobijam džabe. Ja sam tu free osobu razdelila na sve nas tako da smo umesto devetoro da plate po 900, nas 10 je platilo po 800 $. Meni je bilo najbitnije da ostvarim svoj san po što manjoj ceni a ne da idem besplatno, nisam biznismen tip🤣 Tako smo stvorili nova predivna prijateljstva koja se nastavljaju. Sa Sokotre smo se raspršili po Abu Dabiju i tamo nastavili druženje. Ali to nije tema ove priče💞